Troškovi parničnog postupka, zakonska regulativa i praksa

Troškove parničnog postupka zakonodavac definiše kao izdatke učinjene u toku ili povodom postupka, uključujući i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu[1]. Shodno definiciji i raznovrsnosti postupaka pred sudom, oni mogu biti vrlo različiti. Tako parnični troškovi obuhvataju izdatke za nagradu punomoćniku advokatu za preduzete parnične radnje, troškove na ime sudskih taksi, troškove veštačenja, uviđaja suda, troškove pribavljanja i overavanja isprava koje se koriste kao dokazno sredstvo u postupku, troškove objavljivanja sudskih oglasa i sl.

Kada govorimo o naknadi parničnih troškova možemo razlikovati prethodno i konačno snošenje parničnih troškova. U zakonu o parničnom postupku sadržano je pravilo prema kome svaka stranka sama prethodno snosi troškove koje je prouzrokovala svojim radnjama[2].To znači da će svaka stranka sama plaćati one izdatke koji pogađaju nju, odnosno koje je ona dužna da plati i koje sama uzrokuje svojim radnjama. Prethodno snošenje troškova za stranku nije dužnost, već procesni teret. Ukoliko želi da uspe u sporu, stranka će neminovno morati da se izloži različitim troškovima. Stranka može činiti troškove radi pribavljanja isprava kojima potkrepljuje svoje tvrdnje, može angažovati punomoćnika koji je advokat, a čije angažovanje iziskuje troškove, može preduzimati druge radnje koje uzrokuju izdatke. Međutim, sve ovo zavisi od dispozicije stranke pa čak, u izvesnom smislu, i troškovi na ime sudskih taksi jer i njih stranka uzrokuje svojim parničnim radnjama koje se po zakonu taksiraju. Dakle, svaka stranka prethodno snosi svoje parnične troškove u sopstvenom interesu, želeći da uspe u parnici. Troškovi postupka nastaju sukcesivno, a stranka ih podmiruje onako kako nastaju i u trenutku kada nastanu[3].

U pogledu konačnog snošenja parničnih troškova osnovno je pravilo da je stranka koja izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci nadoknadi troškove parničnog postupka. To je tzv. princip rizika. Naime, svaka parnična stranka ulazi u parnicu ističući svoj pravozaštitni zahtev, tužilac podnoseći tužbu, a tuženi braneći se od tužbe. Svaka stranka je u uverenju da će u parnici uspeti, ali uz rizik da će parnicu izgubiti u kom slučaju će biti dužna da naknadi troškove protivnoj strani.

Obaveza naknade parničnih troškova je tzv. оbligation ex lege, odnosno zakonska obligacija. Ona svoj izvor u osnovi ima u odredbama zakona mada suštinski proističe iz konkretne sudske odluke kojom je odlučeno o troškovima postupka.

Sud o troškovima postupka odlučuje presudom ili rešenjem kojim se postupak okončava. Odluka o troškovima sadržana u presudi smatra se rešenjem. Ukoliko se presuda pobija samo u delu u troškovima ta žalba se smatra žalbom protiv rešenja.

Pored principa rizika zakonodavac u pogledu konačnog snošenja parničnih troškova poznaje i princip krivice. Naime, u čl. 155. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je stranka dužna da, nezavisno od ishoda parnice, naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovala svojom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, a sud može da odluči i da zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovao svojom krivicom.

Pored ove postoje i druge situacije u kojima se odstupa od principa rizika. Tužilac će, recimo biti dužan da naknadi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, ili prvom ročištu za glavnu raspravu, pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Tužilac koji povuče tužbu dužan je da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog.

O troškovima postupka sud odlučuje na određeni zahtev stranke i to bez raspravljanja. Ovakav zahtev stranka je dužna da podnese najkasnije do zaključenja glavne rasprave, a ukoliko se odluka donosi bez raspravljanja, stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči. Stranka je dužna da u zahtevu jasno i precizno opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Pri tome stranka to može učiniti na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava ili može vrstu i visinu troškova specificirati nakon svake pojedinačno preduzete parnične radnje.

Sama odluka o troškovima za stranku je veoma značajna jer proizvodi značajne posledice koje se reflektuju u njenoj imovini.

Praksa sudova u vezi sa troškovima postupka je dosta neujednačena. Najmanje problematična i najjasnija je situacija u kojoj je jedna od stranaka u celosti uspela u parnici ili pak nije uspela u neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela zahteva u postupku nisu nastali posebni troškovi. U tim slučajevima, sud će odlučiti da protivna stranka, koja je parnicu izgubila u celini ili u pretežnom delu, nadoknadi sve troškove postupka.

Složenije je ukoliko je stranka delimično uspela u sporu. Ukoliko je sud delimično usvojio tužiočev tužbeni zahtev to znači da je u sporu delimično uspeo tužilac, a delimično tuženi, budući da uspeh tužioca u sporu predstavlja neuspeh za tuženog i obrnuto, u onom delu u kome tužilac nije uspeo u sporu, uspeo je tuženi. Zakonodavac predviđa da ukoliko stranka delimično uspe u sporu, sud može, s obzirom na postignuti uspeh, da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova[4]. Odluka će za sud biti jednostavna ukoliko su stranke uspele u približno jednakim delovima, jer će u tom slučaju sud verovatno odlučiti da svaka stranka snosi svoje troškove. Recimo, ukoliko se tužiočev tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje i sud takav zahtev delimično usvoji i obaveže tuženog da tužiocu isplati približno jednu polovinu traženog iznosa. Međutim, postavlja se pitanje kako odlučiti kada su stranke uspele u nejednakim delovima. Sud u parničnom postupku odlučuje o zahtevu za presudu tužioca, koji je sadržan u inicijalnom aktu. Sa druge strane, i tuženi u postupku ističe svoj zahtev za presudu tražeći da sud odluči na određeni način, odnosno da tužbeni zahtev odbije. I jedna i druga strana, dakle, ističu svoj zahtev za presudu. Pitanje je kako njihove zahteve i uspehe meriti, naročito onda kada nisu merljivi i ne mogu se novčano iskazati.

Zakonodavac propisuje da će u slučaju delimičnog uspeha u sporu jedna stranka biti dužna da drugoj naknadi srazmeran deo troškova. Da li to znači da stranka koja je uspela usporu ima pravo na deo svojih troškova koji je srazmeran njenom uspehu ili stranka koja je uspela u većem delu ima pravo na naknadu dela svojih troškova koji je srazmeran razlici u uspehu[5]? Sudska praksa je prilično neujednačena i na ovo pitanje daje različite odgovore kroz različito odmeravanje troškova u slučaju delimičnog uspeha u sporu.

Interesantno može biti i kako će sud odlučiti o troškovima ukoliko tuženi istakne prigovor zastarelosti potraživanja, kao materijalno-pravni prigovor, braneći se od tužbe na materijalno-pravnom terenu. Ukoliko se ispostavi da je njegov prigovor delimično osnovan, tužbeni zahtev će u jednom delu biti odbijen kao neosnovan i u tom će delu tuženi uspeti u sporu. Pitanje zastarelosti je naročito interesantno u postupcima koji se sprovode kao po prigovoru protiv platnog naloga, koji su pokrenuti predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi naplate potraživanja po osnovu pruženih komunalnih usluga. Nakon što postupak pređe u parnicu, tužilac, javno komunalno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, najčešće uvažava prigovor zasterelosti potraživanja i smanjuje tužbeni zahtev na nezastarelo potraživanje. U praksi se najčešće u ovakvim postupcima tužiocu dosuđuju svi troškovi sa obrazloženjem da je zastarelo potraživanje prirodna obligacija te da ona kao takva i dalje postoji samo se ne može namiriti prinudnim putem. Ovakvo stanovište ne odgovara sasvim procesnim pravilima kojima se uređuje naknada troškova prema principu uspeha u sporu. Činjenica je da je tuženi delimično uspeo u sporu u ovakvim slučajevima, što se međutim, ne reflektuje na sudsku odluku u delu o troškovima. Pored toga, u ovim slučajevima troškovi vrlo često višestruko premašuju iznos potraživanja koje je predmet glavnog zahteva i na čiju isplatu sud obavezuje tuženog.

U postupanju osnovnih sudova, kao prvostepenih, akutelni su i zahtevi za troškove postupka sa uvećanjem od 50% zbog kumuliranih tužbenih zahteva. Ovakvi zahtevi javljaju se gotovo isključivo u postupcima protiv banaka koji se pokreću radi utvrđenja ništavosti odredbi o troškovima obrade kredita i radi sticanja bez osnova. Postoji stav, prevashodno u praksi drugostepenih sudova, da tužilac u ovakvim sporovima ima pravo na uvećane troškove prema tarifnom broju 13. st. 7 i 69. važeće advokatske tarife. Sa druge strane postoji i stav, uglavnom sudova prvog stepena, da tužioci nemaju pravo na ovakvo uvećanje troškova.

Postavlja se pitanje da li tužilac ima pravo na ovakvo uvećanje ukoliko se radi o zahtevima koji se temelje na istom činjeničnom i pravnom osnovu, ukoliko drugi tužbeni zahtev proističe iz prvog i predstavlja zakonsku posledicu ništavosti. Sud po službenoj dužnosti vodi računa o ništavosti. Ukoliko se zauzme stav da tužilac ima pravo na ovakvo uvećanje, postavlja se i pitanje da li bi onda pravo na uvećanje trebalo priznati samo za sastav tužbe ili i za zastupanje na ročištu pred sudom.

Naročito je važno imati u vidu da u ovim sporovima iznos troškova vrlo često višestruko premašuje iznos glavnog zahteva te se dešava da tužilac tužbom traži iznos u rasponu od 300 do 1.000 dinara, a da su troškovi na strani tužioca, sa traženim uvećanjem, gotovo 30.000 dinara.

S tim u vezi važno je naglasiti i da su, prema odredbi čl. 9. Zakona o parničnom postupku, stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, a sud je dužan da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku.

Nameće se zaključak da je potrebno značajnije ujednačavanje sudske praske kada se radi o troškovima parničnog postupka, a i same zakonske odredbe bi mogle biti jasnije i preciznije, posebno kada se radi o naknadi troškova srazmerno uspehu u sporu. Jasnija i preciznija zakonska regulativa omogućava jasnije i pravičnije sudske odluke. Takođe, ona olakšava ujednačavanje postupanja sudova u istim ili bitno istovrsnim situacijama što je od neprocenjivog značaja za pravnu sigurnost i poverenje građana u pravosuđe, a i sa aspekta poštovanja prava na pravično suđenje koje je garantovano odredbom čl. 32. Ustava Republike Srbije i čl. 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.