Republika Srbija je u procesu pridruživanja Evropskoj uniji (u daljem tekstu: EU). Ukratko, radi se o pristupanju specifičnoj nadnacionalnoj organizaciji sa institucijama i propisima koji se primenjuju u državama članicama. Samim tim, izazov je obezbediti ujednačenu primenu i tumačenje prava EU imajući u vidu nesumnjive razlike među pravnim sistemima država članica i nužnu nedorečenost propisa EU. Tim povodom, formiran je i nadnacionalni pravosudni aparat, oličen u Sudu pravde, kome je dodeljena uloga vrhovnog tumača prava EU. Štaviše, brojne odluke Suda pravde utkane su u temelj pravnog poretka EU i postale su svojevrsni izvor prava. Stoga, institucije EU i organi javnih vlasti država članica, uključujući i nacionalne sudove, dužni da postupaju u skladu sa napred navedenim odlukama.
Ipak, nacionalni sudovi su u prilici da se direktno i zvanično obrate Sudu pravde zarad otklanjanja problema i nedoumica sa kojima se susreću prilikom primene i tumačenja prava EU u konkretnim postupcima i to kroz postupak odlučivanja o prethodnim pitanjima (izvorno: preliminary ruling). Pre svega, pitanja se moraju odnositi na nejasnoće vezane za EU propise, iako se istima može ispitivati i punovažnost određenog nadnacionalnog pravnog akta. Takođe, pitanja moraju biti i od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu koji se već vodi pred nacionalnim sudom. Na drugoj strani, stranke i ostali učesnici u postupku mogu, samo, ukazivati na neophodnost upućivanja pitanja, dok države članice i/ili institucije EU nemaju bilo kakav uticaj na pokretanje i dalji tok postupka. Pored toga, potrebno je naglasiti da pojam nacionalnog suda ima znatno šire značenje zato što ne obuhvata samo sudove koji predstavljaju deo sudske grane vlasti, nego i slične institucije koje zadovoljavaju određene kriterijume, kao što su pravna utemeljenost, stalnost, nezavisnost, obavezujuća nadležnost, odlučivanje primenom pravnih pravila u postupku između učesnika sa suprotstavljenim interesima, donošenje izvršnih i pravnosnažnih odluka, itd. Samim tim, pitanja mogu proizaći iz građanskog, krivičnog, prekršajnog, upravno-sudskog postupka, itd., dok su mišljenja, u pogledu mogućnosti odlučivanja o postupcima koji se vode pred nacionalnim ustavnim sudovima, podeljena. Međutim, nisu ni svi nacionalni sudovi u jednakom položaju, pošto su sudovi čije se odluke ne mogu pobijati pravnim lekom, odnosno drugostepeni sudovi, dužni da upute pitanje za razliku od prvostepenih sudova kod kojih je to samo mogućnost. U svakom slučaju, prilikom upućivanja pitanja mora se uzeti u obzir da su u EU u službenoj upotrebi brojni i različiti jezici, ali i voditi računa o dosadašnjoj praksi Suda pravde. Takođe, pitanje mora biti jednostavno, jasno, precizno i sadržati sledeće elemente: kratak činjenični opis spora sa argumentima stranka i ostalih učesnika u postupku, prikaz relevantnog nacionalnog pravnog okvira i prakse, kao i njihovu vezu sa odgovarajućim propisima EU koji su od značaja za odlučivanje u konkretnom postupku. Stoga, poželjno je da se pitanje uputi u fazi postupka kada su prikupljene sve relelvantne činjenice i prepoznat pravni okvir koji bi trebalo primeniti u konkretnoj pravnoj stvari. Doduše, državama članicama prepušteno je da, po sopstvenom nahođenju, urede način, vrstu, oblik i posledice upućivanja pitanja, odnosno da li će ono biti postavljeno rešenjem ili nekim drugim pravnim aktom, da li će se u tom slučaju zastati ili odrediti prekid postupka pred nacionalnim sudom, da li će napred navedeni segmenti biti objedinjeni u jedan ili razdvojeni u nekoliko pravnih dokumenata, kao i da li se odluka o upućivanju pitanja može pobijati pravnim lekom. Sud pravde neće svojom odlukom definitivno okončati spornu pravnu situaciju iz koje je proisteklo prethodno pitanje, već će se postupak, nakon odlučivanja o istom, nastaviti pred nacionalnim sudom. Po pravilu, nacionalni sud prikloniće se stanovištu sadržanom u odluci Suda pravde i ugraditi ga u sopstvenu odluku, a napred navedena odluka Suda pravde biće obavezujuća i za ostale organe javne vlasti u državama članicama i za institucije EU.
Pre ili kasnije, i sudovi u Republici Srbiji biće u prilici da primenjuju pravo EU i, samim tim, "postavljaju" prethodna pitanja. Svakako, to će iziskivati upoznavanje stručne i šire javnosti, obuku sudija i ostalih zaposlenih u sudovima, a naročito promene Sudskog poslovnika i propisa koji uređuju organizaciju sudstva i pravila sudskih i drugih postupaka. Sa organizacione tačke gledišta, nema dileme da će se navedena dužnost odnositi, prvenstveno, na drugostepene sudove među koje se, trenutno, ubrajaju apelacioni sudovi, Privredni apelacioni sud i Prekršajni apelacioni sud. Takođe, i postojeći Upravni sud biće dužan da uputi prethodno pitanje, pošto se ni njegova odluka ne može pobijati redovnim pravnim lekom. Međutim, najproblematičnija je pozicija sadašnjih viših sudova koji postupaju i u prvom i u drugom stepenu, pa se nameće pitanje da li će se na njih odnositi dužnost ili mogućnost upućivanja pitanja ili će se, pak, primenjivati obe varijante, u zavisnosti od načina postupanja u konkretnoj pravnoj stvari. Na drugoj strani, osnovni, privredni i prekršajni sudovi kao prvostepeni imaće mogućnost da postave prethodno pitanje Sudu pravde, izuzev u slučajevima kada osnovni i privredni sudovi postupaju po pravnim lekovima izjavljenim na odluke donete od strane imalaca-vršilaca javnih ovlašćenja, poput javnih beležnika i javnih izvršitelja. Ipak, ključni izazov biće stvaranje odgovarajućeg domaćeg pravnog okvira za potrebe nesmetanog postavljanja prethodnog pitanja, a što će zahtevati promene propisa koji uređuju pravila krivičnog, parničnog, vanparničnog, izvršnog, prekršajnog i drugih sudskih postupaka. Uglavnom, naglasak bi morao biti na formi u kom će pitanje biti postavljeno i na posledicama koje će upućivanje istog imati na postupak pred nacionalnim sudom uzimajući u obzir koncepcijske razlike i prateću neusklađenost među postojećim procesnim propisima. U svakom slučaju, najpoželjnije je da se predvidi jednoobrazni model za sve postupke, a koncept zastoja u postupku iz Zakona o parničnom postupku nameće se kao najprimerenija opcija. Štaviše, najbolji primer u prilog napred navedenog stanovišta predstavlja postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja koji pokreće prvostepeni sud obraćanjem Vrhovnom kasacionom sudu kao najvišem sudu u Republici Srbiji sa zahtevom za zauzimanje stava o pravnom pitanju koje je od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta, dok ujedno zastaje sa svojim postupkom do okončanja gore opisanog postupka o čemu donosi posebno rešenje koje se ne može pobijati posebnom žalbom. Doduše, izvršila bi se izvesna prilagođavanja obzirom da zastoj u postupku, trenutno, ne mogu odrediti drugostepeni, nego isključivo prvostepeni sudovi, a isti ne bi, nikako, mogao dovesti do "mirovanja" rokova zastarelosti za pokretanje i vođenje postupaka za kažnjiva dela, poput krivičnih dela, prekršaja, privrednih prestupa, itd. Stoga, najracionalnije bi bilo prikloniti se stanovištu po kome bi sudovi u Republici Srbiji prilikom upućivanja pitanja, po službenoj dužnosti, zastajali sa svojim postupcima do okončanja postupka pred Sudom pravde o čemu bi se donosilo posebno rešenje koje bi objedinilo u svom sastavu kako odluku o zastoju, tako i samo pitanje sa pratećim elementima, a koje se ne bi dostavljalo strankama i ostalim učesnicima u konkretnim postupcima, niti bi se moglo pobijati posebnim pravnim lekom.