Sloboda izražavanja sudija

„Sudija treda da je više učen nego dosetljiv, više poštovan nego omiljen i više obazriv nego samopouzdan.“ (Francis Bacon)

Zašto je tako malo sudija koje svoje mišljenje izražavaju u javnosti?

Zašto je predsednik Vrhovnog suda Mađarske 2012. godine, nakon što je javno kritikovao planirane izmene zakona o sudstvu, onemogućen da bude sudija? Naime, Baka je bio predsednik Vrhovnog suda koji je kritikovao reforme zakonodavstva koje su se ticale pravosuđa, nakon čega je zakon izmenjen tako da on više nije mogao da obavlja tu funkciju. Redosled događaja je jasno ukazivao da je do toga došlo zbog kritika koje je izneo. Evropski sud za ljudska prava je u odluci od 23.06.2016. godine usvojio predstavku ovog sudije i izrazio stav da reforme pravosuđa predstavljaju pitanja od javnog interesa i da je ne samo pravo, već i obaveza sudije da o tome govori. Zaključio je da mešanje u slobodu izražavanja ovog sudije nije bilo opravdano i da je to što se njemu dogodilo moglo da ima obeshrabrujući efekat na druge sudije da iznose primedbe o javnim institucijama.

Građanima je potrebno pravosuđe koje je odgovorno, stručno i efikasno. Da bi odgovorilo tim zahtevima, ono mora biti nezavisno i nepristrasno. Nezavisnost sudstva znači da je ono nezavisno od druge dve grane vlasti i od zakonodavne i od izvršne. Sudska vlast je jedina grana vlasti kojoj Ustav garantuje nezavisnost, što ukazuje na značaj koji ona ima. Nepristrasnost suda označava njegov odnos prema strankama u postupku i zahteva od sudije da jednako postupa prema njima.

Sud je mesto u kome se rešavaju sporovi u parničnom postupku, odnosno odlučuje o krivičnoj odgovornosti u krivičnom postupku. Sudija mora da bude neutralni arbitar koji će na bazi ponuđenih činjenica primeniti pravo i izreći odgovarajuću sankciju, kako ne bi svojim ponašanjem stvorio utisak pristrasnosti. Izražavanjem naklonosti ili nenaklonosti prema nekoj pojavi u društvu, sudija nužno sebe stavlja na jednu stranu zbog čega može izazvati utisak da je pristrasan. Sudija, ne samo da treba da sprovodi pravdu, već treba da se postara da sprovođenje pravde kao takvo bude i prihvaćeno.

Sa druge strane i sudije su ljudi. Građani društva koji imaju stavove o društvu u kome žive i u odnosu na koje ne mogu, niti treba da budu izolovani. Sloboda izražavanja je jedna od najvažnijih sloboda jer je neophodna i za razvoj čoveka kao pojednica i za društvo u celini, s obzirom da doprinosi da se važna pitanja temeljno razmotre u demokratskoj raspravi.

Кako zakon obavezuje sudije da u svakoj prilici održe poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, stalno su otvorena pitanja u kojoj meri, kad i na koji način sudije mogu da raspravljaju. Polje izražavanja je veoma široko i obuhvata sva područja ličnog i društvenog života i različite načine ispoljavanja ideja (usmenom rečju, knjigom, slikom, medijima, umetnošću, odevanjem...).

Na ta pitanja nema detaljnih i preciznih odgovora, ni kod nas ni u svetu. Ustav svakom garantuje slobodu izražavanja, i njeno ograničenje dozvoljava samo ako je propisano zakonom i neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nezavisnosti sudstva, radi zaštite zdravlja, morala i nacionalne bezbednosti. Sudijama Ustav garantuje da ne mogu biti pozvani na odgovornost za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije i za glasanje prilikom donošenja sudske odluke (izuzev ako učine krivično delo kršenje zakona od strane sudije). Međutim, Ustav sudijama izričito zabranjuje članstvo u političkim strankama i političko delovanje. Zakon o sudijama propisuje obavezu sudije da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost i da se pridržava Etičkog kodeksa.

Кonsultativno veće Evropskih sudija Saveta Evrope je 2022. godine izdalo mišljenje u kome su date preporuke o postupanju sudija u ovoj materiji. Istaknuta je obaveza sudija da govore kada je potrebno da zaštite vladavinu prava. Osim toga, pravosuđe treba da je transparentno. Građanima nekada treba objasniti neka pitanja, otkloniti neku lažnu izjavu i slično. Sa druge strane, od sudija se zahteva da budu suzdržani, umereni i diskretni. Zato se preporučuje da se prednost u tom smislu da udruženjima sudija ili predstavničkim telima.
 
Pravilo je da se izbegavaju komentari postupaka koji su u toku, a posebno izjave iz kojih bi se mogao izvesti zaključak o njegovom ishodu. Sva ostala pitanja su otvorena. Da li je sudija prekoračio prihvatljive granice slobode izražavanja, s obzirom na funkciju koju vrši, zavisi od okolnosti slučaja u kojima je izjavu dao. U svakom slučaju bitno je da li u očima razumnog posmatrača taj govor izaziva sumnju u nezavisnost i nepristrasnost.

Granice slobode izražavanja sudije određene su važnom državnom funkcijom koju obavlja i njegovom ulogom da rešava spor ili utvrđuje nečiju odgovornost. S jedne strane, dužnost je sudije da ukaže na ozbiljne probleme u funkcionisanju pravosudnog sistema i na nedostatak planiranih promena u pravosuđu, održavajući autoritet i dostojanstvo. S druge strane, da bi uživao poverenje onih kojima sudi, sudija je dužan da bude nepristrasan i da odaje takav utisak. Zato treba da bude obazriv i suzdržan.