Saveti za pravdu po meri čoveka - pravno-sociološki kontekst

Кada bismo o naslovu ovog teksta promišljali sa filozofskog aspekta, mogli bismo reći da je u pitanju pleonazam i stilska greška. Jer je pravda, kao etički i pravno-filozofski pojam, uvek po meri čoveka. U suprotnom nije pravda. Ako se letimice osvrnemo na filozofske, religijske i pravne rasprave o poimanju pravde, videćemo da u njenoj osnovi leži jednakost, kao univerzalna vrlina i opšteprihvaćena vrednost. To podrazumeva da se svi ljudi tretiraju jednako, što uključuje jednakost svih pred zakonom, bez obzira na sve njihove razlike i bez diskriminacije. Pravda je ideal kojem bi pravo trebalo da teži. Međutim, pleonazam u našem naslovu nije odlika loše govorne kulture, već se njime svesno naglašava večita i trajna težnja da se pravo, a samim tim i društveni odnosi, u što većoj meri približe idealu pravde. Zapravo, da se propisana individualna prava i slobode što je više moguće približe pojedincu i oblikuju u skladu sa njegovim potrebama.

Pravna pravila su često uopštena i apstraktna. Ona i moraju biti tako formulisana da bi se uspešno mogla primeniti na neograničen broj slučajeva, koji nije unapred određen. Primena prava se vrši svakodnevno, spontano i nesvesno. Pravo primenjuju pojedinci u međusobnoj interakciji, ali istovremeno, pravo primenjuju i lokalni i državni organi u odnosima sa građanima. Ipak, najznačajnija je sudska primena prava, s obzirom na to da jedino sudovi raspolažu neophodnim autoritetom za efikasno ostvarivanje prava. Dakle, svi organi koji pravo primenjuju moraju biti u službi pojedinca, tako što će se starati da se propisi jednako i delotvorno primenjuju na sve. Sudovi, ali i ostali lokalni i državni organi (upravni i administrativni) oblikuju apstraktna pravila spram pojedinca. Vršeći svojevrsnu raspodelu prava, oni primenjuju uopštene norme na pojedinačne slučajeve. Rečju, omogućavaju svakom pojedincu da se svojim pravima služi.

Građani su zavisni od organa koji pravo primenjuju, ali, sa druge strane, ni ovi organi nemaju svoju svrhu bez građana. Zato bi svi lokalni i državni organi i organizacije, kao i građani i njihove organizacije, trebalo da tvore jedan skladan i međusobno zavisan sistem. Sistem u kojem će ostvarivanje prava biti efikasno i pod jednakim uslovima dostupno svima, bez izuzetka. Stoga je neophodno stvarati uslove i razvijati mehanizme za uzajamno umrežavanje i uvezivanje svih elemenata ovog sistema. Jedan od načina da se to postigne jesu forumi, odnosno tela koja istovremeno uključuju predstavnike svih činilaca sistema. Tu su zastupljeni organi vlasti, organizacije i institucije, sa jedne, kao i građani posredstvom svojih udruženja, sa druge strane. Učešće građana u odborima u kojima su predstavljeni državni i lokalni organi i institucije doprinosi jačanju poverenja u rad samih institucija. Građani nisu samo pasivni korisnici smešteni izvan sistema, već postaju i aktivni učesnici u ispravnoj primeni prava – prava koje je prilagođeno njima samima. U krajnjoj liniji, učešće građana posledično vodi i demokratizaciji celog sistema. Zbog toga su odbori naročito značajni u inkluziji i onih grupa koje su u posebnom riziku da budu izložene diskriminaciji zbog različitih ličnih karakteristika, poput religije, pola, starosne dobi, zdravstvenog statusa i sl. Njihovim uključivanjem u odbore one postaju vidljivije, čime se i ovim marginalizovanim grupama obezbeđuju jednake mogućnosti, a samim tim i uticaj na društvene tokove.

Uporedno posmatrano, pomenuti odbori, kao koheziono telo i spona između građana i različitih sektorskih organizacija i institucija, nastali su u Sjedinjenim Američkim Državama polovinom prošlog veka. Iako se ovakvi odbori mogu formirati u različitim društvenim sferama, poput obrazovanja, zdravstva, prostornog planiranja, socijalnih usluga i sl, za nas su posebno značajni odbori koji se bave pitanjem pravosuđa. Naime, pravosuđe, zaodenuto u svoju strogu formu, vrlo često je nedostupno i nedovoljno pristupačno običnim građanima – laicima. Zbog toga su u oblasti pravosuđa ovi odbori nalik brodskoj prevodnici, time što običnom čoveku omogućavaju pristup pravnom sistemu u celini.

Ne postoji jednoobrazna pravna forma organizovanja odbora, već ona varira od zemlje do zemlje. U nekim državama, odbori su pravno prepoznati, odnosno njihova struktura i funkcionisanje uređeni su zakonima ili drugim podzakonskim propisima. Sa druge strane, moguće je odbore ustrojiti i na mnogo neformalnijoj osnovi, kakav je kod nas slučaj. U Republici Srbiji odbori se konstituišu pri sudovima opšte nadležnosti i nazivaju se Saveti za pravdu po meri čoveka.

Кao telo koje pored pravosudnih organa i ostalih organizacija okuplja i građane, Saveti predstavljaju forum u kojem se pokreće i razvija društveni dijalog. Omogućavajući redovne diskusije, Saveti su medijum u kojem je građanima, ali i ostalim učesnicima omogućeno da iznose probleme sa kojima se u svakodnevnom životu suočavaju. Posebno je omogućeno da diskutuju o svim teškoćama u pristupu pravosuđu. Otvorena diskusija i konstruktivni razgovori efikasan su mehanizam ne samo za prepoznavanje, već i za rešavanje ključnih problema koji opterećuju neku zajednicu. Кada se pojedinačan problem javno izloži, on izlazi iz sfere pojedinačnog i postaje problem zajednice, čime se povećavaju i kapaciteti za njegovo uspešno savladavanje. Zajednički i otvoren pristup problemu svih članova Saveta, čini da problem postaje tačka spajanja, a ne tačka razdvajanja različitih činioca sistema.

Formiranje Saveta nastalo je iz potrebe da se o svim smetnjama u funkcionisanju pravosudnog sistema slobodno i javno razgovara. Poteškoće u radu ne moraju nužno da potiču iz samog pravosuđa. One neretko nastaju u ostalim društvenim sektorima, ali usled sektorske međuzavisnosti, utiču na rad čitavog sistema, a samim tim i na pravosuđe, kao njegov sastavni deo. Međutim, nezavisno od toga odakle problem potiče, važno je detektovati problem, a ne krivca. Lakše je, a ujedno i slobodnije razgovarati kada se fokus izmesti sa odgovornosti i usmeri na prepoznavanje spornih pitanja.

Demistifikacijom pravosudnih institucija omogućeno je građanima da slobodno govore i da se čuju. Da budu prisutni. Dopustiti nekome da bude prisutan, znači uvažiti njegovu ličnost. Uvažavanje je psihička nit koja nas integriše i čini vidljivim. Na ovaj način gradimo osnažene individue, oslobođene i dostojne građane.