Problemi u кojima živi pravosuđe (a nije kriv ZPP)

U iščekivanju novog nacrta Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku, pravosuđe živi uz postojeći. I nema tu mnogo sukoba i problema, bar u odnosu sudije i ZPP-a, a rekla bih, ni advokata. Činjenica je da je potrebno ubrzati rad sudova, ali je pitanje kako. Veliki broj odredbi iz  povučenog nacrta, a koje su predstavljene u cilju povećanja efikasnost, već postoje u ovom napadanom ZPP (odredbe o tonskom snimanju, o elektronskom dostavljanju podnesaka, saslušanje stranaka putem konferencijske veze). Nameće se pitanje da li je u interesu građana menjati Zakon ili obezbediti uslove za sprovođenje postojećeg. I da li bi celishodnije bilo menjati druge zakone koji regulišu nadležnost sudova, proširiti mrežu sudova, uvesti specijalizovana veća, povećati broj sudija, obezbediti dovoljan broj zaposlenih u administraciji, sudijskih pomoćnika i pripravnika. Primer iz Hrvatske koji se pokazao efikasnim je da sudijski pomoćnici sprovode postupak, utvrđuju dokaze, saslušavaju stranke i svedoke, predlažu nacrt odluke). Izmene ZPP su nužne, ali u kom obimu, u kom pravcu, i da li u cilju efikasnosti ili proklamacije. Važeći Zakon je pretrpeo neke manje promene pa je tako uvedena izmena u čl. 98 stav 5 ZPP,  koja predviđa da se podnesak predaje najkasnije 15 dana pre ročišta sa ciljem da doprinese efikasnosti postupka, a praksa je pokazala upravo suprotno obzirom da objektivno nije moguće da, u roku od 15 dana, podnesak od pošte stigne u sud, iz pisarnice do sudije, pa opet u pisarnicu, i nazad istim putem do protivne strane kojoj se mora ostaviti rok za izjašnjenje, i to ročište se po pravilu odlaže. Očekivano je da bi se isto dogodilo sa predloženim razmakom između ročišta - 30 dana. Zvuči lepo, ali realnost je drugačija jer je za to nužno da sudija bude optimalno opterećen, da se organizuju službe koje će pomagati sudiji, a javljaju se i druge prepreke jer svaki predmet zahteva drugačiji pristup i plan, u nekom se može zakazati u tom roku, u drugom ne može iz raznih objektivnih razloga. Da li je ta predviđena promena u interesu građana ili protiv, jer taj rok bi stajao između sudije i prava građana. Ako sudija ima 400 predmeta u veću, a po Poslovniku bi trebalo da ima 12 sudećih dana mesečno, što bi značilo da u jednom danu treba održati 33 ročišta da bi se postigao predloženi rok od 30 dana između dva ročišta?! U praksi bi to bilo 14,5 minuta po predmetu  (uz uslov da se sudi 8 sati, bez pauze). Lako je izračunati koliko minuta (ili sekundi) bi bilo za ročište u osnovnim sudovima u Beogradu ako je opšte poznato da sudija Prvog i Trećeg osnovnog suda ima u radu preko 2000 predmeta.

Jedna od najvećih reformatora u pravosuđu, sudija Leposava Кaramarković je vrlo slikovito opisivala probleme, a jedan od njih je da je “prekomerna opterećenost sudija najveći problem za građane, i uporedila je opterećenost sa taksistom kome daju dva vozila, ali to neće dovesti do veće zarade”. I tako su godinama gomilane obaveze na sve zaposlene, posebno u beogradskim sudovima, a to je obrnuto proporcionalno poverenju u sudove i onoj iskrivljenoj slici da sudije ništa ne rade. A kako izgleda jedna nedelja sudije Višeg suda u Beogradu: četiri dana suđenja od 9 do 15 časova, uglavnom na pola sata ili sat, problemi građana i iščekivanja su uneta u sudnicu, u isto vreme gomile pošte onih koji tek čekaju da dođu u sud, i onih čiji postupci su završeni, administrativni poslovi koji ne mogu da čekaju, stotine rešenja o prinudnim naplatama taksi, a čekaju i razna rešenja, dopisi, i na kraju kruna sudijskog rada-presude, koje se uglavnom rade vikendom ili noću. Jer nedelja ima samo 7 dana. A predmeti, kao i problemi građana su raznovrsni - od osnovnih parnica za razna utvrđenja, štete, raskid ili poništaj ugovora, preko autorskih, medijskih sporova sa kratkim rokovima, mobinga i diskriminacija koji su još hitniji pa do postupaka za utvrđivanje statusa nestalih beba koji su najhitniji, razumnih rokova, priznanja stranih sudskih odluka, privremenih mera sa rokovima 48 sati. I opet se setim divne sudije Leposave Кaramarković: “kao kad bi lekar bio i stomatolog, i ginekolog, i reumatolog, i kardiolog....” Sudijama nije problem zatrpanost, jer su nekim delom sami sebe zatrpali, pokušavajući da u pauzama između suđenja rade presude jer kako reći čoveku koji čeka pravdu, da dođe za 6 meseci što bi bio optimalan rok, i onda se ubacuju suđenja u još jedan dan, pa još jedan, i tako se sudi 4 dana. Da može i vikendom, možda bismo i tad sudili.

O većini predloženih izmena stručna javnost se već izjašnjavala, uglavnom kritički. Posebno su problematične one promene kojima se narušavaju ljudska prava i one kojima se krše načela parničnog postupka koja su isto ono što je preambula za Ustav. Primer je predložena izmena da se ročišta održavaju upotrebom konferencijske veze, što je suprotno načelu neposrednosti i predstavlja bitnu povredu postupka. Izgleda kao da predlagači zakona uopšte nisu imali problem sa osnovnim načelima, kao da načela ne postoje. I ako odredbama menjamo suštinu, da li su to izmene ili novi zakon?

Još jedna dilema je da li advokati i sudije, kao oni koji svakodnevno žive sa Zakonom o parničnom poostupku, treba da budu jednako zastupljeni u radnoj grupi? Već je objavljeno da će u novoj radnoj grupi koja će raditi nacrt, advokati imati 50%, a u grupi koja je radila na povučenom nacrtu su bili profesori, advokati, predstavnici Ministarstva pravde, Američke privredne komore i Naleda (od 19 članova samo 6 sudija), pa je teško očekivati da će biti jednaka zastupljenost predstavnika sudija i predstavnika advokata. I zato je nužno da i građani iskoriste svoje pravo i učestvuju u javnoj diskusiji o promenama ZPP jer oni imaju razloga da budu nezadovoljni zbog stvarnih problema koje imaju u sudu, ali željena promena može započeti samo kad građani započnu da se bore za zaštitu svojih prava.

Da ne bude “u interesu građana”, ali bez njih.