Prilozi za evoluciju prekršajnog prava u Republici Srbiji

Odnedavno, "prekšajno sudstvo" postalo je deo sudske grane vlasti. Samim tim, i prekršajno pravo Republike Srbije pretrpelo je izvesne promene na organizacionom, materijlano-pravnom i procesno-pravnom planu. Ipak, opšti je utisak da se napred navedenoj tranziciji nije pristupilo temeljno. Tim povodom, trebalo bi ukazati na izvesne nedoumice i nedostatke, ali i izneti određene predloge za unapređenje prekršajno-pravnog okvira.

Sa organizacione tačke gledišta, ključni problem ogleda se u izvesnoj nedoslednosti prilikom osnivanja prekršajnih sudova nadležnih za suđenje u prvom stepenu u prekršajno-pravnoj materiji. Uglavnom, ovi sudovi osnivaju se za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave, mada u određenim postoje odeljenja kao oblik dekoncentracije sudske vlasti u kojima se, takođe, može suditi i mogu preduzimati druge sudske radnje, a ima i onih u kojima nema ni odeljenja što je, pak, neprihvatljivo s` obzirom na učestalost i zastupljenost konkretnih kažnjivih dela u svakodnevnom životu. Ujedno, nejasna je primena svojevrsnog asimetričnog pristupa u pogledu Grada Beograda, jer su za pojedine gradske opštine osnovani zasebni prekršajni sudovi, dok su ostale gradske opštine objedinjene u jedinstveni Prekršajni sud u Beogradu. Dakle, poželjno bi bilo da se u svim jedinicama lokalne samouprave osnuju prekršajni sudovi ili, makar, odeljenja, kao i da se u Gradu Beogradu formiraju zasebni prekršajni sudovi za sve ili više gradskih opština.

U statusnom pogledu, ključni problem ogleda se nejednakom materijalnom položaju sudija prekršajnih sudova i Prekršajnog apelacionog suda u odnosu na kolege iz drugih sudova. Konkretno, sudije prekršajnih sudova svrstane su u najnižu platnu grupu, dok sudije Prekršajnog apelacionog suda nisu u istoj platnoj grupi sa ostalim drugostepenim sudovima republičkog ranga, već sa višim i privrednim sudovima koji su, pak, na hijerarhijski nižoj poziciji. Međutim, sve sudije obavljaju identične poslove, odnosno autoritetom javne vlasti po sprovedenim strogo formalnim postupcima i nakon svestrane ocene izvedenih dokaza donose odgovarajuće odluke kojima se okončavaju i uređuju određene pravne situacije, a što se odnosi, nesumnjivo, i na sudski-prekršajni postupak u kome se odlučuje o (ne)postojanju prekršajne odgovornosti pravnih subjekata. Štaviše, sudije u prekršajno-pravnoj materiji moraju poznavati mnogo propisa obzirom da su prekršaji određeni u raznim oblastima i opštim pravnim aktima koji se, pritom, i učestalo menjaju što iziskuje dodatnu obazrivost u primeni, tumačenju i praćenju propisa. Pored toga, svi moraju ispunjavati i odgovarajuće uslove za izbor na sudijsku funkciju, poput: državljanstva, završenog pravnog fakulteta, položenog pravosudnog ispita, stručnosti, osposobljenosti, dostojnosti i relevantnog radnog iskustva. Dakle, ne postoji nijedan pravno-politički razlog za postojanjem navedenog nejednakog tretmana. Tim povodom, pojedini narodni poslanici podneli su, čak, predlog za promenu postojećeg zakonskog rešenja. Ukratko, predloženo je da se plate sudija prekršajnih sudova izjednače sa platama sudija osnovnih sudova, dok bi plate sudija Prekršajnog apelacionog suda bile jednake sa platama sudija apelacionih sudova, Privrednog apelacionog suda i Upravnog suda, a predviđena je i korekcija u pogledu godina relevantnog radnog iskustva koje bi za sudije prekršajnih sudova iznosilo tri umesto sadašnje dve godine, upravo, po uzoru na sudije osnovnih sudova, dok bi za sudije svih sudova republičkog ranga iznosilo deset godina. Načelno, a uzimajući u obzir sve navedeno, radi se o prihvatljivom predlogu, mada bi u slučaju povećanja godina relevantnog radnog iskustva trebalo pridodati i član u kome bi se, samo, konstatovalo da sve dotadašnje sudije gore pomenutih sudova nastavljaju sa radom. U svakom slučaju, o(p)stanak postojećeg režima je pravno neodrživ zbog očiglednog narušavanja principa jednakosti nagrađivanja za rad iste vrednosti, a što, samim tim, predstavalja i diskriminaciju zato što se radi o neopravdanom pravljenju razlike među nosiocima sudijske funkcije.

Na kraju, poželjno bi bilo predvideti originalna, kreativna i, posve, revolucionarna rešenja u procesnom i materijalnom pravu, a što bi, nužno, iziskivalo odgovarajuće promene kako Zakona o prekršajima (u daljem tekstu: ZOP), tako i drugih relevantnih propisa. Pre svega, dostavljanje ostaje jedan od ključnih problema i to, naročito, odsutnom licu, jer zavisi u velikoj meri od (ne)savesnosti dostavljača bez obzira da li se radi o sudskim dostavljačima ili zaposlenima kod javnog poštanskog operatora, ali i od drugih faktora. U slučaju dostavljanja odsutnom licu, dešava se, neretko, da odgovarajuće obaveštenje, uopšte, i ne bude pribijeno na vrata ili u poštansko sanduče, kao i da, jednostavno, nestane sa navedenih lokacija. Stoga, morala bi se dodatno podstaći upotreba digitalnih tehnologija na način što bi se dostava, primarno, vršila elektronskim putem preko elektronske pošte (u daljem tekstu: e-mail). Doduše, ZOP prepoznaje navedeni oblik dostave, ali je isti sveden na mogućnost i, pritom, uslovljen postojanjem povratnog elektronskog podatka o prijemu konkretnog pismena. Međutim, izmenama i dopunama relevantnih propisa trebalo bi pojednostaviti proceduru, tako što bi bilo, dovoljno, da se primaocu pošalje konkretno pismeno u elektronskom obliku na odgovarajuću e-mail adresu. Sa praktične tačke gledišta, ne bi bilo problema u pogledu organa javne vlasti obzirom da e-mail adresa predstavlja javno dostupni podatak objavljen na njihovim internet stranicama i sadržan u njihovim informatorima o radu. Takođe, ne bi bili problematični ni preduzetnici, niti pravna lica koja se registruju kod Agencije za privredne registre zato što su dužni, između ostalog, registrovati i e-mail adresu. Na drugoj strani, dužnost registracije e-mail adrese mogla bi se proširiti i na pravne subjekte koji se registruju u drugim javnim registrima, ali i postati jedan od obaveznih podataka u ličnoj karti. Dakle, i određena fizička lica bila bi dužna imati e-mail adresu koju će saopštiti ovlašćenom službenom licu prilikom izdavanja javne isprave što, po sebi, i ne bi predstavaljalo preveliko opterećenje, dok je isticanje argumenta poput starosti, nepismenosti i sl. krajnje besmisleno obzirom da ova obaveza, već, postoji za preduzetnike koji, pak, nisu ništa drugo do fizička lica registrovana zarad obavljanja određenih delatnosti kao što su ugostiteljstvo, razne popravke, itd. i, samim tim, ne razlikuju se suštinski od tzv. "običnih" građana. Naime, efikasnost, ekonomičnost i, čak, pravna sigurnost bili bi na znatno višem nivou, pošto bi sva pismena bila uredno dostavljena i, ujedno, eliminisali bi se gore opisani problemi svojstveni za dostavljanje odsutnom licu, a i znatno bi se uštedela budžetska sredstva. Ni prekršajni nalog nije iskorišćen u dovoljnoj meri, iako je veoma efikasan i ekonomičan zato što se uplatom odgovarajućeg novčanog iznosa priznaje prekršaj i, ujedno, izbegava vođenje prekršajnog postupka. U većini slučajeva, prekršaji u oblastima javnih prihoda, carinskog poslovanja i sl. predstavljaju svojevrsne propuste u vidu nepodnošenja odgovarajućih prijava u određenim rokovima ili pogrešnog obračuvanja i uplate raznih javnih dažbina, a koji se, uzgred, relativno lako otkrivaju i potkrepljeni su, manje-više, nesumnjivim dokazima zbog čega se, uglavnom, i završavaju na osnovu priznanja okrivljenog. Stoga, bilo bi racionalnije da se u takvim prekršajno-pravnim stvarima predvidi izdavanje prekršajnih naloga. Takođe, trebalo bi još više afirmisati primenu prekršajnog naloga u oblasti saobraćaja i to, naročito, u pogledu prekršaja koji se otkrivaju i dokazuju pomoću odgovarajućih uređaja za nadzor i/ili merenje kao što su alkometar, droga test, radar, itd., a moglo bi se predvideti izricanje i drugih prekršajnih sankcija u prekršajnom nalogu, poput određenih zaštitnih mera po uzoru na hrvatski Prekršajni zakon i, svakako, kaznenih poena. U svakom slučaju, okrivljenom bi se ostavila mogućnost da ne prihvati odgovornost unapred i da se o (ne)postojanju iste definitivno odluči pred nadležnim prekršajnim sudom.

Na kraju, trebalo bi preurediti opise-bića određenih prekršaja i, čak, preispitati potrebu za postojanjem nekih u pravnom sistemu. Primera radi, nelogično je da se zbog učestvovanja u saobraćaju na putu sa motornim vozilom koje nije upisano u jedinstveni registar vozila istovremeno izriču novčana kazna, zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom određene kategorije i kazneni poeni, a da se za kretanje vozilom u suprotnom smeru na putu za saobraćaj vozila u jednom smeru izriču, samo, novčana kazna i kazneni poeni. Dakle, manje-više administrativni propust teže je sankcionisan od postupanja suprotno jednom od osnovnih pravila saobraćaja čije nepoštovanje, uzgred, može prouzrokovati znatno teže posledice po bezbednost saobraćaja na putevima. Na primer, nije shvatljivo ni da se preduzetniku za nedostavljanje određenih podataka-tzv. košuljica u skladu sa odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima izriče i zaštitna mera oduzimanja odgovarajućih predmeta, iako je očigledno da, uopšte, nikada nije ni postojao nikakav predmet koji je upotrebljen, namenjen ili nastao izvršenjem konkretnog prekršaja. Najzad, nepojmljiv je i dalji opstanak npr. prekršaja "vređanje, vršenje nasilja, pretnja i tuča" iz Zakona o javnom redu i miru, pošto se radnje izvršenja istih poklapaju u značajnoj meri sa brojnim krivičnim delima kao što su uvreda, laka telesna povreda, teška telesna povreda, učestvovanje u tuči, nasilničko ponašanje, itd., s` tom razlikom da je za postojanje napred navedenih prekršaja, nužno, da su konkretne radnje izvršenja preduzete na javnom mestu ili drugom mestu koje je dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta i da je, pritom, narušen javni red i mir. Neretko, pokreću se uporedo i krivični i prekršajni postupak povodom istovetnog događaja zbog čega onaj koji bude ranije okončan dovodi do obustave potonjeg. Ipak, preovlađuju razlozi za ostanak, isključivo, krivično-pravne zaštite, jer se radi o veoma značajnim dobrima do čije povrede, mahom, dolazi umišljajnim radnjama učinilaca što, po sebi, zahteva najrepresivniju reakciju sistema. Takođe, i izuzetno kratki (dvogodišnji) rokovi zastarelosti, relativno blage sankcije i prateće pravne posledice predstavljaju dodatne argumente za eliminisanje gore pomenutog prekršaja iz pravnog sistema Republike Srbije.