Arbitraža predstavlja jedan od alternativnih načina rešavanja sporova koji zbog svoje efikasnosti postaje sve popularniji u svetu. Naše zakonodavstvo predviđa ovu mogućnost, međutim arbitraža u Srbiji i dalje nije čest odabir stranaka. Privredna društva se češće odlučuju za arbitražu od fizičkih lica. Zato je važno podsetiti na sve prednosti ovog alternativnog načina rešavanja sporova i u sporovima između domaćih fizičkih lica.
Stranke imaju mogućnost da, umesto pokretanja parničnog postupka pred sudom, zaključe sporazum, te svoj spor povere arbitru ili arbitrima. Sporazum strana postiže se ili u okviru osnovnog ugovora u vidu tzv. kompromisorne klauzule ili pak, u vidu posebnog arbitražnog sporazuma onda kada spor već nastane.
Pravni okvir
Zakon o arbitraži (“Zakon”), rađen po modelu Komisije Ujedinjenih Nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL), predstavlja osnovni izvor prava u ovoj oblasti. Model Zakon UNCITRAL-a prihvatilo je više od 80 zemalja sveta, što govori u prilog činjenici da domaća regulativa u ovoj oblasti ni u čemu ne zaostaje za modernim rešenjima.
Zakon se primenjuje na domaće i međunarodne arbitraže i uređuje da se arbitražom mogu rešiti sporovi imovinske prirode o pravu kojim stranke slobodno raspolažu. S druge strane, arbitraža se ne može ugovoriti za oblasti kod kojih postoji isključiva nadležnost sudova. Pojedini pravni odnosi, poput porodičnih ili naslednopravnih, uključuju i zainteresovanost države za njihovo rešavanje. Ipak, značajan broj fizičkih lica se svakodnevno suočava sa sporovima o postojanju nekog imovinskog prava, pa im mogućnost arbitraže umnogome može olakšati pristup pravdi.
U našem pravu je arbitraža izričito spomenuta na svega nekoliko mesta. Na primer, Zakon o radu predviđa mogućnost sporazumnog rešavanja i zaštite pojedinačnih prava zaposlenog. Predviđeni rokovi za pokretanje postupka i donošenje odluke su izuzetno kratki, a arbitra stranke biraju sporazumno. Osim toga, pomenuti zakon ovaj sporazumni način rešavanja sporova predviđa i kod kolektivnih ugovora, kada pregovori ne uspeju. Sastav arbitraže, način rada i dejstvo odluka ugovaraju strane kolektivnog ugovora.
Zakon o parničnom postupku dalje konkretizuje pravila vezana za parnice povodom kolektivnih ugovora. Osim toga, isti ovaj zakon prepoznaje i mogućnost medijacije i drugih vidova sporazumnog rešavanja sporova.
Zakon o zaštiti potrošača sa svoje strane pominje arbitražu kao jedan od vansudskih načina rešavanja sporova.
Pokretanje postupka
Arbitraža se pokreće podnošenjem zahteva za pokretanje postupka u Zakonom određenom roku. Postupak može pokrenuti svako fizičko i pravno lice, ali i država, njeni organi, javna preduzeća i ustanove. Samo ugovaranje arbitraže predstavlja pravo svakog ko inače može biti stranka u sudskom postupku, u skladu sa Zakonom o parničnom postupku.
U Srbiji, Stalna arbitraža pri Privrednoj Komori Srbije (“PKS“) predstavlja instituciju nadležnu za ovaj vid alternativnog rešavanja sporova. Njen Pravilnik bliže određuje pravila postupka.
Prednosti arbitraže su efikasnost, brzina, tajnost, određenost troškova i sporazumni karakter postupka što je čini fleksibilnijom u odnosu na konvencionalno rešavanje sporova. Iza zatvorenih vrata, bez prisustva javnosti, stranke efikasnije rešavaju sporove pred panelom arbitara koje su same odabrale sa liste arbitara, stručnjaka za određenu oblast. Za razliku od sudija, arbitri su koncentrisani na konkretan spor pa je samim tim i proces donošenja odluke brži nego u sudskom sporu.
Imajući predstavu o troškovima, stranke mogu da uračunaju utrošak vremena i materijalne izdatke, te steknu utisak o izvesnosti i izvodljivosti uspeha u sporu. Izuzetno, stranke mogu da ugovore prisustvo javnosti. Stalna arbitraža pruža i mogućnost izračunavanja troškova za individualni spor (ovde).
Privatnopravni odnosi rešeni na ovaj način dobijaju svoj epilog u arbitražnoj odluci koja je po pravnoj snazi i izvršnosti u svemu izjednačena sa sudskom presudom. Još jedna od prednosti arbitraže je i ta da je arbitražna odluka konačna, te se protiv nje ne može uložiti žalba. Posledično, trajanje postupka je smanjeno jer se izbegava odugovlačenje. Svakako, Zakon predviđa mogućnost žalbenog postupka kod podnošenja tužbe za poništaj domaće arbitražne odluke, ali su razlozi jasno i restriktivno definisani zakonom.
Trajanje arbitraže, kako to predviđa Stalna arbitraža pri PKS, je oko 6 meseci, što je znatno kraće od trajanja parnice. Osim toga, Pravilnik predviđa i mogućnost ubrzanog postupka za sporove do određene vrednosti.
Prednosti arbitraže
Iz svih gorenavedenih razloga, ovaj vid alternativnog rešavanja sporova olakšava pristup pravdi građanima.
- Pre svega, poveravanjem sporova arbitraži smanjuje se broj slučajeva koje padaju na teret redovnih sudova. Naravno, pored onih sporova za koje su sudovi isključivo nadležni, građani i dalje zadržavaju pravo izbora i mogu da optiraju za sudove.
- Okončanje postupka je izvesnije u arbitraži s obzirom na kratke rokove u postupku, što doprinosi i većoj pravnoj sigurnosti.
- Efikasnosti ovog postupka, pa samim tim i lakšem ostvarivanju prava građana doprinosi i činjenica da građani imaju mogućnost sporazumnog izbora arbitara sa liste koju Stalna arbitraža pri PKS nudi. Na ovaj način, građani mogu sporazumno da izaberu arbitre sa posebnim znanjima vezanim za predmet spora. Veća profesionalizacija arbitara u određenoj oblasti dalje vodi i bržem odlučivanju što posledično znači i brže ostvarivanje prava građana.
- Takođe, sama činjenica da je privatnost postupka pravilo, a ne izuzetak (kao kod sudskog postupka), pruža dodatnu slobodu stranama da zajednički dođu do rešenja problema.
- Sam čin pokretanja sporazumnog načina za rešavanje spora ima prijateljsku notu, u odnosu na klasičan akt podnošenja tužbe, čime se izražava želja da se što lakše pronađe rešenje.
Ipak, arbitraža kao vid rešavanja sporova između fizičkih lica nije naročito popularna. Mehanizmi postoje, ali se čini da neobaveštenost i predrasuda o visokim troškovima koje bi jedino pravna lica mogla da snose, dovode do slabe zastupljenosti arbitraže u domaćim sporovima između fizičkih lica. Samim tim, dominira stav da jedino konvencionalni sud može rešiti određeno pravno pitanje, te da alternativni načini rešavanja sporova nisu “pravi”.
Međutim, uz dobru informisanost i jasna objašnjenja, arbitraža se može približiti građanima. Objašnjenje postupka, veća zastupljenost alternativnih modaliteta rešavanja sporova i demistifikacija pravne zaštite predstavljaju temelj fleksibilnijeg sistema prilagođenog stvarnim potrebama našeg društva. Stoga, dužnost je pravnika da češćom primenom i informisanjem građana o ovoj mogućnosti započnu popularizaciju arbitraže u domaćim pravnim odnosima.