Nadoknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, ugleda i časti 

Pojam i oblici naknade nematerijalne štete

U teoriji građanskog prava pojam nematerijalne štete se različito određuje, s tim da se u pravnoj literaturi koriste i različiti termini za označavanje ove vrste štete. Pored naziva „nematerijalna šteta“, koji i sam zakonodavac koristi, egzistiraju i nazivi „neimovinska šteta“, „moralna šteta“, „idealna šteta“, „materijalna šteta u ličnosti“ itd.

Nematerijalna šteta se sastoji u nanošenju drugome fizičkog bola, psihičkog bola i straha, kao i u povredi prava ličnosti (sloboda, čast, ugled...).

Dva oblika nadoknade nematerijalne štete

Analizirajući zakonsko rešenje pitanja nadoknade nematerijalne štete dolazi se do zaključka da je zakonodavac prihvatio dva oblika nadoknade nematerijalne štete: uspostavljanje ranijeg stanja i novčanu naknadu.

Svrha uspostavljanja ranijeg stanja jeste reparacija (popravljanje) onoga što se desilo u ličnim dobrima oštećenog lica. Takva svrha se redovno postiže kada je u pitanju naknada materijalne (imovinske) štete. Međutim, kod nematerijalne štete reparacija u najvećem broju slučajeva nije moguća. Zbog toga je reparacija kod nematerijalne štete moguća samo kod one nematerijalne štete koja se satoji u povredi prava ličnosti. Ovaj oblik naknade nematerijalne štete predviđen je u čl. 199. Zakona o obligacionim odnosima, kojom odredbom je predviđeno da u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom. Ono što bitno kod navedenih načina uspostavljanja ranijeg stanja jeste to da se oni vrše na teret štetnika, s tim što zakonodavac nije zatvorio listu mogućih načina uspostavljanja ranijeg stanja, upotrebljavajući sintagmu „...ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom“.

Uspostavljanje ranijeg stanja objavljivanjem presude čini se na način što se javno objavljuje presuda kojom se pravnosnažno opovrgavaju neistinite tvrdnje kojom je učinjena povreda časti i ugleda nekog lica. Zatim, objavljivanje ispravke na trošak štetnika se vrši na način što sud naređuje da se javno objave demanti oštećenog, odnosno ispravka neistinite informacije o oštećenom licu kojom je povređeno njegovo pravo ličnosti, a najčešće se ta neistinita informacija odnosi na čast i ugled oštećenog lica. Naposletku, povlačenje izjave kojom je učinjena povreda, kao jedan od vidova, odnosno oblika uspostavljanja ranijeg stanja, se razlikuje od predthodna dva oblika po tome što se kod povlačenja izjave kojom je učinjena povreda sam štetnik povlači izjavu koju je dao o oštećenom licu, što ujedno predstavlja i najefikasniji način, odnosno sredstvo s obzirom da izjava potiče od samog štetnika.

Naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda

Dosuđivanjem naknade nematerijalne štete po ovom osnovu štite se lična dobra oštećenog lica, a to su čast i ugled, pri čemu sa subjektivnog aspekta čast predstavlja skup čovekovih vrlina i mišljenja koje oštećeno lice ima o sebi samom, dok ugled predstavlja mišljenja koje sredina u kojoj živi oštećeno lice ima o ličnosti istog.

Pravo pojedinca na poštovanje njegovog ugleda, predstavlja aspekt kako njegovog ličnog identiteta, tako i društvenog života, tj. oblikuje način na koji drugi doživljavaju tu osobu i kako ta osoba sama sebe doživljava (presuda Evropskog suda za ljudska prava Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, od 15. novembra 2007. godine, stav 359). Nadalje, na ovom mestu je značajno ukazati da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne štiti se samo suština izraženih ideja i informacija, već i oblik u kome su one saopštene (videti presudu ESLJP Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 57). Naime, ukoliko se sporne izjave o jednom licu, koje bi inače bile podobne da povrede njegovu čast i ugled, izražavaju u okviru korišćenja prava na pravni lek, sudovi moraju imati uzdržljiv stav kada je u pitanju usvajanje takvih tužbenih zahteva. Najjednostavnije će se to objasniti na jednom primeru iz sudske prakse. Naime, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je tuženi obavezan na novčanu naknadu nematerijalne štete tužiocu zbog povrede njegove časti i ugleda. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u žalbi tuženog koja je podneta Gradskoj opštini..., Opštinskoj upravi, Odeljenju za komunalne poslove i komunalnu inspekciju, Sekretarijatu za inspekcijske poslove, Sektoru za komunalni inspekcijski nadzor od 8. januara 2010. godine navedeno: „u svemu tome nažalost, aktivno mu pomaže i opština, tačnije čelni ljudi opštine koji su upoznati sa svim detaljima. Ja ne znam da li je to zato što on nekog u opštini potplaćuje, ili da bi rukovodstvo opštine prikrilo svoje dosadašnje mahinacije koje su činjene u korist V.J., ili nešto treće, ali u svakom slučaju ovakvo nezakonito ponašanje opštine prema meni smatram zloupotrebom službenog položaja pojedinaca i smišljenim aktom na mene i moju porodicu“ koji citat je predat uz žalbu. Sud je zaključio reči ovde tuženog u žalbi predstavljaju diskriminisanu radnju koja predstavlja za tužioca uvredu i povredu časti i ugleda. Ovakvu prvostepenu presudu je potvrdio Viši sud u Požarevcu, presudom Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine.

Ovakvom stavu suda se može osnovano prigovoriti.

Naime, u konkretnom slučaju, sporne izjave su napisane u žalbi protiv prvostepenog rešenja upravnog organa. Кorišćenje žalbe u redovnom postupku predstavlja ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i ovo ustavno pravo omogućava stranci da zaštiti svoja prava i pravne interese u redovnom postupku. Dakle, u konkretnom slučaju prvenstveni cilj predmetne žalbe bio je da se ospori prvostepeno rešenje upravnog organa, a ne da se bavi ličnošću tužioca. Zatim, kako žalba predstavlja značajan instrument u ostvarivanju prava stranaka u postupku (koja imaju i egzistencijalni karakter), to kod njih ne sme da postoji strah od eventualnog pokretanja parničnog i krivičnog postupka zbog korišćenja prava na žalbu i onoga što se u žalbi iznosi, a ukoliko postoji zloupotreba prava na žalbu i ukoliko se iznosi nešto izvan granica propisanih pravila, ovlašćeno službeno lice koje rukovodi postupkom ima na raspolaganju niz mera radi sankcionisanja nedozvoljenog ponašanja stranaka. Samo naročito opravdani razlozi mogu predstavljati legitimni osnov za izricanje krivičnih sankcija u krivičnom postupku i dosuđenje novčane naknade štete u parničnom postupku, za iznošenje određenih navoda i konstatacija u redovnom pravnom sredstvu koje je garantovano Ustavom. S tim u vezi, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ti naročito opravdani razlozi, jer se radi o spornim izjavama koje predstavljaju samo manji segment predmetne žalbe (koja se u celini bavi osporavanjem rešenja upravnog organa) i te izjave su manje više u vezi sa samim postupkom. Dalje, ono što je važno istaći jeste da su sporne izjave u žalbi korišćene samo u upravnom postupku, tako da su samo ovlašćena službena lica imala uvid u sadržinu žalbe. Na navedeno ne utiče činjenica da su sporne izjave poslate na više adresa nadležnih opštinskih službi, jer sporne izjave na ovaj način takođe nisu postale dostupne široj javnosti (samo ovlašćena lica su imala pristup spornim izjavama).

Naposletku, potrebno je ukazati na još jedan pozitivan primer iz sudske prakse kada je u pitanju sudska zaštita prava ličnosti, gde je, čini se, sud ipak iskoračio iz dosadašnje ustaljene prakse, koja je bila uzdržljiva po pitanju dosuđivanja naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti.

Naime, u sudskom postupku je utvrđeno da je tužilac u toku 2004. godine bio klijent tužene banke, kod koje je imao otvoren tekući račun preko koga je primao svoje zarade. U toku 2003. i 2004. godine zaposlena kod tužene zloupotrebila je položaj kao odgovorno lice i koristila čekove klijenata među kojima i čekove tužioca, zbog čega je ista oglašena krivom i osuđena. Tužilac je zbog takve zloupotrebe naznačenog radnika imao blokadu svog tekućeg računa. Nije mogao da raspolaže sa novcem koji je bio njegov, banka nije sve to regulisala pa je podneo tužbu za naknadu štete protiv tužene banke. Drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao postojanje štete, a ni uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i nastanka štete. Dakle, sud je smatrao da tužilac nije dokazao da je dostavljanje podataka kreditnom birou od strane tužene došlo do povrede njegove časti i ugleda, kao i da nije dokazao da je zbog toga trpeo duševne bolove koji bi opravdavali dosuđivanje naknade nematerijalne štete. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio izraženo pravno stanovište, nalazeći da je u konkretnom slučaju povređeno tužiočevo pravo ličnosti tj. njegovo pravo da može kreditno da se zadužuje kod druge ili iste banke, da uzme robu na kredit administrativnom zabranom. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud je najpre postavio pitanje koji to nivo duševne patnje u najnižem stepenu može predstavljati osnov za naknadu štete kod lica koje trpi takve bolove, a zatim zaključio da takve duševne patnje, a u kontekstu izloženog slučaja, objektivno mogu pogoditi svakog čoveka koji se našao u takvoj situaciji, što uključuje ozlojeđenost, bol, srdžbu u dovoljnom stepenu koji bi predstavljao osnov za dosuđivanje naknade nematerijalne štete (presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 5036/2019 od 17.09.2020. godine).

Čini se na je na ovaj način Vrhovni (kasacioni) sud napravio značajan iskorak kada je u pitanju zaštita prava ličnosti. Međutim, u ovakvim slučajevima potrebno je da sud bude „uzdržljiviji“ kako bi se sprečilo podizanje ovakvih tužbi iz lukrativnih motiva, posebno ako se ima na umu činjenica da ni kod jednog drugog oblika neimovinske štete ne postoji tako velika mogućnost da povrede, naročito manje teške, budu predstavljene na ozbiljniji način nego što one, objektivno postmatrano, to jesu.