Može li pomoći pravo da nam okruženje bude zdravo?

 

 

Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.
Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. 
Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu. 

(Član 74. Ustava Republike Srbije)

 

 

Ekologija i pravosuđe

 

Ekološki aktivizam širom zemljine kugle sve više dobija na značaju. Očuvanje zdrave životne sredine, u uslovima intenzivnog razvoja novih tehnologija koje neposredno prete ljudskom rodu i prirodi uopšte, nameće se kao imperativ.

 

Za sprečavanje zagađenja životne sredine i otklanjanje štetnih posledica koje je zagađenje izazvalo, uglavnom se koriste klasična sredstva građanskopravne zaštite, predviđena normama stvarnog i obligacionog prava, kakve su tužba za zaštitu od prekomernih imisija i tužba zbog smetanja državine. Sa druge strane, postoje i specifični procesni alati usmereni na prestanak ili redukciju zagađivanja, kao i na naknadu pričinjene štete.

 

 

Кoga možemo tužiti ekološkim tužbama?

 

Pasivno legitimisan u ovim parnicama je zagađivač, a prema Zakonu o zaštiti životne sredine to je „svako pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću ili neaktivnošću zagađuje životnu sredinu“.

 

 

Tužba za uklanjanje izvora opasnosti štete („ekološka tužba“)

 

Pored standardnog obligacionog odnosa između subjekta kojem neposredno preti šteta i subjekta od kojeg potiče uznemiravanje ili opasnost štete, druga (nama interesantna) situacija kod ove tužbe postoji kada je tužilac mogao, ali nije morao biti lično pogođen opasnošću štete. U tom slučaju, pravo na zaštitu pripada neodređenom broju lica kojima preti opasnost štete. Zbog toga se ova tužba naziva još i popularnom (narodnom) tužbom. Opredeljenje zakonodavca da na ovaj način proširi krug lica koja mogu podneti tužbu motivisano je željom da se ojača zaštita zajedničkih, opštih dobara (voda, zemlja, vazduh) koja podjednako pripadaju svima (kako sadašnjim, tako i budućim generacijama).

 

Кada se koristi u svrhu zaštite životne sredine, za ovu tužbu se upotrebljava i neformalan naziv „ekološka tužba“, u prvom redu zbog široko postavljene aktivne legitimacije. Ekološku tužbu, za razliku od tužbe za zaštitu od prekomernih imisija i tužbe za smetanje državine, može podneti svako kome, čak i apstraktno, preti opasnost od ekološke štete.

 

Zakonom o obligacionim odnosima (članom 156.) ustanovljeno je pravo na otklanjanje opasnosti od štete ili uznemiravanja, tako što je predviđeno da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj to sam ne učini (npr. ugradnja filtera za prečišćavanje otpadnih voda, prestanak odlaganja štetnih materija na okolno zemljište i sl.).

 

Da bi tužilac uspeo u parnici po ekološkoj tužbi, dovoljno je da dokaže da u konkretnom slučaju postoji izvor opasnosti (uzrok) od kojeg se realno može očekivati nastanak veće štete (posledica). To znači da emitent opasnosti štete odgovara nezavisno od krivice, odnosno da je njegova odgovornost, kao kod štete od opasnih stvari i opasnih delatnosti, objektivna, uz značajnu razliku što ekološka tužba ima preventivni karakter i usmerena je na sprečavanje nastanka štete koja preti, a ne na naknadu štete koja je već nastala.

 

 

Tužba za naknadu ekološke štete

 

Za razliku od prethodne, ova tužba se podnosi kada je radnjama zagađivača šteta već prouzrokovana.

 

Posebne odredbe o odgovornosti za štetu pričinjenu životnoj sredini sadržane su u Zakonu o zaštiti životne sredine (član 107.). Prema tim odredbama, svako lice koje je prouzrokovalo zagađenje životne sredine treba da, bez odlaganja, preduzme mere radi smanjenja štete u životnoj sredini, uklanjanja daljih rizika, odnosno opasnosti i sanacije nastale štete. Ako zagađenje ne može da se sanira, lice koje je prouzrokovalo zagađenje životne sredine dužno je da naknadi nanetu štetu životnoj sredini, uključujući i individualnu štetu koju su zagađenjem životne sredine pretrpela direktno ugrožena lica. Odgovornost za ekološku štetu zasniva se na načelu objektivne odgovornosti, a šteta se nadoknađuje do visine vrednosti uništenih dobara. Sudski postupak za naknadu štete pričinjene životnoj sredini je hitan. Pokretanje postupka zastareva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca (subjektivni rok), odnosno za dvadeset godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Na prvi pogled pada u oči da je subjektivni rok zastarelosti identično regulisan kao u Zakonu o obligacionim odnosima, dok je objektivni rok znatno duži (prema ZOO on iznosi svega pet godina), čime se ukazuje na značaj povređenog dobra i ustavne garancije koje ga štite.

 

Dakle, kao i u slučaju ekološke tužbe, zagađivač i za pričinjenu štetu odgovora po principu objektivne odgovornosti, nezavisno od krivice. On je najčešće i kriv za štetu, ali oštećeni svoje pravo na naknadu ne mora objašnjavati time, već obavezom počinioca da snosi rizik štete. Zato se počinilac ne može osloboditi od odgovornosti tako što će dokazati da nije kriv, ali će izbeći odgovornost ako dokaže da je šteta posledica više sile, isključive krivice oštećenog ili nekog trećeg.

 

Naknada štete može se izvršiti putem naturalne restitucije ili davanjem novčane nadoknade. ZOO daje prednost naturalnoj restituciji, propisujući da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ipak, šumu koju odnese klizište ili plodno zemljište koje devastira jalovina iz rudnika ne možemo sanirati, pa nam preostaje jedino novčana naknada.

 

 

Nužnost postojanja kolektivne tužbe za zaštitu životne sredine

 

Izmene i dopune Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine su kao novinu predvidele poseban postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. Ove odredbe su pružale mogućnost udruženjima, njihovim savezima i drugim organizacijama da mogu pokrenuti postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, pod uslovom da je takva zaštita predviđena njihovom registrovanom ili propisima određenom delatnošću. Tužbom u ovom postupku tužilac je, pored ostalog, mogao tražiti zabranu preduzimanja aktivnosti od koje preti povreda prava i interesa građana, pa čak i javno objavljivanje presude kojom je tužbeni zahtev usvojen.

 

Međutim, ispostavilo se da ovaj postupak nije opstao dovoljno dugo da bi iznedrio konkretne rezultate, jer je Ustavni sud, odlukom od 23.05.2013. godine, ove odredbe proglasio neustavnim. Povratak kolektivne tužbe u naš pravni sistem, na ustavnopravno prihvatljiv način, nužan je i neophodan, kao još jedno moćno procesno oruđe za odbranu čistog vazduha, voda i drugih prirodnih dobara. Ovlašćenje ekoloških organizacija da, nezavisno od pojedinaca ili grupa  građana, neposredno podnose tužbe, nesumnjivo bi izazvalo dodatan oprez kod zagađivača.