Čitava planeta trenutno deli iste brige u vezi pandemije virusa COVID-19, pa se čini se da smo danas, u vreme opšte izolacije, više nego ikada povezani sa ostatkom sveta. Različita društva, međutim, različito reaguju na krizu, što kroz različite medicinske pristupe borbi protiv virusa, predlaganjem različitih mera za sprečavanje (zapravo, sada već umanjenje) ekonomskih posledica krize, ali i različitim tretmanom svojih građana i njihovih prava.
U autorskom tekstu za Financial Times, čuveni izraelski autor i teoretičar, Yuval Noah Harari, tvrdi da će izbori koje pravimo tokom ove krize (koja će neminovno proći) definisati budućnost naših društava. Zato, kada biramo između različitih alternativa, kao društvo moramo da imamo u vidu ne samo kako ćemo prevazići trenutne izazove, već kako će izgledati svet nakon što kriza prođe. Jer, iako su vanredne okolnosti/situacije/stanja u kojima se veći deo sveta danas nalazi privremena, postoji verovatnoća da, bar deo te vanrednosti postane sastavni deo naše buduće (redovne) svakodnevnice. U tome je možda i najopasnija moguća posledica ove krize.
Kao jedan od ključnih izbora koji nam se trenutno nameće, Harari izdvaja izbor između privatnosti i zdravlja. On smatra da je ovaj izbor lažan, i da moramo imati mogućnost da sačuvamo i svoje zdravlje i svoju privatnost.
Ovakav stav je redak, bar prateći komentare na društvenim mrežama u kojima se svesrdno podržavaju mere vlada nekih zemalja, poput praćenja kretanja građana u Kini i Izraelu kako bi se identifikovali potencijalni nosioci virusa, ili javnog objavljivanja spiska lica kojima je naložena mera samoizolacije u susednoj Crnoj Gori. Pored država, krizu koriste i brojne kompanije koje nude prilagođene proizvode i aplikacije koje prikupljaju široki obim podataka korisnika, neretko ne poštujući princip transparentnosti obrade.
Postoji li, dakle, alternativa? Da li smo već, kao globalno društvo, odlučili da je privatnost mrtva?
Treba biti jasan - privatnost, kao i većina ljudskih prava, nije apsolutno pravo. Uglavnom i jeste “suočena” sa drugim pravima ili interesima. Najčešće je to zaštita bezbednosti, i privatnost je poslednjih godina neretko gubila i tu bitku.
Nakon što je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, sa više mesta nas se podsetilo da neka ljudska prava u tom periodu mogu biti ograničena. Zaštita podataka o ličnosti (kao element privatnosti eksplictino prepoznat, i kao pravo garantovan našim Ustavom) spada u krug prava koja se mogu ograničiti tokom vanrednog stanja. Ali, vanredno stanje ne sme ukinuti osnovna načela ovog prava, pre svih načela minimizacije podataka, srazmernosti i svrsishodnosti obrade. Na ovo je ukazao i Poverenik za informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, apelujući na prosvetne radnike da budu obazrivi pri obradi podataka o zdravstvenom stanju učenika u vreme pandemije.
Takođe, ovaj izazov prepoznao je i britanski nadzorni organ za zaštitu podataka – Poverenik za informacije – ukazujući na potrebu da se, pri zaštiti podataka o ličnosti uzima u obzir i javni interes u trenutnoj krizi, i dodatna potreba da javne vlasti i zdravstvene službe imaju mogućnost da direktno komuniciraju sa građanima. Zato je ovaj organ izdao smernice (u formi pitanja i odgovora) za one koji rukuju podacima o ličnosti u doba krize. Bilo bi korisno kada bi i naš Poverenik izdao slična uputstva, koja mogu biti korisna rukovaocima u Srbiji koji imaju dileme o tome da li u konkretnom slučaju tokom vanrednog stanja “prelaze granicu” zaštite podataka o ličnosti svojih pacijenata, zaposlenih ili korisnika.
Kriza izazvana pandemijom virusa COVID-19 dodatno je inspirisala autokratska, a stavila na test demokratska društva širom sveta. Harari veruje da je moguće zaštititi zdravlje i pobediti pandemiju, a da se, pritom, ne uspostavljaju ili ne jačaju totalitarni sistemi nadzora. On rešenje vidi u osnaživanju građana i kao dobre primere navodi Južnu Koreju, Tajvan i Singapur, gde jesu korišćene neke od aplikacija za praćenje građana, ali je fokus bio na masovnom testiranju, iskrenom izveštavanju građana o sopstvenom zdravstvenom stanju i saradnji dobro informisane javnosti.
Međutim, da bi takav sistem funkcionisao, mora da postoji značajan nivo (ranije uspostavljenog) poverenja između građana i nosilaca vlasti, tj. institucija kojima oni upravljaju. Ako su građani navikli da im nosioci vlasti saopštavaju činjenice i istinite informacije, u vremenu krize vrlo brzo će znati kako da reaguju na pravi način. Kada ovog poverenja nema, odnosno kada su nosioci vlasti još ranije izgubili kredibilitet i poverenje građana (ali i sami ne vide u građanima adekvatnog sagovornika), nema puno raspoloživih opcija da se u vreme krize brzo i efikasno prenese poruka zajednici. U takvim okolnostima, nemoćna i nevešta vlast pribegava prisili i ograničenju prava svojih građana, a nadzor putem praćenja kretanja i komunikacija čini joj se kao jedini način kontrole situacije.
Ipak, možda je prerano da se proglasi konačna smrt privatnosti. Čini se da je opšta izolacija oživela neke od tradicionalnih dimenzija privatne sfere - naši domovi su zatvoreni, a naše svakodnevno (i privatno i profesionalno) funkcionisanje potpuno je premešteno u porodične okvire. Da li će to trajati koliko i pandemija, ili će ostaviti posledice na naše živote, jednom kada se oni vrate u normalu, ostaje da vidimo. Samo da se ne probudimo u društvu bez pandemije, ali u kome će ovo, ali i druga naša prava, okončati po principu “Operacija uspela, pacijent umro.”