Intelektualna svojina je „svojina“

O Plazmi i Tomi

 

Javnost u Srbiji je pre nekoliko dana uzburkala vest o tome da je policija u Beogradu uhapsila D.Č. (41) osumnjičenog da je duži period proizvodio mleveni Plazma keks neovlašćeno koristeći tuđi žig. Naime, na više lokacija u Beogradu pronađen je u prodaji u manjim prodavnicama krivotvoren (lažan) proizvod mlevenog Plazma keksa u pakovanju od 300 grama, a onda i nelegalni pogon za proizvodnju tog proizvoda čiji je vlasnik osumnjičeni.

 

Nedugo zatim, kada smo nakon dužeg filmskog posta (bar kad je reč o domaćoj produkciji) pohrlili u bioskope zbog premijere i prikazivanja novog ostvarenja Dragana Bjelogrlića filma Toma, na društvenim mrežama se pojavio link koji vodi do sajta na kome je neovlašćeno objavljena piratska verzija filma.

 

Javno mnjenje su tada preplavili pojmovi poput žiga, autorskog prava i intelektualne svojine što je ponovo dovelo do pitanja o značenju svih ovih pojmova.

 

 

Intelektualna svojina je svojina

 

Termin intelektualna svojina podrazumeva raznovrsne tvorevine uma za koje su priznata vlasnička prava, dakle neko može biti nosilac (vlasnik) određenog prava intelektualne svojine isto kao što može biti vlasnik automobila ili stana. Zakoni koji važe u Republici Srbiji u oblasti prava intelektualne svojine propisuju isključiva prava na različita nematerijalna dobra, poput fotografija, muzičkih, književnih ili umetničkih dela, izuma, simbola, dizajna, itd.

 

Najčešća podela intelektualne svojine je na autorsko i srodna prava i na industrijsku svojinu.

 

Industrijska svojina obuhvata žigove, patente, industrijski dizajn, oznake geografskog porekla i ostala prava koja se u domaćoj praksi ređe sreću.

 

S druge strane, autorsko i srodna prava podrazumevaju između ostalog: pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi), muzička dela, fotografije, dela likovne umetnosti i filmska dela (kinematografska i televizijska dela).

 

U praksi pred domaćim sudovima i organima uprave najviše je postupaka koji se vode zbog povrede žiga i autorskog prava, pa je vrlo čest slučaj da se neukim strankama (ali neretko i sudijama) objašnjava pojam žiga i da se žig ne utiskuje, niti je sinonim reči brend, već da je žig pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe/usluga jednog lica od iste ili slične robe/usluga drugog lica.

 

Nekada je vrlo teško objasniti strankama da ne mogu tek tako da objave nečiju fotografiju, a da za to prethodno nisu dobili odobrenje autora ili mu nisu platili novčanu naknadu za njeno korišćenje, te da takvo ponašanje proizvodi dejstva kao da ste nekome uzeli automobil ili ušli u stan bez prethodnog ovlašćenja vlasnika ili bez plaćanja zakupnine.

 

 

(Ne previše) Uzbuđena opšta javnost

 

Vraćajući se na uvodne primere povreda prava intelektualne svojine o kojima se izveštavalo u javnosti, postavlja se pitanje šta će biti posledice takvih povreda i šta se može učiniti da se te povrede spreče.

 

U slučaju mlevenog Plazma keksa osumnjičenom, koji se tereti za neovlašćenu upotrebu tuđeg poslovnog imena i druge posebne oznake robe ili usluga (što je krivično delo predviđeno članom 238. Krivičnog zakonika), određeno je zadržavanje do 48 sati i on je, uz krivičnu prijavu, priveden tužilaštvu. Za radnje koje se mogu staviti na teret osumnjičenom može se izreći novčana kazna, ali i kazna zatvora u trajanju do čak osam godina. Iako su medijima i javnosti interesantniji krivični postupci i dužina trajanja kazne zatvora koja je propisana za ovakvo krivično delo, lica koja učine ovakvu vrstu povrede intelektualne svojine (žiga), se u praksi češće suočavaju sa posledicama građanskopravne zaštite.

 

Zakonom o žigovima je nedvosmisleno propisano pravo nosioca (vlasnika) žiga da zabrani svako neovlašćeno korišćenje znaka koji je identičan ili sličan njegovom ranije registrovanom znaku kojim obeležava svoju robu/usluge. Kada govorimo o povredi žiga kao prava intelektualne svojine, najčešće je reč o slučajevima gde se krivotvorena (lažna) roba obeležava znakovima koji u javnosti uživaju ugled zahvaljujući svom kvalitetu, tradiciji ili jedinstvenom stilu. Mogli bismo da zaključimo da i samo neovlašćeno korišćenje određene oznake, odnosno obeležavanje krivotvorene robe oznakom koja uživa zaštitu prava intelektualne svojine (žiga) dokazuje njegovu reputaciju koju uživa na određenoj teritoriji ili u određenom delu javnosti (što verovatno nije prevelika uteha za proizvođača Plazma keksa). Dakle, u ovom slučaju gore pomenuti D.Č. (osumnjičen da) je ukrao intelektualnu svojinu (imovinu) nosioca (vlasnika) žiga Plazma i pokušao da zloupotrebi njegov ugled kako bi prodao mleveni keks iz kućne radinosti čije je poreklo, kvalitet i način proizvodnje upitan.

 

Što se tiče filma Toma, nadležni organi su brzo reagovali (i zbog pritiska samih autora) pa je Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal privelo i saslušalo jedno lice zbog sumnji da je delio link koji vodi do sajta na kome je neovlašćeno objavljena piratska verzija filma. Ovakvim činjenjem su autorima ovog dela uskraćena i povređena najosnovnija prava koja oni uživaju, a to su: isključivo pravo da objave svoje delo i da odrede način na koji će se ono objaviti i pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela.

 

Dakle, deljenjem linka ili samog autorskog dela (film, pesma, fotografija...) bez prethodnog ovlašćenja autora, ne samo da se povređuju njegova moralna prava, već se i direktno utiče na umanjenje njegove imovine u vidu novčane naknade od cene bioskopskih karata ili prodatih CD-ova.

 

Bitno je napomenuti da odredbe Zakonika koje se odnose na krivična dela protiv intelektualne svojine propisuju krivičnu odgovornost samo za lica koja su predmetne linkove delila, odnosno objavila, snimila, umnožila, ili na drugi način javno saopštila, pa bi za oko 50,000 građana, koliko se procenjuje da je pogledalo piratsku verziju filma, jedina sankcija bila griža savesti.

 

 

Važnost zaštite intelektualne svojine

Na sličan način kako bi svaki građanin smatrao normalnim i pravičnim zaštitu prava njegove svojine nad pomenutim automobilom ili stanom i sa pravom tražio da se kazni onaj ko je to njegovo pravo povredio, tako se i nosioci intelektualne svojine osećaju kada neko povredi njihova prava, bilo da je to neovlašćena proizvodnja keksa, objavljivanje filma ili fotografije.

 

U Srbiji očigledno ima dovoljno intelektualne svojine koja je itekako vredna da bi neko želeo da je zloupotrebi i protivpravno iskoristi – ipak, ukoliko blagovremena i delotvorna zaštita takve svojine izostane, ostaje nam da filmove gledamo na malim ekranima telefona uz keks sumnjivog porekla.