Integrativna medijacija

Šta je medijacija?

 

U kontekstu sposobnosti korišćenja reči za saopštavanje misli i osećanja, medijacija predstavlja teren za izraz istih, upravo u cilju postizanja zajednički prihvatljivog rešenja problema, a koje je nemoguće postići usled nekomuniciranja, te sledstveno i međusobnog nerazumevanja i neuvažavanja strana u spornom odnosu. Dakle, medijacija je postupak koji nastoji da stranama u spornom odnosu obezbedi uslove i načine razmene misli, osećanja, perspektiva i rešenja, a uz prisustvo treće neutralne strane, koja upravlja komunikacijom, može se reći i facilitira, ali i moderira (umerava, ublažava, obuzdava).

 

Ovaj postupak obezbeđuje stranama u spornom odnosu da na bazi interesa i potreba, uz prisustvo treće neutralne strane, razgovaraju o potencijalnim rešenjima, a uz poštovanje načela dobrovoljnosti, poverljivosti, neutralnosti, jednakosti, tajnosti.

 

 

Šta su integrativni pregovori?

 

Medijaciju je moguće definisati i u odnosu na pregovaranje. Naročito u kontekstu klasifikacije pregovora i podelu na one koji su distributivni i one koji su integrativni. Takođe, i naš Zakon o posredovanju u rešavanju sporova ("Sl. glasnik RS", br. 55/2014), posredovanje (medijaciju) definiše kao postupak, bez obzira na naziv, u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, uz pomoć jednog ili više posrednika, koji stranama pomaže da postignu sporazum.

 

Pregovaranje je direktna dobrovoljna komunikacija strana u sporu, koja teče s ciljem postizanja sporazuma, bilo da su interesi zajednički ili potpuno suprotni.

 

Za razliku od integrativnih pregovora u okviru kojih je ključno pitanje kako će biti raspoređena fiksna vrednost, ko će dobiti najveću vrednost, gde jedna strana dobija na štetu druge i koji se nazivaju pregovori nultog zbira, integrativni pregovori obuhvataju mnoge stavke i teme. Cilj svake strane je da “stvori” najveću moguću vrednost za sebe i drugu stranu. U takvim okolnostima strane pristaju na kompromisne razmene i spremne su da žrtvuju “manje bitno”.

 

 

Šta je integrativna medijacija?

 

Integrativna medijacija je proces komedijacije u kom pravnik medijator i psiho terapeut medijator zajednički brinu o pravnim i emocionalnim potrebama, interesima i problemima strana u pokušaju da obezbede uslove za postizanje obostrano zadovoljavajućeg rešenja. Ono što razlikuje integrativnu medijaciju od drugih oblika rešavanja sukoba, pa tako i od drugih oblika medijacije, jeste to što terapeut medijator i pravnik medijator rade zajedno ravnopravno kroz svaku fazu postupka, dajući jednaku težinu pravnim, psihološkim i emocionalnim aspektima konkretnog spora.

 

Integrativna medijacija promoviše stav da su svi sporovi koliko pravni, toliko i ljudski problemi, te da se sveobuhvatni proces upravljanja sukobima mora baviti psihološkim i emocionalnim, kao i pravnim komponentama spora.

 

Naša pravna kultura ignoriše emocionalnu i psihološku dimenziju sporova, čineći ih irelevantnim za pravilnu analizu i rešavanje konkretnog problema. Na primer, sistem porodičnog prava Srbije ne predviđa krivicu jednog od partnera kao neophodan uslov za razvod braka, pa tako za preljubu, prevaru ili drugu „krivicu“ partnera ne vezuje posebne otežavajuće uslove prilikom razvoda. Što znači, ne postoji izričita zakonska obaveza vernosti u braku. Ali, za medijatore koji pokušavaju da posreduju u brakorazvodnoj parnici, činjenica da je jedan od njih bio neveran drugom, i da se jedan oseća poniženim, izdanim, povređenim i ljutim, može da napravi veliku razliku u tome kako će se pregovori odvijati. Ako su povrede strana ostale nerešeni emocionalni problem, sabotiraće efikasno rešavanje „pravnih“ aspekata spornog odnosa. Uz humani, holistički pristup pravnim, finansijskim i psihološkim, emocionalnim aspektima spora u svakom trenutku, tim za integrativno posredovanje maksimizira šanse za efikasniji proces i postizanje dubljeg, sveobuhvatnijeg rešenja.

 

Prednosti integrativne medijacije (posredovanja):

• Kada se komuniciraju i analiziraju i pravni i emotivni aspekti, strane mogu doneti odluke koje su donete na bazi potpune informisanosti;

• Obzirom da su obrađene i pravne i emocionalne dimenzije, strane imaju tendenciju da lakše prihvataju međusobne predloge, što rezultira sveobuhvatnijim i trajnijim sporazumima;

• Stranke često navode da se osećaju pozitivnije jedni prema drugima, da su sposobne da bolje komuniciraju, i da se bolje nose sa potencijalnim sukobima u budućnosti;

• U slučajevima razvoda, integrativna medijacija može poboljšati psihološko prilagođavanje nakon braka, kao i uspostavljanje novog „ortačkog” odnosa u vezi sa roditeljstvom.

 

Integrativna medijacija je oblik alternativnog rešavanja sporova koji je prikladan u svim slučajevima i za sve vrste sporova, posebno u onim slučajevima u kojima su strane zainteresovane za više od prostog okončanja spora, odnosno kada je u pitanju više od međusobnih potraživanja, novca i sl. To su slučajevi u kojima su prisutne jake emocije (ili psihički problemi/poremećaji), u kojima strane mogu da iskoriste sukob kao priliku za tranformaciju odnosa, odnosno produbljivanje razumevanja ili održavanje i poboljšanje budućih odnosa.

 

Predmet integrativne medijacije mogu biti porodični, bračni sporovi, starateljstvo, ostavinski sporovi, partnerski sporovi, sporovi na radnom mestu, mobbing, nezakonit raskid ugovora, povreda ličnosti, komšijski sporovi i sporovi u stambenoj zajednici, kršenje ugovora o delu, nanošenje emotivnog stresa, uvreda, sporovi povodom lakših prekršaja i lakih krivičnih dela, naročito kada su učinioci maloletnici i sl.

 

Osnovna obuka za posrednike u rešavanju sporova (medijatora) koja se sprovodi u skladu sa Pravilnikom o programu osnovne obuke posrednika ("Sl. glasnik RS", br. 146/2014), približno je koncipirana kao kombinacija sticanja veština i znanja iz oblasti prava i psihologije, te na neki način predstavlja dinamičnu sinergiju prava i psihologije u rešavanju sporova, koja bi mogla polaznice i polaznike da pripremi za integrativnu medijaciju. Međutim, mali broj časova obuke ne ostavlja priliku za temeljniji transfer znanja i kapacitativnije kombinovanje veština, s jedne strane, dok nepostojanje centralizovane evaluacije polaznica i polaznika ne ostavlja priliku za kvalitativnim analizama samih obuka, s druge strane. Osnovna obuka nije dovoljna za sticanje niti osnovnih pojmova iz oblasti obe discipline (pravo i psihologija) u kontekstu, naročito integrativne medijacije, te bi specijalizovane obuke, potencijalno doprinele dodatnom kvalitetu vođenja specifičnih postupaka u procesu medijacije. Ono što je sigurno jeste da kombinacija pravnika i psihologa, a koji poseduju, barem i osnovna znanja o tehnikama i pravilima medijacije, mogu uspešno i kvalitetno, u komedijaciji doprineti uspešnom vođenju postupku medijacije, koji bi imao sve elemente integrativne.

 

 

Šta je integrativna medijacija u lokalnoj zajednici?

 

Integrativna medijacija se pominje i kao pristup i tehnika stručne podrške lokalnim mirovnim procesima u postkonfliktnim područjima kroz procese koji su prilagođeni specifičnim lokalnim kontekstima i izgradnju lokalnih kapaciteta za rešavanje sukoba među zajednicama. Vođena nediskriminacijom i rodnom ravnopravnišću, integrativna medijacija u ovim slučajevima uključuje mnogo različitih zainteresovanih strana, te medijatore koji na neutralnoj bazi koordinišu posredovanje, pregovore, institucionalnu podršku, konsultacije, analizu sukoba, izgradnju poverenja, sistemskim i participativnim pristupom.

 

Medijacija u lokalnoj zajednici, po definiciji prof. dr Tamare Džamonje Ignjatović, jeste metod kojim ojačavamo pojedince i zajednicu u njihovom svakodnevnom radu eliminišući opresiju koja postoji u društvu, nejednakost pojedinaca i grupa, kao i neefikasnost, posebno kada govorimo o radu ovlašćenih institucija. To je proces kojim se „oduzima“ kontrola od institucija i daje pojedincima (građanima) tako što im dajemo znanje i veštine da rešavaju svoje sukobe na adekvatnije (alternativne) načine. Ovaj proces stoji u osnovi demokratskog razvoja svakog društva i predstavlja vid aktivne participacije pojedinaca i grupa u društvu. On omogućava konstruktivan prilaz procesu za rešavanje razlika i sukoba koji postoje između pojedinaca, grupa i organizacija, alternativa je izbegavanju i ignorisanju sukoba ili destruktivne konfrontacije, odnosno – nasilja, te šansa za ljude da preuzmu kontrolu nad međusobnim odnosima i nad samim sukobom i da zajedno utiču na ishod konflikta.

 

Spajanjem integrativne medijacije i medijacije u lokalnoj zajednici dolazimo do dobrog alata ka izgradnji boljih međunacionalnih odnosa koji direktno dovode i do jačanja i osnaživanja same zajednice. Ovo je bila tema okruglog stola “Osnaživanje tolerancije i poverenja među pripadnicima nacionalnih manjina u lokalnoj zajednici”, na kom je integrativna medijacija u lokalnoj zajednici prvi put predstavljena kao mogući alat, a najpre u kontekstu pokušaja revitalizacije institucije Lokalnog saveta za međunacionalne odnose i ustavovljavanje integrativnih medijatora koji bi se bavili edukacijom i rešavanjem međunacionalnih sporova u zajednici.