Građani više veruju korumpiranoj policiji nego (korumpiranom) pravosuđu

Građani Srbije veruju policiji iako smatraju da je korumpirana, a najmanje poverenja imaju u pravosuđe. Takve nalaze već godinama dobija Beogradski centar za bezbednosnu politiku u istraživanjima javnog mnjenja. Poslednje je sprovedeno u septembru i oktobru 2020. godine u saradnji sa Sprint Insajtom. Ovi rezultati daju krvnu sliku zarobljene države - građani vide da se institucije zloupotrebljavaju, veliki je procenat onih koji im se ne bi obratili za probleme, već izlaz vide u uzimanju pravde u svoje ruke.

Dok vojska i Srpska pravoslavna crkva tradicionalno uživaju poverenje najvećeg broja građana, policija je na skali od 1 do 5 dobila srednju ocenu - 3, za njom među organima sprovođenja zakona i reda idu saobraćajna policija (2,9), sudstvo (2,7) i komunalna milicija (2,6). Građani više veruju medijima koje prate i predstavnicima izvršne vlasti nego sudstvu i Narodnoj skupštini kao nosiocima druge dve grane vlasti.

Upitani u oktobru da označe kojoj javnoj instituciji najviše veruju, na prvo mesto stavili su vojsku (21,6%), potom policiju (14%) te bolnice (11%) i predsednika Republike (10%), dok je samo 4% označilo sudstvo, a tek 0,4% tužilaštvo kao institucije od najvećeg poverenja. S druge strane, kada su bili upitani kome najmanje veruju, petina ih navodi policiju i sudove, a 4% ističe tužilaštvo. Nema značajnih odstupanja od većine demografskih kriterijuma kada je reč o poverenju u sudove i tužilaštva, osim uočenog nižeg poverenja u institucije uopšte među romskom populacijom.

Institucije kao oruđe vlasti a ne servis građana

Više od tri četvrtine građana smatra da je sudstvo korumpirano, a nešto manje od toga (oko 72%) isto ocenjuje i policiju. Štaviše, skoro četvrtina građana vidi pravosuđe kao najvažnije sredstvo kojim političari zloupotrebljavaju državne resurse, ocenjujući ga gore od svih drugih državnih institucija i medija. Naspram toga, na primer, manje od šestine građana bi tako ocenilo policiju. Bolje se kotiraju i tajnovite službe bezbednosti, koje tek svaki petnaesti ispitanik vidi kao oruđe političara na vlasti.

Nepoverenje u pravosuđe, nažalost, nije nova vest. I ranije su ga građani videli kao sporo, neefikasno i pristrasno. Suđenja predugo traju, velike afere često ne dobiju epilog pred sudom, tužilaštvo ćuti na izveštaje istraživačkih novinara koji ukazuju na spregu kriminala i korupcije sa javnim funkcionerima zbog čega oni deluju nedodirljivo. Iako je bilo istaknutih slučajeva kada tužilaštvo nije moglo adekvatno da postupa zbog toga što mu je policija uskraćivala informacije, medijski spektakli masovnih hapšenja i zaplena droge stvaraju sliku da jedino policija radi svoj posao, dok su građani pod utiskom izjava nosilaca najviših javnih funkcija u kojima se krive tužioci i sudije za to što nema osuđujućih presuda.

Naizgled protivrečni nalazi o stabilnom poverenju građana u policiju za koju uglavnom smatraju da je korumpirana ponavljaju se iz godine u godinu i svedoče normalizaciji korupcije među stanovništvom Srbije. Iako 15% ispitanika ocenjuje korupciju kao najveću pretnju po unutrašnju bezbednost Srbije, izgleda da se veliki broj oslanja na veze u policiji, ili na „dve crvene“ kojima briše saobraćajne prestupe.

Znatno je veći procenat onih koji vide policiju kao zaštitnika interesa uskih krugova moćnih ljudi - kriminalaca (22,9%), političara (18,6%) i finansijskih moćnika (15%) - nego onih koji smatraju da policija štiti sve građane i njihovu imovinu (37,5%). Na ovakve stavove su verovatno uticale velike afere poput nereagovanja policije prilikom rušenja u Savamali 2016. godine, ali i skoriji slučajevi - neodazivanje na pozive građana prilikom organizovanih bakljada u velikim gradovima tokom vanrednog stanja i brutalnost koja je zabeležena u sukobu policije sa demonstrantima tokom protesta u julu ove godine.

Opasne posledice nepoverenja - od ćutanja do nasilja

Iako velika većina ispitanika navodi da nije imala kontakt sa sudovima i policijom u proteklih godinu dana, ukupno 29% njih tvrdi da se policija u tom periodu ponela nezakonito ili neprofesionalno prema njima lično ili prema nekome iz njihovog bliskog okruženja. Pa ipak, najveći je broj onih koji takvo postupanje policije nikome ne bi prijavili (23%), dok drugi kao instance kojima bi se obratili navode načelnika policije (18,3%), ministra policije (16,4%), sudove (12,2%) i Zaštitnika građana (10%), a skoro svaki deseti ispitanik kaže da bi se obratio „nadležnima“, ne mogavši da imenuje koja bi to institucija bila.

Tek svaki drugi građanin bi prijavio/la kršenje zakona policiji, svaki sedmi smatra da to nije njegov/njen posao ili se plaši da će mu se osvetiti onaj koga prijavljuje, a svaki deseti ne veruje da policija može da reši problem. Pa ipak, dve trećine ispitanika i dalje misle da rad policije unapređuje njihovu bezbednost, a skoro dve petine bi želelo da policiju viđa češće u svom kraju kako bi se osećali bezbednije.

Tri petine građana smatra da je uvođenje policijskog časa na proleće bilo neophodno za suzbijanje pandemije, a više od polovine ocenjuje da policija nije jednako postupala prema svima koji su kršili mere zabrane kretanja. Skoro dve trećine građana smatra da je policija upotrebila prekomernu silu tokom julskih protesta, mada među njima ima i onih koji to ocenjuju kao adekvatnu reakciju službenika zakona i reda.

Najzad, iako većina građana kao glavni uzrok nasilja u društvu određuje beznađe i siromaštvo, kao i urušen sistem vrednosti, njih 30% navodi frustraciju zbog nemogućnosti da običan čovek ostvari svoja prava u ovoj državi ili krivi policiju, tužilaštvo i sudove zato što ne rade svoj posao. Zbog toga su spremni da „uzmu zakon u svoje ruke“ i pribegnu nasilju da zaštite sebe i svoju porodicu (85%), ukažu na probleme u društvu (32%) ili zaštite svoje okruženje od nelegalne gradnje i rušenja (37%). Ovo bi trebalo da bude važna opomena svim organima vlasti kako opasne po društveno tkivo mogu da budu dugoročne posledice slabih institucija.