Ekološki prekršaji: Koliko košta uništavanje prirode?

Ako neko u šumi ostavi punu kesu smeća - da li će odgovarati? Ako nečija firma ispusti otpadnu vodu u reku - hoće li neko reagovati? Ako vlasnik zemljišta zapali strnjiku i dim prekrije pola sela - da li će biti kažnjen? Mnogi misle da za zagađenje i uništavanje prirode niko ne odgovara. Ali istina je drugačija: postoje zakoni koji predviđaju kazne, i to često ne male. Problem je što se nedovoljno informišemo o njihovim odredbama. Zato smo tu.

 

 

Šta su uopšte ekološki prekršaji?

 

Ekološki prekršaji su protivpravna ponašanja koja narušavaju ili ugrožavaju životnu sredinu - i koja su, za razliku od krivičnih dela, kažnjiva novčanim kaznama, a ponekad i dodatnim merama (npr. oduzimanjem opreme, obustavom delatnosti, obavezom da se sanira šteta). Najčešći ekološki prekršaji su: bacanje otpada na nedozvoljena mesta, paljenje biljnog otpada (npr. strnjike, trave), seča drveća bez dozvole, izlivanje otpadnih voda, prekoračenje dozvoljenog nivoa buke, uništavanje staništa zaštićenih biljnih ili životinjskih vrsta. Za ove radnje predviđene su kazne i za fizička i za pravna lica, a njihova visina zavisi od vrste prekršaja, okolnosti i posledica. Ekološki prekršaji predviđeni su brojnim zakonima, između ostalog i Zakonom o zaštiti životne sredine; Zakonom o zaštiti prirode; Zakonom o šumama, Zakonom o vodama, itd…

 

 

Ko kontroliše i kažnjava?

 

Kontrolu postupanja po propisima koji uređuju oblast ekologije, najčešće sprovodi ekološka inspekcija, ali i druge inspekcije mogu reagovati- komunalna, sanitarna, građevinska, poljoprivredna, šumarska. Nadležnost inspekcije za zaštite životne sredine postoji u oblastima: upravljanja otpadom, zaštite vazduha, prirode, voda, ribljeg fonda, zaštita od buke, nejonizujućih i jonizujućih zračenja, hemikalija i biocidnih proizvoda.  Kada inspektor utvrdi da postoji prekršaj, može da:

 

• izda prekršajni nalog (što je najčešći slučaj),

• pokrene prekršajni postupak pred prekršajnim sudom,

• naloži otklanjanje nepravilnosti.

 

Takođe, povodom izvršenih prekršaja, u postupku pred prekršajnim sudom, može biti izrečena novčana kazna, upozorenje, ali i zabrana obavljanja delatnosti, ako je u pitanju privredno lice.

 

 

Kolike su kazne?

 

Za fizička lica, kazne se obično kreću od 10.000 do 150.000 dinara. Za pravna lica, kazne mogu dostići i milionske iznose. Na primer, za zagađenje vode ili nepropisno skladištenje opasnog otpada, zakon predviđa kaznu i do 2 miliona dinara za firmu, uz dodatne mere. Iako kazne nisu male - najveći je problem je što se retko izriču.

 

 

Zašto se ekološki prekršaji „ne vide”?

 

Postoji više razloga zašto se ekološki prekršaji „ne vide”: građani ih često ne prijavljuju, jer misle da se „ništa neće desiti”;  inspekcija je kadrovski slaba i nema dovoljno inspektora na terenu; postupci traju dugo, a zagađenje se nastavlja; najčešće nema ni povratnih informacija, tako građani ne znaju da li je i šta uopšte preduzeto. Zbog toga mnogi prekršaji ostaju nekažnjeni, što šalje negativnu poruku da je uništavanje prirode „društveno prihvatljivo”.

 

Nedovoljno je poznato da u Srbiji postoji Nacionalni registar izvora zagađivanja životne sredine, koji vodi Agencija za zaštitu životne sredine. Ova Agencija uspostavlja i vodi Nacionalni metaregistar za informacije o životnoj sredini. Nacionalni metaregistar je elektronska baza podataka i portal ka postojećim bazama i dokumentima sa informacijama iz oblasti životne sredine različitih organa i organizacija. Organi javne vlasti dužni su da, u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, najmanje jednom godišnje ili po potrebi, na zahtev ministarstva nadležnog za poslove životne sredine, ažuriraju podatke u Nacionalnom metaregistru.

 

 

Šta mi možemo da uradimo, ako primetimo ekološki prekršaj:

 

• možemo da prijavimo ekološkoj ili komunalnoj inspekciji (može i anonimno);

• možemo da tražimo da se dostavi informacija o tome šta je preduzeto;

• ako nema reakcije - možemo se obrati se Zaštitniku građana ili lokalnim medijima;

• možemo se udružiti sa drugima, jer kada više ljudi prijavljuje isti problem, veće su šanse da se nešto preduzme.

 

Iako se možda čini da je naša prijava kap u moru, ona je pokretač promene. Bez pritiska građana, mnogi prekršaji bi ostali potpuno nevidljivi. Svakodnevno smo svedoci opisane situacije. Veliki i značajan uticaj na podizanje svesti građana o ekološkim prekršajima, imaju i nevladine organizacije koje, pored svog savetodavnog delovanja pružaju i besplatnu pravnu pomoć zainteresovanim licima. Zato je važno koristiti je u što većem obimu: za savetodavne potrebe, ali i za pokretanje pravnih postupaka pred sudovima i upravnim organima koji su nadležni za ekološke prekršaje, bilo u svojstvu uzbunjivača, zainteresovanog lica ili oštećene strane.

 

 

Zaključak: kazna kao poruka

 

Kazna nije osveta. Kazna je zapravo poruka da je uništavanje prirode neprihvatljivo, da ima posledice i da će se kršenje pravila sankcionisati. U uređenom društvu, zakon važi za sve. I za one koji bacaju smeće u potok: i za one koji betoniraju obalu; i za one koji pale njive pored dečjih igrališta.

 

Zato sledeći put kad vidimo da neko bezobzirno uništava prirodu, ne okrećimo glavu na drugu stranu. Priroda nema advokata, ali ima svakog nas, i mene i tebe!