Najave događaja

marina-barbir-2.jpg

Zašto "U ime naroda" nije uvek i po volji naroda?

Marina Barbir - Sutkinja Prvog osnovnog suda u Beogradu

autor fotografije: Aashish R Gautam

 

 

 

"Skandalozna odluka!", "Sud oslobodio ubice", "Sramotna presuda", "Silovao devojčicu pa ga sud oslobodio" i slični natpisi u medijima praćeni komentarima "Pravosuđe u Srbiji je sramota!", "Romske devojčice od trinaest godina možete silovati, Apelacioni sud će vas osloboditi ..." skoro svakodnevno mogu da se pročitaju na naslovnim stranama medija i online stranicama. Isto tako, redovno vidimo, čujemo i čitamo izjave najviših predstavnika državne vlasti kojima se "prozivaju" – "lopovi, prevaranti, narko-dileri, izdajnici..." poimenično.

Mediji su stalno u potrazi za senzacionalističkim naslovima koji obezbeđuju veći tiraž i garantuju prodaju. Retki su urednici koji vode računa o pretpostavci nevinosti okrivljenih ili o kvalitetu dokaza, a još ređi novinari sa barem minimalnim poznavanjem osnova pravnog sistema i pravilima postupka. Bombastični naslovi, potresne ispovesti, obračun sa poslovnim rivalima ili političkim neistomišljenicima kod građana stvaraju (nerealna) očekivanja i kada se „već rasvetljen i presuđen“ događaj ne okonča osuđujućom presudom, sa najčešće već „najavljenom“ drakonskom kaznom, građani svoja (izneverena) očekivanja i akumulirano nezadovoljstvo upravljaju ka sudu, jer ne sudi "po volji naroda".

 

Sudstvo je treća, ravnopravna grana vlasti u državi-pored izvršne (Vlada i predsednik Republike ) i zakonodavne vlasti (Narodna skupština). Sud odluke donosi u ime naroda jer suverenost državne vlasti, samim tim i svake njene grane, potiče od naroda i ustava i zakona koje su doneli predstavnici naroda, na osnovu kojih se sudije biraju, postupci vode, krivica utvrđuje i kazna izriče.

U krivičnom postupku, uloga suda je da vodi računa da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne sankcija.

Ako vam neko duguje novac, tužićete ga. Ako vam poslodavac ne da platu ili vas otpusti bez razloga, ako komšija glasno pušta muziku, ako vas partner prevari, ako ste uzeli kredit u „švajcarcima“... tužićete.

U našem narodu, čini se, ukorenjeno je suštinsko nerazumevanje uloge suda u krivičnom postupku, umnogome potpomognuto medijima, te izvršnom, pa i zakonodavnom vlašću.

 

Kao sto sud ne može da obaveže nikog da vam plati dug, ili da vas razvede, ili banku da vam vrati neosnovano povećanu kamatu bez vaše tužbe, tako i krivični sud ne može da postupa bez optužnog akta.

Optužni akt, za krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, podnosi sudu javni tužilac. U optužnom aktu javni tužilac navodi kada, gde i na koji način je neko, kako se sumnja, izvršio neko krivično delo. Takođe, podnosi sudu rezultate istrage (ako je sprovedena) i predlaže da se izvedu dokazi koje je prikupio ili da se pribave dokazi koji će potvrditi njegovu sumnju. Javni tužilac, opet, zavisi od policije koja te dokaze prikuplja.

S obzirom na važeći Zakonik o krivičnom postupku, sud više ne utvrđuje šta se zaista dogodilo, odnosno ne utvrđuje materijalnu  istinu, već samo da li je, van razumne sumnje, javni tužilac dokazao da je neko izvršio krivično delo i to baš onako kako to piše u optužnom aktu. Ukoliko to nije slučaj, sud je dužan da okrivljenog oslobodi od optužbe, sve i da je sudija potpuno lično ubeđen da je upravo okrivljeni izvršilac krivičnog dela. Drugim rečima, sudu su, po više osnova, "vezane ruke".

Evropska konvencija o ljudskim pravima, Ustav i krivično-procesno zakonodavstvo formulišu čitav niz vrlo strogih pravila kako bi se obezbedilo da se ljudska i manjinska prava ograničavaju samo u neophodnom obimu, pa se ne može npr. staviti u pritvor lice za koje  “svi znaju da je kriminalac” ako se ne vodi  krivični postupak protiv tog lica ili, ako se i vodi, ne postoje posebne okolnosti koje opravdavaju određivanje pritvora tom licu (opasnost da će pobeći, uticati na saizvršioce ili svedoke, ponoviti krivično delo itd).
 

Materijalno krivično zakonodavstvo poznaje i niz pravnih instituta koji, ukoliko ima mesta njihovoj primeni, vode donošenju oslobađajuće ili odbijajuće presude kao sto su zastarelost krivičnog gonjenja, stvarna i pravna zabluda, nužna odbrana i krajnja nužda.

Naposletku, sud, kroz svoje odluke, formira kaznenu politiku u okvirima zakonskog minimuma i maksimuma zaprećene kazne za konkretno krivično delo. Sud to čini tek kada se sagledaju sve činjenice koje se tiču najpre ličnosti samog izvršioca, okolnosti pod kojima je krivično delo učinjeno, stepena krivice itd. i tek tada procenjuje kojom će se kaznom ostvariti cilj – pre svega da deluje na učinioca da on sam ubuduće ne vrši krivična dela (specijalna prevencija), a zatim i da izrazi društvenu osudu, jača moral, utiče na druge da poštuju zakon i da ne vrše krivična dela (generalna prevencija).

Dakle, put od novinskog naslova do pravosnažne presude, dug je i složen za svakog u medijima jer je on pun nepoznanica i za sudiju, koje se razjašnjavaju tek tokom dokaznog postupka, u kome se utvrđuje činjenično stanje bitno za pravilnu primenu materijalnog prava.

Zato niko unapred ne može znati ishod konkretnog krivičnog postupka i, zato je najblaže rečeno, neodgovorno, a u stvarnosti i neustavno, formirati javno mnjenje na osnovu poluistina, nepotpunih informacija i nestručnih komentara, kršenjem pretpostavke nevinosti i apostrofiranjem suda kao "glavnog krivca" za "milionske" afere čiji su akteri prošli nekažnjeno, "ubice"  koje nisu osuđene  ili mlade ljude određene manjinske grupe koji nisu kažnjeni kaznom zatvora od pet godina zbog osobenosti običaja zajednice u kojoj žive.

Sudije obavljaju zahtevan i odgovoran posao, u ime naroda, a volja naroda ne sme biti posledica potcenjivanja tog istog naroda i njegove sposobnosti da razume osnovne principe građanskog društva.

U cilju jačanja stabilnosti države i poverenja građana u državne institucije valjalo bi uspostaviti najpre međusobno uvažavanje i poštovanje različitih grana vlasti, koje će za posledicu, između ostalog, imati i odgovorne medije, koji i sami moraju da na objektivan i konstruktivan način, stručno i sa zdravim kritičkim osvrtom kao sto im je i uloga u demokratskom društvu, da prate krivične postupke, ne preuzimajući ulogu tužioca, suda i dželata.

 

Ostavite komentar:

Milica Djurković12.12.2019. | 09:13
Sjajan tekst jezički razumljiv i pristupačan širokom gradjanstvo.Jasno definiše mesto i ulogu sudija,omedjenim pozitivnim zakonodavstvom,čija primena je neupitna. Dakle,u okviru datog i zadatog,sa početnom tačkom pretpostavke nevinosti a koja je takodje neupitna kao takva,primereno je, korak po korak ,dat put do "U ime naroda".Čestitke

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga