Odlaganje krivičnog gonjenja - oportunitet

Opšti pojam

 

Šta je oportunitet?

 

„Specifična povoljna okolnost naziva se oportunitet. Etimolozi nam objašnjavaju poreklo izraza oportunitet, navodeći latinsku reč opportunus, koja se doslovno prevodi kao zgodan ili podesan. Pojam oportunitet obično podrazumeva neku zgodnu priliku ili povoljnu okolnost. Tako se za nekog ko se dobro snalazi u datim situacijama kaže da je oportunista. Pri radničkim pokretima, na primer, oportunista je onaj koji je sklopio sporazum sa klasnim neprijateljem u svim prilikama. U medicini može se odnositi na sklonost ka nekoj bolesti, dok se u pravnom sistemu najčešće označava kao načelo oportuniteta.“ (1)

 

 

Načelo oportuniteta izuzetak ili pravilo?

 

Jedno od osnovnih načela krivičnog postupka u pravnom sistemu Republike Srbije je načelo zakonitosti krivičnog gonjenja-legaliteta, kojim je predviđena obaveza javnog tužioca da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (čl. 6 st. 1 Zakonika o krivičnom postupku) (2).

 

Načelo oportuniteta je odstupanje od navedenog načela legaliteta.

 

 

Šta kaže Zakonik o krivičnom postupku?

 

Odredba člana 283 st. 1 Zakonika o krivičnom postupku (3), daje mogućnost javnom tužiocu da odloži krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više obaveza koje su taksativno pobrojane u sedam tačaka. Dakle, u rukama tužioca je procena da li će osumnjičnog izložiti krivičnom gonjenju ili ne.

 

Reč je o lakšim krivičnim delima, kada javni tužilac na neki način postiže dogovor sa osumnjičenim kako bi mu odložio krivično gonjenje. Naredbom koju donosi uslovljava ga da ispuni jednu ili više obaveza u određenom roku, koji ne može biti duži od godinu dana, te ukoliko sve što je tužilac naložio bude ispunjeno on će odustati od daljeg krivičnog gonjenja tog lica, odnosno odbaciće krivičnu prijavu. U suprotnom, ako osumnjičeni ne prihvati primenu oportuniteta ili ako ne ispuni obavezu/e u ostavljenom roku, javni tužilac će nastaviti krivično gonjenje tog lica.

 

 

Dobra procena javnog tužioca

 

Javni tužilac vrši procenu da li postoje svi elementi krivičnog dela zakonom određeni, da li postoji dovoljan stepen sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo i da li se krivično delo za koje je podneta krivična prijava može podvesti pod odlaganje krivičnog gonjenja. Zakonik o krivičnom postupku jasno definiše i odredbe koje se odnose na nemogućnost krivičnog gonjenja ukoliko postoje okolnosti koje ga isključuju (4) (više o tome u čl. 284 Zakonika o krivičnom postupku), te javni tužilac ne sme učiniti propust kada je reč i o ovoj proceni. (5)

 

Bitno je ukazati na javni interes kao uslov za primenu oportuniteta. „Javni interes u svakom konkretnom slučaju treba da se tumači u skladu sa pojmom javnog interesa u demokratskom društvu razvijenim u praksi Evropskog suda za ljudska prava. U tom smislu, javni interes predstavlja tačku u kojoj se seku društveni i individualni interesi i predstavlja primenu načela proporcionalnosti kao balansa između opšteg interesa zajednice i zaštite individualnih sloboda i prava. Funkcija javnog tužioca uvek se vrši u javnom interesu.“ (6)

 

Javni tužilac dalje procenjuje i samog osumnjičenog, kako je prethodno živeo, kako se drži nakon izvršenog krivičnog dela, odnos prema oštećenom/im, njegove imovinske i porodične prilike, spremnost i želju da izvrši jednu ili više obaveza koje mu tužilac odredi itd, zatim okolnosti pod kojima je krivično delo izvršio, njegovu posledicu, koliko bi okvirno postupak trajao i koliki bi eventualno troškovi krivičnog postupka bili. Opseg procene zavisi od svakog konkretnog slučaja. (7)

 

 

Koje obaveze osumnjičeni izvršava?

 

Da bi došlo do odlaganja krivičnog gonjenja, osumnjičeni prihvata da izvrši jednu ili više obaveza koje mu je „ponudio“ javni tužilac, a koje će to obaveze biti određuje javni tužilac u svakom konkretnom slučaju, procenjujući na najbolji mogući način svaku datu situaciju. Bliže odredbe koje se odnose na njih možete naći u članu 283 st. 1 od 1-7 tačke Zakonika o krivičnom postupku (8).

 

Iz opisa obaveza vidimo da je u pitanju spektar obaveza koje umnogome utiču na oštećenog, osumnjičenog i njegovu porodicu, ali i na državu i njene građane. Naime, kada se osumnjičeni podvrgne odvikavanju od alkohola i/ili opojnih droga pomaže mu se da prebrodi zavisnost i da se infiltrira u normalne socijane tokove. Podvrgavanjem osumnjičenog psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, sprečava se buduće vršenje krivičnih dela sa elementima nasilja, a pospešuje se povratak i prihvat osumnjičenog u porodično i socijalno okruženje. Plaćanjem određenog novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, ta se novčana sredstva godišnje, putem javnog konkursa koji raspisuje Ministarstvo pravde, dodeljuju posredstvom Vlade Republike Srbije ustanovama, organizacijama, društvima itd. kojima su ta sredstva preko potrebna (pogledajte na sajtu Ministarstva pravde Republije Srbije - odeljak oportunitet). Obavljanjem određenog društvenokorisnog ili humanitarnog rada, ne samo da se na taj način pokazuje društvena osuda za osumnjičenog zbog nepoštovanja zakona, već se istom pomaže da stekne radne navike i odgovornost. Prednost da osumnjičeni ispuni dospele obaveze izdržavanja, najčešće u ratama, je delotvornija od toga da bude procesuiran, osuđen na kaznu zatvora i na taj način sprečen da radi i doprinosi izdržavanju svoje dece. Otklanjanje štetne posledice nastale izvršenjem krivičnog dela ili naknada pričinjene štete, direktno su povezani sa satisfakcijom koju će imati oštećeni, dok se izvršavanjem obaveze ustanovljene pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštovanjem ograničenja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, sprečava buduće vršenje istih ili sličnih krivičnih dela i štiti se oštećeni. Većinom obaveza štiti se direktno ili indirektno privatna i državna svojina, ali i građani Republike Srbije.

 

 

Koji je ishod odlaganja krivičnog gonjenja?

 

Kada osumnjičeni u ostavljenom roku izvrši jednu ili više obaveza koje mu je javni tužilac odredio naredbom, o toj okolnosti je potrebno na adekvatan način obavestiti nadležno tužilaštvo. Pravilo je da javnog tužioca obavesti Ogran koji je sprovodio nadzor nad izvršenjem obaveze, a to je poverenik pri Upravi za izvršenje aleternativnih krivičnih sankcija Ministarstva pravde, sa područja nadležnog suda, ali se u praksi neretko pojavljuju slučajevi da to učine oštećeni, osumnjičeni tako što prilaže dokaz o uplati određenih novčanih sredstava, Zdravstvena ustanova u kojoj je osumnjičeni lečen, Policijska uprava itd. Potom javni tužilac donosi rešenje o odbačaju krivične prijave i o tome obaveštava oštećenog.

 

 

Pogled na oportunitet iz vizure javnog tužioca i suda

 

Načelo oportuniteta je institut koji je u Zakonik o krivičnom postupku uveden 2001. godine, a koji Zakonik je stupio na snagu u martu mesecu naredne godine. U njegovom začeću postojala je ideja da je za primenu odlaganja krivičnog gonjenja potrebna dozvola suda, od čega se odustalo što je sa pravne strane logičan sled okolnosti imajući u vidu da je procesna uloga javnog tužioca i suda u krivičnom postupku na jasan i nedvosmislen način definisana Zakonikom o krivičnom postupku. (9) Primenom oportuniteta kod lakših krivičnih dela (gde to zakon „dozvoljava“), sprečava se vođenje krivičnih postupaka, čiji se ishod do zaključenja glavnog pretresa ne zna, odnosno oštećeni i osumnjičeni dosta ranije znaju kakva su njihova prava i obaveze. Oportunitet utiče na znatno smanjenje troškova krivičnog postupka, posebno kada je reč o troškovima koji se unapred isplaćuju iz budžetskih sredstava organa postupka, koji se na primer tiču veštačenja i koji se kasnije, što zavisi od ishoda postupka, naplaćuju od određenih lica, a pri čemu veoma često dolazi do poteškoća prilikom naplate kako za tužilaštvo, tako i za sud. Ovaj institut zahteva vreme, poštovanje određenih rokova od strane javnog tužioca i osumnjičenog, te dok se čeka ishod odlaganja krivičnog gonjenja javni tužioci i sudije mogu da se bave komplikovanim predmetima, koji zahtevaju iscrpnu pripremu i veću koncentraciju za suđenja, koja veoma često zbog specifične dokazne građe traju duže. Najbitnije je naglasiti, da se primenom ovog instituta postiže efikasniji rad javnih tužilaštava, a sudije su rasterećenije u pogledu broja predmeta kojima se zadužuju.

 

 

Pogled iz vizure osumnjičenog

 

Primenom oportuniteta osumnjičeni se ne obavezuje na plaćanje sudskog paušala i troškova krivičnog postupka koji, ukoliko se isti oglasi krivim i osudi u skladu sa zakonom, veoma često budu visoki (na primer veštačenja). Osumnjičeni ne prolazi kroz kaznenu evidenciju, što je za njega značajno, imajući u vidu da poslodavci zahtevaju, u skladu sa opštim i/ili unutrašnjim aktima, neosuđivanost lica koja zapošljavaju. Takođe, osumnjičenom nije potrebna stručna odbrana - advokat prilikom primene oportuniteta, budući da je javni tužilac taj koji mu predočava sve okolnosti u vezi odlaganja krivičnog gonjenja, njegova prava i obaveze, te se i na taj način sprečavaju dodatni troškovi koje bi osumnjičeni plaćao ukoliko bi bio optužen, jer veoma često optužena lica zbog pravne sigurnosti angažuju branioce pred sudom.

 

 

Pogled iz vizure oštećenog

 

Da bi došlo do odlaganja krivičnog gonjenja nije potrebna saglasnost oštećenog, tačnije od ovakvog rešenja se odustalo tokom evolucije načela oportuniteta. (10) Kada javni tužilac rešenjem odbaci krivičnu prijavu, o toj okolnosti obaveštava oštećenog, koji nema pravo da na takvu odluku uloži prigovor neposredno višem javnom tužiocu (ne primenjuje se odredba člana 51 st. 2 Zakonika o krivičnom postupku) (11). Kada je reč o šteti koja je oštećenom nadoknađena, u praksi se veoma često stav javnog tužioca i oštećenog u pogledu visine štete ne poklapaju, te bi oštećeni trebalo da ima pravo da ukoliko je nezadovoljan iznosom koji mu je osumnjičeni plati, svoja prava ostvaruje u parničnom postupku. (12) Sa druge strane primenom ovog instituta često se sprečava dodatno izlaganje oštećenog sekundarnoj viktimizaciji, takođe i on je pošteđen plaćanja određenih troškova postupka koje bi eventualno imao u daljim fazama krivičnog postupka.

 

 

Zaključak

 

Proširenjem kaznenog raspona došlo se do toga da veći broj krivičnih dela podleže primeni ovog instituta, a neizostavno je navesti da je neophodna što veća primena odlaganja krivičnog gonjenja, uvek kada to na prvom mestu zakon dozvoljava i kada javni tužilac proceni da je ovakav način dovoljan da se utiče na osumnjičenog da svoje ponašanje popravi i uskladi sa važećim zakonskim normama. Izuzetno je bitno da se ostvare dva cilja, „prvi je postizanje svrhe kažnjavanja u konkretnoj krivičnoj stvari i bez pokretnja i vođenja krivičnog postupka, a drugi je povećanje efikasnosti krivičnih postupaka i rasterećenje sudova od bagatelnog kriminaliteta“. (13) Seminari, radovi na ovu temu kao i usaglašavanje prakse na teritoriji Republike Srbije dali bi još veći učinak javnih tužilaštava u primeni ovog instituta, što bi uticalo na celovitiju efikasnost rada pravosuđa. Ne može se zanemariti ni oštećeni koji takođe mora biti u dovoljnoj meri obeštećen. I na kraju novčanim iznosom koji je obezbeđen primenom oportuniteta (npr. uplata određenog iznosa u humanitarne svrhe na račun Vlade RS), ta sredstva se na svrsishodan način ulažu u obnovu i rekonstrukciju ustanova kojima je to neophodno.

 

 

 

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

(1) Preuzeto sa internet stranice Veliki rečnik (manje poznatih reči i izraza), izvor Google, by značenje reči, 17.07.2016. godine

 

(2), (3), (4), (8), (11) Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-odluka US i 62/2021-odluka US)

 

(5), (7) Priručnik za primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja (Beograd 2019. godina, OEBS, Pravosudna akademija i Republičko javno tužilaštvo), autori Prof. dr Stanko Bejatović, Dr Goran Ilić, Dr Jasmina Kiurski, Tamara Mirović i Svetlana Nenadić, više o tome pogledati u odeljku 3. Uslovi za primenu načela oportunteta i ciljevi primene, 10-11. strana

 

(6), (13) Priručnik za primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja (Beograd 2019. godina, OEBS, Pravosudna akademija i Republičko javno tužilaštvo), autori Prof. dr Stanko Bejatović, Dr Goran Ilić, Dr Jasmina Kiurski, Tamara Mirović i Svetlana Nenadić, 3. Uslovi za primenu načela oportunteta i ciljevi primene, deo teksta koji je citiran nalazi se na stranama 10-11

 

(9), (10) Komentar Zakonika o krivičnom postupku (JP Službeni glasnik, 2013, Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema Zakoniku iz 2011. godine sa izmenama i dopunama od 22.05.2013. godine) autori Goran P. Ilić, Miodrag Majić, Slobodan Beljanski, Aleksandar Trešnjev, glava XV, predistražni postupak, više o tome pogledati na 652. strani

 

(12) Osnovi krivičnog prava Knjiga II, Krivično procesno pravo, Krivični postupak kroz praktičnu primenu (JP „Službeni glasnik“ 2018) autori Prof. dr Zoran Stojanović, Prof. dr Milan Škulić, Dr Veljko Delibašić, glava 1.1.4. Odlaganje krivičnog gonjenja od 231-236 strane, više o tome pogledati na 234. strani

 

Pored navedene literature, preporuka literature koja je korišćena pre izrade rada u smislu proučavanja načela oportuniteta:

 

• Primena načela oportuniteta u praksi izazovi i preporuke (Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilac Srbije, Beograd 2012. godina) autori Prof. dr Stanko Bejatović, dr Vojislav Đurđić, Dr Milan Škulić, Dr Goran Ilić, mr Jasmina Kiurski, mr Marina Matić, Radovan Lazić, Svetlana Nenadić i Verica Trninić

 

• Prilikom izrade rada obavljene su konsultacije i razgovori u vezi primene načela oportuniteta u praksi sa Osnovnim javnim tužiocem u Užicu i njegovim zamenicima, zatim sudijama Krivičnog odeljena Osnovnog suda u Užicu, tužilačkim i sudijskim pomoćnicima navedenih organ i korisnikom početne obuke Pravosudne akademije.