Medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i femicidu u Srbiji - Šta se nalazi iza naslova?

Izvor fotografije: Jason Leung / Unsplash

Svake godine, Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama koji se obeležava 25. novembra otpočinje globalna kampanja “16 dana aktivizma” čija je svrha podizanje svesti o nasilju prema ženama i devojčicama, i osmišljavanje strategija za njegovu prevenciju i eliminaciju.

Krajem prošle godine, neposredno pred početak kampanje, u Srbiji je ubijena još jedna žena – što čini 27. femicid od početka godine prema dostupnim podacima koje prikupljaju neke od organizacija koje se bave zaštitom ženskih prava.[1] Zapravo, taj broj je možda i veći budući da zvanični registar ne postoji, već se podaci prikupljaju iz medija, a te informacije nisu uvek kompletne i proverene.

Femicid predstavlja najekstremniji oblik rodno zasnovanog nasilja. To znači da se temeljni uzroci femicida razlikuju od drugih vrsta ubistava i povezani su s opštim položajem žena u društvu, rodnim ulogama, diskriminacijom žena, nejednakom raspodelom moći između muškaraca i žena, uobičajenim rodnim stereotipima, predrasudama i nasiljem nad ženama. Krivični zakonik Republike Srbije ne tretira femicid kao rodno zasnovano nasilje, već kao teško ubistvo ili kao ubistvo koje je rezultat nasilja u porodici. Samim tim, ne postoji suštinsko razumevanje pojma femicid, a onda posledično ni odgovarajuće sankcionisanje.

Medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama, a u okviru toga i o femicidu, predstavlja važan činilac u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja. Mediji oblikuju društveni diskurs, edukuju građane i, kao kada je u pitanju femicid, pružaju ključne podatke neophodne za dalji rad i istraživanje. Nažalost, u Srbiji mediji često zanemaruju odgovornost koju imaju prilikom izveštavanja, u tekstovima su zastupljeni senzacionalistički izrazi i elementi, krše se standardi sadržani u Etičkom kodeksu novinara Srbije, a vrlo često i pravne norme.

Prema istraživanju koje je sprovela grupa Novinarke protiv nasilja u periodu od 2019. do 2021. godine u izveštavanju o femicidu prednjačili su online mediji, zatim štampa, a na poslednjem mestu su TV i radio. Procenat medijskih objava u kojima je prekršen najmanje jedan indikator 2021. godine bio je 65%, dok je znatno manji procenat (14%) medijskih objava bio u slučajevima u kojima je jasno predstavljeno da je nasilje prema ženama društveni problem sa korenom u nejednakom položaju žena u odnosu na muškarce.[2]

Kada je u pitanju femicid, u medijskim tekstovima se vrlo retko spominje sam termin femicid, što ukazuje na činjenicu da on nije prepoznat kao specifična pojava u srpskom društvu protiv koje se treba boriti. Za izvore informacija se uzimaju irelevantni sagovornici poput komšija, poznanika ili članova porodice, često bez empatije prema sagovornicima bliskih žrtvi. Mediji, a naročito tabloidi, skloni su kršenju prava na privatnost i zaštitu dostojanstva žrtava nasilja, objavljujući identitet žrtve ili članova njene porodice, fotografija, a ponekad i detalja poput umrlica ili obdukcijskih nalaza kojima se flagrantno zadire u privatni život žrtava. Ova tendencija je posebno izražena pri izveštavanju o maloletnim žrtvama, kada bi novinarska pažnja trebalo da bude na još višem nivou. Umesto da se bore protiv diskriminacije i govora mržnje, mediji često potpiruju stanje nasilja u društvu, okrivljujući žrtvu i pronalazeći razloge zašto je “zaslužila” ili kako je “isprovocirala” počinioca i samim tim izazvala svoje ubistvo. Izveštavanje retko ispunjava svoju edukativnu ulogu, i medijski tekstovi posvećeni ovoj temi spadaju u crnu hroniku gde je najvažnije kontinuirano objavljivanje informacija (često netačnih i neproverenih), pružiti što više jezivih detalja, senzacionalističkih informacija i bilo kakvih podataka koji bi priču prodali i privukli što više klikova i obezbedili veću čitanost.

Osim Etičkog kodeksa novinara Srbije, posebnu pažnju izveštavanju medija o nasilju prema ženama posvetila je grupa Novinarke protiv nasilja. Članice ove grupe sastavile su smernice za izveštavanje o ovom problemu koje služe kao vodič medijskim radnicima i radnicima za etičko izveštavanje o nasilju.[3] Neke od smernica sadržanih u ovom priručniku odnose se na izbegavanje senzacionalističkih izraza u naslovima i tekstovima, neobjavljivanje fotografija ili ilustracija koje na neki način prikazuju ili podržavaju nasilje, posvećivanje posebno pažnje da se ne opravdava nasilje ili razlozi počinioca, i naglašavanje činjenice da je nasilje nad ženama i devojčicama društveni problem protiv koga se treba boriti. Poštovanje ovih smernica trebalo bi da doprinese u borbi protiv nasilja prema ženama, pre svega u samom načinu izražavanja kada se govori o slučajevima nasilja. Dalje, uticalo bi na način ophođenja prema žrtvama nasilja, njihovim porodicama i bližnjima, zaštiti njihovih privatnih podataka i dostojanstva, i umesto retraumatizacije uticalo bi na osnaživanje žena i devojčica da prijave nasilje. Etičke smernice i norme doprinele bi da se otkrivanjem informacija za koje javnost ima opravdan interes da zna, utiče na bolji rad nadležnih institucija i da se građani edukuju kako bi na pojedinačnom nivou svako mogao da utiče na problem nasilja prema ženama u Srbiji, a kao njegove najekstremnije posledice – femicida.