„Legalizacija“ primanja mita od strane lekara – da li građani imaju moć?

Izvor fotografije: Pixabay

 

 

 

Temelj svake pravne države predstavlja zakonito i efikasno funkcionisanje javnih službi. Lica koja zloupotrebljavaju službena ovlašćenja koja su im poverena, ne samo da su nedostojna takvih ovlašćenja, zbog čega moraju biti podvrgnuta moralnoj i društvenoj osudi, već su radnje takvih lica do te mere društveno opasne da iziskuju snažnu reakciju države u vidu bezuslovnog krivičnog gonjenja i strogog kažnjavanja.

 

U novije vreme, svedoci smo ne samo različitih zloupotreba u javnom sektoru, već ponekada i čiste bahatosti zdravstvenih radnika u državnim ustanovama, koja seže do te mere da nailazimo na situacije gde pitanje da li ćemo dobiti odgovarajuću zdravstvenu negu, direktno zavisi od toga da li smo i u kojoj meri voljni da „častimo“ lekara koji treba da izvrši neku intervenciju nad nama.

 

 

1. Uloga države u oblikovanju svesti lekara o dozvoljenosti primanja mita

 

Premda je krivičnim zakonodavstvom, u okviru krivičnih dela kojima se štiti zakonito vršenje službenih dužnosti, propisano krivično delo Primanje mita, čini se da postojeća zakonska regulativa nije ostvarila svoju preventivnu svrhu.

 

Naime, u okviru odredbe člana 367. Krivičnog zakonika propisano je strogo kažnjavanje lica (službenih i odgovornih lica u subjektima koji ne obavljaju privrednu delatnost) koji neposredno ili posredno zahtevaju ili prime poklon ili drugu korist, ili prime obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog, kako bi izvršili (službenu) radnju koju ne bi smeli da izvrše ili neizvršili (službenu) radnju koju bi morali da izvrše. Inkriminisana je i situacija kada se poklon ili druga korist, zahteva, prima ili se prima obećanje poklona ili druge koristi kako bi to (službeno ili odgovorno) lice izvršilo službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili neizvršilo službenu radnju koju ne bi smelo da izvrši.

 

Međutim, iako je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti pojam “korupcije” određen kao odnos koji se zasniva zloupotrebom obavljanja zdravstvene delatnosti u svrhu sticanja lične koristi ili koristi za drugog, navedeni zakon, odredbom člana 234., ostavlja mogućnost zdravstvenim radnicima da im građani “iskažu zahvalnost”. Navedeno iskazivanje zahvalnosti ne može biti u novcu, ali su dozvoljni pokloni “manje vrednosti” čija ukupna vrednost ne sme da pređe iznos jedne prosečne mesečne plate bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji. Ako uzmemo da je iskazana prosečna neto zarada za mesec decembar 2022. godine 84.227,00 dinara, čini se da zakonodavac postavlja prilično visok standard “nekoruptivnog” postupanja zdravstvenih radnika.

 

 

2. Materijalizovana zahvalnost lekaru – dobrovoljnost ili obaveza?

 

Čemu potreba da “iskazivanje zahvalnosti” dobije svoj zakonski oblik?

 

Kao razlog donošenja postojećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti govori se o potrebi da se oblast zdravstvene zaštite detaljnije pravno uredi, a pre svega, da se uskladi sa izmenjenim društveno-ekonomskim odnosima i novinama u sistemu zdravstvene zaštite. Iz ovakvog obrazloženja nije vidljivo čemu potreba da se nekadašnja, prosta zahvalnost lekaru na pruženoj pomoći (iskazana nekom konkludentnom radnjom kao što je pružanje ruke, možda čak i zagrljaj ili pak usmeno, rečju “hvala”), zameni materijalizmom, niti se u predlogu Zakona o zdravstvenoj zaštiti daju razlozi unošenja ovakvih odredbi.[1]

 

Nije li činjenica da nam navedeni zakon dozvoljava (ili nas upućuje?) da nagradimo lekara za izvršenu službenu dužnost (koju je svakako dužan da preduzme i bez naše “zahvalnosti”) kontradiktorna sa navodnim intencijama zakonodavca da se iskoreni korupcija u javnom i privatnom sektoru?

 

Izjašnjavajući se na nacrt Zakona o zdravstvenoj zaštiti, Agencija za borbu protiv korupcije je ukazivala, između ostalog, i na potrebu da se jasnim i transparentnim pravilima uredi visina i postupanje sa poklonom. Međutim, i pored predloga Agencije, zakonodavac je propustio da reguliše koliko takvih poklona lekar sme da primi, i za koji period posmatranja vrednost poklona ne sme da pređe iznos jedne prosečne mesečne plate bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji (godišnje, mesečno, nedeljno ili pak dnevno?).[2]

 

Iako zakon dozvoljava zdravstvenom radniku da primi “znak zahvalnosti” koji mu samoinicijativno ponudi pacijent, to i dalje ne znači da takav vid činjenja sme da traži. Tim pre mu ni ovaj zakon ne dozvoljava da uslovi pružanje medicinske pomoći prethodnom “iskazanom zahvalnošću” pacijenta. U tom smislu je zakonom i naglašeno da se novac, poklon, usluga ili bilo kakva druga korist, koje se “mogu smatrati nagradom u vezi sa vršenjem dužnosti i obavljanjem zdravstvene delatnosti” ne mogu tražiti niti primiti.

 

Lično smatram da učinjena “legalizacija” primanja poklona od strane zdravstvenih radnika, neće uticati na lekare koji svojim dostojanstvom i humanošću nastoje savesno i po pravilima medicinske struke obavljati svoju profesionalnu aktivnost, da promene svoj odnos prema pacijentu samo iz razloga što im je zakon “dozvolio” da im se pacijent zahvali nakon preduzimanja intervencije, poklanjanjem neke materijalne stvari.

 

Isto tako, navedeni zakon neće odvratiti pojedine lekare od ideje da (direktno ili indirektno) uslove pružanje medicinske pomoći pacijentima. Drugim rečima, zakon neće sprečiti primanje mita, niti će olakšati otkrivanje takvih nezakonitih radnji. Ovo pre svega zbog činjenice da je zakonodavac propustio da predvidi mehanizme kontrole darivanja poklona, a opšte je poznato da se isti daju na ruke lekaru. Naprotiv, zakon poziva samo na neku vrstu moralne odgovornosti, i upućuje zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike da se obrate etičkom odboru zdravstvene ustanove, ukoliko imaju sumnju u pogledu prihvatanja poklona ili usluge.

 

 

3. Reakcija građana na pojavu korumpiranih lekara

 

Uz uvažavanje pojedinaca koji svojom požrtvovanošću nastoje da očuvaju ugled lekarskog poziva i ojačaju poverenje između lekara i pacijenta, među građanima vlada utisak da ni visoko postavljeni limit darežljivosti koju građani mogu (ili trebaju?) da iskažu prema zdravstvenim radnicima, nije bio dovoljan da odvrati pojedine lekare od ideje da zahtevaju ili prime novac od pacijenata kako bi bili spremni da izvrše svoju službenu dužnost i preduzmu potrebnu medicinsku intervenciju. Otuda smo u sve većem broju slučajeva svedoci ne samo potrebe nalaženja “veze” ukoliko nam je neophodna medicinska intervencija, već i činjenice da se zahtevanje i primanje “časti” u vidu novca od strane lekara toliko uobičajilo da se gotovo podrazumeva da ukoliko želimo (ili nam je preko potrebna) medicinska intervencija moramo “častiti” lekara koji će takvu intervenciju nad nama izvršiti.

 

Polazeći od činjenice da koruptivnim postupanjem lekari krše svoju dužnost da savesno, uz uvažavanje jednakosti građana, pruže medicinsku pomoć pacijentima, ostaje nejasno odustvo odgovarajuće reakcije građana u vidu spremnosti da prijave korupciju i u daljem toku postupka iznesu svoja saznanja o primanju mita od strane zdravstvenih radnika. Čak i u situacijama kada su ostali uskraćeni medicinske pomoći jer nisu pristali da “časte” lekara, građani se teško odlučuju da prijave onog ko im je takav poklon zahtevao. Mahom je razlog tome što krivični postupci obično traju duže vreme, zbog čega će verovatno i više puta, to lice – podnosilac prijave, morati da svedoči. Međutim, ima primera gde su građani bili, uslovno rečeno, prinuđeni (u cilju dobijanja medicinske pomoći) da daju mito lekaru, zbog čega su u strahu da će i sami biti krivično gonjeni zbog krivičnog dela Davanje mita. Pojedini su prosto prihvatili da “sistem tako funkcioniše” i da moraju “pokazati zahvalnost” lekaru koji pristane da izvrši potrebnu medicinsku intervenciju.

 

 

4. Zaključak

 

Pristajanjem građana na situaciju gde će im pružanje zdravstvene zaštite biti uslovljeno “čašćenjem” lekara, sami građani, osim što davanjem novca lekaru u državnoj ustanovi (kako bi isti izvršio svoju službenu dužnost tj. preduzeo medicinsku intervenciju) postaju izvršioci krivičnog dela Davanje mita iz člana 368. Krivičnog zakonika, možda i nesvesno “zabijaju nož u leđa” svima kojima je takva intervencija preko potrebna, a nemaju novčanih sredstava da je plate. Ne treba zaboraviti da svi možemo doći u tu situaciju.

 

Premda pojedini lekari ni ne vide ništa sporno u takvoj vrsti “časti”, valja dobro razmisliti ukoliko vam lekar u državnoj ustanovi zatraži “čast”.

 

Bila sam u prilici da ispitujem u svojstvu svedoka jednog lekara na okolnost njegovih saznanja o primanju mita od strane drugog lekara – njegovog kolege. Taj njegov kolega – lekar se sumnjičio da je tražio od pacijenta koji je trpeo velike bolove i kome je bila potrebna hitna medicinska intervencija da ga “časti” ukoliko želi da ga operiše u toku tog dana. Svedok je bio vidno izrevoltiran činjenicom da se uopšte vodi krivični postupak protiv jednog lekara. Rekao je: „Pa šta i da je uzeo novac, mi spašavamo živote“. Pitala sam ga šta će se desiti sa pacijentom koji nema novca da „časti“ lekara. Zaćutao je i odmahnuo rukom.