Da li je više represije manje represije?

Početkom oktobra na sajtu Ministarstva pravde osvanuo je Nacrt izmena i dopuna krivičnog zakonika sa rokom javne rasprave u trajanju od 20 dana. Nismo imali prilike da čujemo ministarku pravde, da nas uputi u izmene i razloge izmena zakona i da pozove građane i stručnjake da se uključe u javnu raspravu, već su informaciju o nacrtu mogli pronaći isključivo verni pratioci internet adrese Ministarstva.

Već duže vreme u Srbiji postoji tendencija da se društveni problemi rešavaju kroz represivni aparat krivičnog prava. Kada se 2019. godine menjao Krivični zakonik upozoravali smo da se uvođenjem doživotne kazne zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta krše međunarodni standardi i pomera granica dostignutog nivoa ljudskih prava. Usled popularne tendencije da se rešenja traže u krivičnom pravu, mali broj ljudi je tada mogao da razume da se nije radilo o odbrani ubica i silovatelja, već o upozorenju da kada jednom pomerite tu granicu, svaki sledeći put je sve lakše.

U ovom trenutku društveni problem koji se želi rešiti izmenama Krivičnog zakonika nije zanemarljiv. Izmenama bi trebalo da se zaštite novinari koji su sistematski proganjani, vređani i ućutkivani u Srbiji, koji trpe na stotine i hiljade poruka izuzetno uvredljivog i ponižavajućeg sadržaja sa kojim ne mogu ništa, ukoliko se ne radi o direktnoj pretnji. Vešto organizovani napadi na novinare, naročito putem društvenih mreža vrlo često ne mogu da se kvalifikuju kao neko od postojećih krivičnih dela, iako nisu ništa manje uznemiravajućeg sadržaja, pa novinaru od pravnih mehanizama preostaje jedino privatna tužba protiv NN lica nepoznate adrese.

Izmene predviđene sadašnjim nacrtom odnose se na tri krivična dela – prinuda, ugrožavanje sigurnosti i sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa.

Kod krivičnog dela prinuda uvodi se kvalifikovani oblik dela u kom se sa prinudom učinjenom na svirep način izjednačava prinuda učinjena prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa tim poslovima. Zakonik u definiciji posla od javnog značaja kaže: "Poslom od javnog značaja smatra se obavljanje profesije ili dužnosti koja ima povećani rizik za bezbednost lica koje ga obavlja, a odnosi se na zanimanja koja su od značaja za javno informisanje, zdravlje ljudi, obrazovanje, javni prevoz, pravnu i stručnu pomoć pred sudskim i drugim državnim organima".

Prema objavljenom nacrtu, kod krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, neće više biti kažnjiva samo pretnja da će napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, već se pored napada na život i telo dodaju i sloboda i imovina veće vrednosti. Zamišljajući kako će pretnja da će napasti na slobodu nekog lica izgledati, ne možemo da se ne setimo jedne rečenice koja se često može čuti u političkoj raspravi kod nas: "Završićeš iza rešetaka". Da li bi zaista neko ko ovo izgovori mogao da završi iza rešetaka ako nekome pripreti rešetkama? Hoće li lice koje dokazuje da je pod rešetkama mislilo na zakonito sproveden krivični postupak uz poštovanje prava na pravično suđenje, bez namere da ugrozi nečiju sigurnost, ovo dokazivati iz pritvora? Naročito je opasno ako se uzme u obzir da kvalifikovani oblik ugrožavanja sigurnosti za koji je predviđena kazna do pet godina zatvora štiti od ovog dela predsednika Republike, narodnog poslanika, predsednika Vlade, članove Vlade, sudije Ustavnog suda, sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, advokate, policijske službenike i lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavljaju. Dakle, kao i kod krivičnog dela prinude, ne radi se samo o novinarima.

Kod krivičnog dela sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa osim naziva dela, potpuno se menja drugi stav u gotovo potpuno novo krivično delo tako da  glasi:

"Кaznom iz stava 1. (novčana kazna ili zatvor do jedne godine, prim. aut) kazniće se i ko neovlašćeno spreči ili ometa objavljivanje putem medija informacije od javnog značaja, ili ko zbog objavljivanja takve informacije ili mišljenja grubim vređanjem ili zlostavljanjem, drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajno ugrozi spokojstvo lica koje je informaciju ili mišljenje objavilo". Za ovo krivično delo, umesto dosadašnjeg gonjenja po predlogu oštećenog, predviđeno je krivično gonjenje po službenoj dužnosti.

Osim što se u obrazloženju Ministarstva pravde eksplicitno navodi potreba da se zaštite novinari, iz ovakvog zakonskog teksta proizilazi da nisu samo novinari obuhvaćeni ovom zaštitom. Štiti se svako ko objavljuje informacije od javnog značaja i mišljenje o takvim informacijama. Informacija od javnog značaja jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdani interes da zna. To je dakle, gotovo svaka informacija koja se odnosi na rad državnih organa, koju može izneti bilo koje lice, a bilo koje drugo lice može objaviti svoje mišljenje o toj informaciji – pozitivno ili negativno. Iz obrazloženja Ministarstva pravde možemo videti da se ,,osim informacije od javnog značaja štiti i mišljenje, budući da postoji potreba šire zaštite slobode izražavanja”, a da se osim novinara, štiti širi krug lica koja objavljuju različita mišljenja u medijima. Ne ulazeći u ocenu kvaliteta različitih mišljenja koja se pojavljuju u medijima u Srbiji, kojih ima, koliko i ljudi, zaista se otvara pitanje treba li mišljenje da bude privilegovano krivičnopravnom zaštitom? Ako ste pročitali nešto što ste možda smatrali izuzetno glupim i dovoljno se uvredljivo izrazili prema autoru mišljenja, prema ovakvom rešenju, možete otići u zatvor. Prostor za diskusiju se na ovaj način značajno sužava na izbor reči koji je prihvatljiv licu kome su upućene i koji ne uznemiruje. Veovatno svi želimo da živimo u nekom boljem svetu, ali u ovom trenutku, u svetu u kome živimo, nema političke diskusije bez uznemirenja, a poruke koje se u takvoj diskusiji šalju, ma koliko bile neprijatne, zaštićene su standardima Evropskog suda za ljudska prava i pravom na slobodu izražavanja.

Epidemija kovida naučila nas je da informacija od javnog značaja, poput objavljenog broja preminulih lica, ne mora uvek biti tačna, a ne mora biti ni istinita. Objavljivanjem informacije o broju preminulih, prema sadašnjem nacrtu zakona, postajete zaštićeni ovim krivičnim delom tako da, ukoliko vas neko napadne da objavljujete laži i prikrivate istinu na dovoljno uvredljiv, drzak i bezobrziran način, taj neko može završiti iz rešetaka. U momentu kada se mnogo govori o statističkim podacima o broju zaraženih i preminulih i lažnim vestima koje su vezane za epidemiju, do trenutka dok taj neko ne dokaže da mu namera nije bila grubo vređanje i onespokojavanje lica koje je objavilo informaciju od javnog značaja, već borba za istinu, represivni aparat je već uradio svoje. Nije neophodno da nekoga i osudite za delo koje mu se stavlja na teret, samo privođenje, pozivanje na informativan razgovor, izlaganje riziku od krivičnog progona predstavlja represiju koja će učiniti da mnogi građani dva puta razmisle pre nego što nešto napišu ili izgovore.

U nabrajanju hipotetičkih situacija u kojima sve ovo delo može da se (zlo)upotrebi, potpuno su se izgubili novinari, kojima, to je činjenica, zaista treba veća zaštita. Iako nas Ministarstvo pravde uverava da je više represije zapravo manje represije, moramo biti svesni političke klime u kojoj živimo i odgovora na probleme koje uzalud tražimo u krivičnom pravu. Inicijatori linča na nezavisno novinarstvo nisu besni građani koji izgube kontrolu za tastaturom, pa traže adekvatnu žrtvu za svoje frustracije, već upravo oni koji zaštićeni poslaničkim i funkcionerskim imunitetom sede na različitim nivoima vlasti u Srbiji, a koji neće biti pogođeni izmenama Krivičnog zakonika. Ni jedan zakon, ma kako savršeno bio napisan, ne može otkloniti nedostatak te volje da se dogodi društvena promena.