Najave događaja

Izvor fotografije: Pixabay

 

„Koje institucije najviše škripe ?“

 

Vladavine prava nema bez institucija, a bez vladavine prava nema ni demokratskog društva slobodnih građana. Međutim, nije dovoljno samo postojanje institucija, već da one efikasno rade svoj posao. Za to im je potrebna nezavisnost.

 

Kakvo je poverenje građana u institucije? U septembru prošle godine, portal Istinomer je sproveo anketu pod nazivom „Koje institucije najviše škripe?“. Anketa je sprovedena tako što su pozvani čitaoci Istinomera da izaberu četiri institucije koje, po njihovom mišljenju, u najvećoj meri ne obavljaju svoje zakonske funkcije i najslabije služe javnom interesu. Čitaoci Istinomera su izabrali četiri „najgore“ institucije. Ubedljivo je „pobedilo“ Republičko javno tužilaštvo (RJT) sa 668 glasova (24,35%). Na nesreću, ni u drugim sličnim anketama javno tužilaštvo ne prolazi mnogo bolje. Ovaj poražavajući rezultat ozbiljno zabrinjava, jer čak i da su pogrešni utisci koji u javnosti postoje, teško je uspostaviti funkcionalno javno tužilaštvo u situaciji kada u njegove poteze većina građana ne veruje.

     

Za ovako nepovoljan stav javnosti o javnom tužilaštvu postoji više razloga. Jedan od njih je da bi javno tužilaštvo u postojećim okolnostima moglo da radi i efikasnije i kvalitetnije. Ipak, to ne bi bilo dovoljno da se promeni stav javnosti jer postoje i drugi razlozi koji mnogo više utiču na nepovoljan rejting.

 

 

Položaj i uređenje javnog tužilaštva

 

Iako Ustav proklamuje samostalnost javnog tužilaštva, ono je još od drugog svetskog rata, uređeno po modelu „sovjetske prokurature“, na monokratskom načelu, sa strogom centralizacijom i hijerarhijom. To znači da u javnom tužilaštvu postoji samo jedan javni tužilac koji i rukovodi javnim tužilaštvom, a javnotužilačku nadležnost, u njegovo ime, vrše njegovi zamenici. Zamenik javnog tužioca može da radi samostalno sve dok mu javni tužilac ne kaže drugačije. Ako mu javni tužilac kaže da uradi drugačije, zamenik ima pravo da tome prigovori. Ali kakva je vajda od toga kad mu javni tužilac može uzeti predmet i dati ga u rad drugom zameniku, ili ga uraditi sam. U istoj poziciji je i javni tužilac u odnosu na sebi nadređenog javnog tužioca. Jedini tužilac kome, po zakonu, niko ne može ništa tražiti ili narediti je RJT, tako da samo on ima punu samostalnost. No, ako imamo u vidu način njegovog izbora i razrešenja, pitanje je koliko i on može biti suštinski samostalan.

 

 

Način izbora javnih tužilaca

 

Ustavom propisani način izbora javnih tužilaca „otvara vrata“ za uticaj zakonodavne i izvršne vlasti. RJT, kao i sve druge javne tužioce, na predlog Vlade, bira Narodna skupština. O razrešenju RJT i svih drugih javnih tužilaca takođe odlučuje Narodna skupština na predlog Vlade. Ovako uređen način izbora i razrešenja stvara prostor izvršnoj i zakonodavnoj vlasti da direktno utiču na rad i funkcionisanje javnog tužilaštva u celini.

 

 

Odnos javnog tužilaštva i policije

 

Javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom i istragom, te su svi organi, a naročito policija, dužni „da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca“. Policija је obaveznа da postupi po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca. Ako to ne učini, javni tužilac o tome može odmah obavestiti starešinu organa, a po potrebi i nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine. A šta ako policajac ne postupa po zahtevu javnog tužioca jer mu je to naredio baš taj starešina? I šta javni tužilac dobija time što je obavestio ministra ili Vladu, ako oni ne preduzmu nikakve korake. Nadalje, javni tužilac može zahtevati i pokretanje disciplinskog postupka protiv policajca kojeg smatra odgovornim za nepostupanje, ali to i nije neko posebno ovlašćenje, jer ga poseduje svaki građanin. U praksi se pokazalo da ova ovlašćenja nisu dovoljna da javni tužilac u punoj meri ostvari rukovodeću ulogu u predistražnom postupku. Zato se i nakon višegodišnje primene zakona koji je proklamovao rukovodeću ulogu javnog tužioca u predistražnom postupku, u praksi gotovo nikada i ne govori o tužilačkom rukovođenju policijom u predistražnom postupku, već se, u pravilu, koristi formulacija o saradnji javnog tužilaštva i policije (čak češće redosledom: saradnja policije i javnog tužilaštva). Ovaj problem je naročito izražen kada je potrebno procesuiranje tzv. politički osetljivih predmeta, ili predmeta gde su mogući osumnjičeni pripadnici policije, a naročito kod procesuiranja visoke korupcije državnih funkcionera. Nerealno je očekivati da javni tužilac dobije od policijskih organa zahtevane informacije i ostvari punu saradnju, ako nema mogućnosti da ih na to prinudi. Primera radi, u Španiji je ovo pitanje rešeno osnivanjem posebnog dela policije koja odgovara tužilaštvu, u Belgiji su određeni delovi policije pripojeni tužilaštvu, a u Italiji u svakom tužilaštvu postoji odeljenje policije koje je funkcionalno podređeno starešini tužilaštva. U Švajcarskoj je tužilac istovremeno i Direktor policije.

 

 

Propala reforma pravosuđa

 

Iako je od opšteg izbora (i razrešenja jedne trećine sudija i tužilaca) u tzv. reformi pravosuđa prošlo više od 10 godina, mnoge posledice ove reforme se još uvek osećaju. Način na koji je sprovedena je izazvao katastrofalne posledice po funkcionisanje pravosuđa. Nedozvoljeni pritisak izvršne vlasti, zloupotreba Državnog veća tužilaca od strane izvršne vlasti kao i zloupotreba hijerarhije u javnom tužilaštvu su potpuno ugrozili samostalnost javnog tužilaštva. Broj zamenika javnih tužilaca je bio nedovoljan, troškovi previsoki, a pristup građana pravdi nejednak. Pravo na pravično suđenje je bilo potpuno urušeno, što je sve dovelo do potpunog urušavanja poverenja građana u pravosuđe u celini, uključujući i javno tužilaštvo. 

 

 

„Ćutanje“ tužilaštva

 

Svedoci smo kako se o aktuelnim istragama i krivičnim postupcima pred sudovima, u predmetima za koje postoji veliko interesovanje građana, u štampanim i elektronskim medijima, oglašavaju i politčari (i iz vlasti i iz opozicije), predstavnici policije i advokati. Drže se konferencije za štampu, tabloidi objavljuju šokantne fotografije koje prate i „stručna mišljenja i komentari“ različitih „analitičara“, advokati komentarišu događaje iz sudnice ili radnje preduzete u istrazi. Jedino tužioca nigde nema, ili uglavnom nema, iako on rukovodi predistražnim postupkom, iako on sprovodi istragu, iako on odlučuje da li će neko biti optužen ili ne. Loša ili nedovoljna komunikacija javnog tužilaštva sa medijima traje već decenijama. Tradicionalno zatvoreno za javnost, tužilaštvo nije uspelo da se prilagodi novom vremenu, da se se otvori prema medijima i tako pokuša da popravi loš imidž u javnosti. Kako drugi učesnici u postupku, pre svega policija i advokati, obilato koriste medijski prostor, često se dešava da se u odgovornost tužilaštvu pripisuje i nešto zbog čega objektivno nije odgovorno i što mu se ne bi moglo pripisati u „krivicu“. Pasivan odnos javnog tužilaštva prema medijima to samo pojačava. 

 

 

Šta učiniti?

 

Dakle, poverenje javnosti u javno tužilaštvo, ne zavisi samo od javnog tužilaštva, već i od drugih faktora. Da bi se povratilo poverenje građana u javno tužilaštvo, neophodno je da javno tužilaštvo radi samostalno i efikasno, za šta su potrebne sistemske promene.

 

Nešto bi mogli da urade i sami tužioci, kao i zamenici tužilaca. Bilo bi primećeno ukoliko bi postali hrabriji, samostalniji, odlučniji. I naravno, vidljiviji. Da javno govore, ne beže od medija, daju objašnjenje kada za to postoji opravdan interes javnosti, odgovaraju na pitanja koja javnost opravdano postavlja. Već tada bi slika mogla biti malo bolja. Potrebno je još nešto. Ustavom proklamovanu „samostalnost“ trebala bi da zameni „nezavisnost“, strogu hijerarhiju bi trebalo ublažiti sa jasnom podelom odgovornosti i ovlašćenja, a kriminalistička policija bi trebala da bude pod kontrolom javnog tužilaštva. Ovako bi se javnom tužilaštvu omogućilo sаmostalno i efikasno krivično gonjenje. Tužioci to ne mogu sami. Neophodna je volja države i podrška društva. Onda bi i tužilačka maksima da „svaki predmet ima svoje vreme“ zamenila nova maksima da je uvek pravo vreme za otkrivanje krivičnih dela i gonjenje njihovih izvršilaca. Tada bi poverenje građana u tužilaštvo polako počelo da se vraća.

 

 

Ostavite komentar:

Mirka06.04.2021. | 02:14
Uvek je sve do države !
Član biblioteke08.04.2021. | 08:58
Toliko jednostavni i logični zahtevi u podnaslovu "Šta učiniti", ali njihovom realizacijom se urušava autokratski režim, a partijska piramida ruši kao kula od karata.

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga