Ustavni sud u ogledalu javnosti

Autor fotografije: Steven Lasry

Šta građani vide kada posete sajt Ustavnog suda? Danas, ne baš mnogo toga. Preciznije, ne mnogo toga o zaštiti svojih prava.

Građani su prepoznali da svoja prava mogu da štite u postupcima Ustavnog suda. Postoji stalan porast broja obraćanja građana Ustavnom sudu putem ustavne žalbe. Statistički podaci, pokazuju da je broj slučajeva svake godine sve veći. Prema poslednjim dostupnim godišnjim podacima, čak  25 846 ustavnih žalbi je u postupku pred Ustavnim sudom,  što čini  97,02 % svih sudskih predmeta.

Međutim, rad Ustavnog suda i dalje je nedovoljno otvoren za javnost. Centar za pravosudna istraživanja je posmatrao da li i na koji način se najvažniji mediji, kao i sajtovi političkih stranaka, nevladinih organizacija i institucija bave radom Ustavnog suda. Istraživanje je obuhvatilo  period od 18 meseci (januar 2018- jun 2019 godine).

Dakle, na koji način je javnosti predstavljen rad suda? Sa jedne strane, Ustavni sud se ne trudi dovoljno  da uspostavi komunikaciju sa građanima. To se vidi iz mnogobrojnih primera.  Broj korisnih informacija na sajtu je malo.  U posmatranom periodu objavljena je samo jedna informacija za javnost. Većina informacija  nema informativnu vrednost i predstavlja prazne podatke koji ne doprinose boljem razumevanju rada suda. Sajt je nefunkcionalan i organizovan tako da građani ne mogu lako da nađu informacije. Delovi sajta posvećeni  medijima prestali su da se ažuriraju u periodu između 2011. i 2013, što predstavlja lošu praksu.  

Aktivnosti Ustavnog suda usmerene ka medijima su skoro nepostojeće. Sudije pojedinačno ne istupaju u stvarima od javnog interesa, već to uglavnom čini institucija u celosti, čime se sudije zaklanjuju iza autoriteta suda. Godinama nije bilo konferencija za štampu posvećenih radu Ustavnog suda, uprkos obavezi javnosti njegovog rada. Prisustvo sednicama  Ustavnog suda je ograničeno. Za javnost su otvorene javne rasprave, ali ne i redovne sednice suda, što značajno umanjuje mogućnost uvida u njegov rad. Takva praksa onemogućuje  jaču kontrolu rada institucije. Ustavni sud ne štampa svoje biltene od 2011. godine, tako da opšta i stručna javnost ostaje uskraćena za najvažnije pravne stavove suda o spornim pitanjima i najvažnije odluke, što ne doprinosi zahtevima za jačanje otvorenosti rada suda. Ista stvar se može reći i za praksu da se samo pojedine odluke objavljuju u Službenom glasniku, dok one neobjavljene ostaju van očiju javnosti.   

Zato  ne treba da čudi što se mediji Ustavnim sudom  sve više bave uzgredno i u čisto faktografskoj formi, dajući samo osnovne informacije o događajima, bez iscrpnijeg objašnjenja značaja rada suda. Veliki broj vesti se ne tiče direktno rada Ustavnog suda, već mogućnosti da sud reši određeno pravno-političko pitanje.   

Imajući ovo u vidu, najcelishodnije izgleda da Ustavni sud poboljša svoj odnos sa medijima. To bi mogla biti jedna od, ali ne i jedina aktivnost na povećanju javnosti rada. Na takav način, stavljajući javnosti do znanja svoje aktivnosti,  sud bi pomogao u širenju informacija  koje bi mogle biti suštinski bitne za zaštitu prava građana.

Postoji  i potreba  da mediji usmere svoju pažnju na rad suda. Naravno, na odgovaran i profesionalan način. Sprovođenje ovih preporuka bi doprinelo da slika rada Ustavnog suda u javnosti više ne bude u toj meri zamagljena.