Pravni izazovi u pristupu rešavanja problema valutne klauzule u CHF

Banke u Srbiji su u prvoj deceniji ovog veka nudile stambene kredite indeksirane u evrima ili švajcarskim francima. Korisnik kredita je novac dobijao u dinarima, ali se dug uvek valutirao u stranoj valuti kako bi se korigovala njegova vrednost i zaštitila vrednost glavnice duga.

Valutna klauzula je klauzula koja se unosi u ugovore o stambenim kreditima kojom su banke sebe štitile od negativne promene vrednosti valute dinar (RSD) na koju je glasio ugovor. Ugovorna obaveza obračunata je, dakle, u dinarima, ali je vezana za tzv. stabilnu valutu.

Problem je nastao kada je od 2009. godine franak započeo svoje jačanje prema evru i dinaru, i kada je došlo do poremećaja početnog odnosa gde je 1 EUR vredeo 1,65 CHF (2007. godina). U junu 2012. godine za 1 EUR moglo se dobiti samo 1,2 CHF, a tendencija rasta franka prema evru nastavila se i u narednom periodu.

Posledice za građane koji su uzeli stambene kredite indeksirane u CHF bila je takva da se redovnom otplatom rate kredita glavnica preračunata u CHF smanjivala, ali preračunata u evre i dinare bila je takva da su se i iznos mesečne rate kredita i iznos glavnice duga povećavali (!?). Ilustrativan primer je kredit iz septembra 2007. godine čiji je iznos prilikom davanja preračunat u evre iznosio 33.000,00 evra, da bi glavnica u junu 2012. godine bila 41.000,00 evra (nakon što je na ime otplata rata kredita plaćeno ukupno 12.000,00 evra).

Korisnici kredita obraćali su se bankama, ali do dogovora nije došlo.

Usledilo je pokretanje sudskih sporova protiv banaka u kojima je traženo da se: 1) utvrdi ništavost ugovora u celini, 2) utvrdi ništavost pojedinih odredbi ugovora, i 3) raskine ili izmeni ugovor usled promenjenih okolnosti. Broj predmeta je u kratkom roku narastao do mere da je pretio da ugrozi funkcionisanje pravosuđa.

Pitanje potencijalne ništavosti valutne klauzule u švajcarskom franku bilo je u samoj srži problema.

Sudovi su sve do aprila 2019. godine imali konzistentan stav da je „u trenutku zaključivanja predmetnog ugovora bilo dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule“ i da „ugovor nije ništav“ (Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž 1781/2016).

Takav stav pravdan je zakonskim okvirom koji je dozvoljavao ugovaranje valutne klauzule. Odredbom iz čl. 34 st. 8 Zakona o deviznom poslovanju (2006) dozvoljeno je ugovaranje u devizama u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima. Važno je imati u vidu da u vreme SFRJ valutna i zlatna klauzula nisu bile dozvoljene (videti član 12 Zakona o deviznom poslovanju (Sl. List SFRJ br. 36/1972)).

U međuvremenu su se u društvu i medijima razbuktavale debate o CHF, a nezadovoljni korisnici kredita započeli sa protestima koje su početkom 2019. godine u više navrata održali pred zgradom VKS.

Na sednici građanskog odeljenja VKS usvojeno je 2. aprila 2019. godine pravno shvatanje o punovažnosti valutne klauzule kod ugovora o kreditu u CHF i konverziji i zauzeo stav da je „ništava odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule“.  Utisak je da je shvatanje VKS doneto pod pritiskom i naprečac.

Stav VKS bi na prvi pogled imao više utemeljenja u Zakonu o deviznom poslovanju iz 1972. godine nego što je imao po važećem zakonu. S obzirom da je u nas valutna klauzula sada eksplicitno dozvoljena onda je teško opravdati pristup u kome se valutna klauzula u CHF proglašava ništavom, a valutna klauzula u evru smatra prihvatljivom. Jedina takva mogućnost bi bila da je utvrđeno da je Centralna banka Švajcarske namerno špekulisala vrednošću sopstvene valute sa ciljem nanošenja štete akterima u inostranstvu. To, međutim, nije bio slučaj.

Stav VKS predstavlja i potpuni zaokret u odnosu na do tada uspostavljenu praksu sudova. Nejasno je zašto su sudije odjednom promenile mišljenje i zauzele stav suprotan stavovima koji su po ovom pitanju sledili u svojim odlukama.

Čini se da dodatni problem leži i u načinu na koji je VKS pristupio ništavosti valutne klauzule u CHF. Stav VKS u simplifikovanoj verziji glasi da je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF apsolutno ništava, osim ako banka ne pruži dokaze da se zaduživala u CHF i da je korisniku kredita dostavila informaciju o poslovnim rizicima. Ovim se dozvoljava konvalidacija apsolutno ništave odredbe što nije u skladu sa postojećim zakonskim odredbama, prema kojima je pod tačno određenim uslovima moguće konvalidirati samo rušljive (relativno ništave) odredbe.

Pravno shvatanje VKS nije doprinelo pravnoj sigurnosti i ujednačavanju sudske prakse u odnosu na pitanja valutne klauzule. Naprotiv.

Narodna skupština Republike Srbije je u aprilu 2019. godine godine donela Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima. Ovaj ambiciozan propis ima svega 16 članova a trebalo je da reši probleme oko 15.000 građana koji su bili korisnici ovih kredita. Zakonodavac se opredelio za mehanizam kojim je korisnicima kredita dug smanjen i reindeksiran u valuti evro, a finansijski gubitak proistekao iz ovog aranžmana su podelile Republika Srbija i banke. Prema informacijama iz NBS, oko 90% korisnika kredita je prihvatilo konverziju po ovom zakonu, pa se može reći da je zakon ispunio svrhu i doprineo rešenju problema. 

Srbija je rešavajući ovaj problem usvajanjem zakona sledila primer Mađarske koja je usvojila tri zakona u vezi sa ugovorima o potrošačkim kreditima u CHF. Mađarski zakonodavac nametnuo je rešenje po kome su iznosi iz ugovora o kreditu konvertovani u forinte po kursu koji je važio na dan uzimanja kredita.

Banke se u Mađarskoj nisu mirile sa aktima zakonodavne vlasti pa je spor na kraju stigao do Strazbura.

Evropski sud za ljudska prava nije, međutim, prihvatio argumente banaka da im je povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu i odbacio je njihove predstavke (videti Odluku u predmetu MERKANTIL CAR ZRT. protiv Mađarske od 27.10.2018. godine (predstavka 22853/15 i četiri druge predstavke)). Sud je, između ostalog, naveo da odredbama zakona nije direktno ciljana grupa finansijskih institucija, i da je bio deo šireg zakonodavnog napora države da odgovori na finansijsku krizu kojom su posebno pogođeni građani koji su uzimali kredite u stranoj valuti, pa je zaključio da je prvenstveni cilj zakonodavca bio da uspostavi odgovarajući balans između suprotstavljenih interesa.