‘Istaknuti pravnik’: uputstvo za upotrebu

Jedna od najznačajnijih tačaka sporenja u toku skorašnje rasprave o promeni Ustava ticala se nedoumice u pogledu dosega izraza ’istaknuti pravnik’, koji se u tekstu promena Ustava ponavlja četiri puta u vezi sa sastavima pravosudnih saveta, i čak dvadeset dva puta u obrazloženju akta za promenu Ustava. Uloga istaknutih pravnika u promenjenom Ustavu je značajna zbog njihovog učešća u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva, kao i zbog činjenice da su upravo ‘istaknuti pravnici’ jedini članovi pravosudnih saveta koje bira Narodna skupština. I za jedno i za drugo telo predviđeno je da Narodna skupština izabere po četiri ’istaknuta pravnika’ od ukupno 11 članova (član 151 i član 163), što u našim (ne)uslovima ostavlja prostor za politički uticaj na rad stručnih pravosudnih tela. U toku medijskih razgovora između zastupnika promena Ustava i njihovih protivnika, centralno pitanje je bilo koja lica označava ili može da označava neodređena formulacija od koje će, sve su prilike, zavisiti da li će pravosuđe u Srbiji u narednoj generaciji ostati politički zarobljeno ili će prerasti u stručnu i nezavisnu granu vlasti.

 

U javnim nastupima pravnika, političara i onih pravnih laika koji su delimično uspevali da dokuče o čemu je tačno reč, nije bilo previše reči o tome da je izraz ’istaknuti pravnik’ u aktivnoj upotrebi već od donošenja Ustava iz 2006. godine. Na osnovu člana 172 koji reguliše izbor i imenovanje sudija, svih 15 sudija Ustavnog suda su izabrani ili imenovani kao ‘istaknuti pravnici’, bez obzira na to koje ih je telo izabralo ili imenovalo. Problem sa određenjem pravnog standarda i njegovom upotrebom u novim odredbama Ustava postaje jasan kada se u vezi sa navedenom odredbom u kojoj je standard dosad korišćen zapitamo: Koliko pravnika može da navede imena polovine sudija Ustavnog suda? Koliko laika zna ime bar jednog sudije Ustavnog suda? Koliko bismo građana morali da pitamo da bismo došli makar do odgovora na pitanje ko je predsednica Ustavnog suda?

 

Retorički karakter prethodnih pitanja, iskustvo upotrebe pojma u regulisanju izbora sudija Ustavnog suda i zdrava doza sumnje nas uče da će se među ’istaknutim pravnicima’ u pravosudnim savetima pojaviti i oni za koje nije jasno da li se po nekom kriterijumu izdvajaju od ostalih,[1] niti na osnovu njihovih dokumentovanih znanja i veština može da zaključi zašto bi baš ta osoba bila izabrana za poziciju u kojoj može da odlučuje o izboru i razrešenju sudija. Nemali broj pravnika za koje se osnovano može tvrditi da spadaju u “istaknute” su se u toku same rasprave o promenama Ustava samoisključili prosto na osnovu činjenice da su njihovo delo, a često i njihov lik, nelegitimno, a često i nemoralno,  bili predmet diskreditacije u najvišem zakonodavnom telu Srbije i na dominantnoj medijskoj sceni.

 

Na tu osnovanu zabrinutost zbog upotrebe pravnog standarda nije bilo valjanog odgovora, ako izuzmemo javno izražavanje nade da će parlament nakon skorašnjih izbora prestati da bude arena u kojoj se svim sredstvima temeljno uništava ’protivnik’ koji u borbi ne učestvuje, ne može da učestvuje, a nije ni stvarni protivnik. Rovovska borba za referendumsko prihvatanje ili odbijanje predloženih promena Ustava očekivano nije donela odgovore na pitanje o dosegu pojma ‘istaknuti pravnik’, pa je ono, sa stanovišta funkcionisanja budućeg pravosuđa, ostalo problematično, neodređeno i podložno zloupotrebama. U takvom okruženju su i kritičke napomene o neodređenosti koju podrazumeva standard ‘istaknutog pravnika’ ličile na uputstva za zloupotrebu – skup načina na koje bi izvršna i zakonodavna vlast mogle da iskoriste standard da bi neopravdano nastavile da vrše uticaj na nosioce pravosudnih funkcija.

 

Potencijalna nejasnost izraza će dovesti do nedoumica u vezi sa tim ko se može podvesti pod tu kategoriju, a time i do osnovanih i neosnovanih, lično, naučno i stručno motivisanih osporavanja od strane pravničke, političke i laičke javnosti. U nastavku teksta ću nastojati da pokažem da pravni standard o kome je reč nije neodređen u toj meri da se detaljnijom analizom ne mogu identifikovati minimalni kriterijumi koje je neophodno ispuniti da bi se opravdano moglo tvrditi da se jedna osoba može označiti kao ‘istaknuti pravnik’.

* * *

1) Sama reč „pravnik“ ne može biti predmet razumnih sporenja. Nekada se pravnikom označavala osoba koja je uspešno završila tri godine studija pravnog fakulteta, dok je izraz diplomirani pravnik bio rezervisan za one koji su uspešno završili četiri godine pravnih studija. Danas se pak pravnikom nazivaju samo i isključivo one osobe koje su diplomirani pravnici postali na osnovu završene četiri godine studija pravnog fakulteta. U promenjenom ustavnom tekstu se dodatno predviđa da pravnik ne može biti biran iz reda predsednika sudova tj. glavni javni tužilac, da mora imati najmanje 10 godina iskustva u pravnoj struci, da mora biti dostojan funkcije i da ne može biti član političke stranke (članovi 151 i 163). Formalne kvalifikacije sužavaju doseg pojma u određenoj meri, ali ne rešavaju problem supstancijalnih uslova koje je neophodno ispuniti da bismo mogli da govorimo o istaknutom pravniku. U Srbiji ne postoji samo jedan pravni fakultet, fakulteti nisu jednaki u pogledu kvaliteta obrazovanja, a ni svršeni studenti tih fakulteta nisu jednaki u statusu, uspehu, trajanju studija. U tom smislu se već termin „pravnik“ može kvalifikovati na taj način da se napravi rang lista osoba koje su sa stanovišta institucionalno prihvaćenih merila – dužine studiranja, prosečne ocene, studentskih nagrada, poslediplomskih studija – uspešnije ili manje uspešno sticali pravničko obrazovanje.

* * *

2) Od uspeha u okviru studija prava za našu analizu je daleko značajnije to što pridev „istaknuti“ modifikuje značenje reči „pravnik“ tako da se težište pomera sa rangiranja uspeha u pravnom obrazovanju na pitanje ekspertize u oblasti prava. Kada govorimo o pravnicima ne mislimo prosto na svršene studente pravnog fakulteta bez obzira na njihov uspeh već pre svega označavamo osobe koje su na neki način eksperti u oblasti prava. Stoga je za preciziranje pravnog standarda neophodno odgovoriti na sledeća ključna pitanja: Šta je ekspert i, posebno, šta je pravni ekspert?

 

a) Eksperti su osobe koje poseduju znanje u određenoj oblasti i koje to znanje umeju da upotrebe. Za ekspertizu je dakle neophodna značajna količina specijalizovanog propozicionog ili faktičkog znanja. Tako ćemo opravdano moći da kažemo da je neko informatički ekspert ako poseduje zavidno znanje iz oblasti informatike, ili da je ekspert za srpsku srednjevekovnu književnost ako poseduje faktičko znanje o književnim delima napisanim u srednjevekovnoj Srbiji.

 

Propoziciono znanje jeste nužno ali nije dovoljno da bismo nekoga okarakterisali kao eksperta. Bilo bi veoma neobično ako bismo osobu nazvali ekspertom samo zato što je memorisala sintaksu HTML jezika u informatici ili naslove i tekstove srpske srednjevjekovne literature. Uz znanje o činjenicama u određenoj oblasti neophodno je stoga da postoji i performativno znanje koje omogućava da se propoziciono znanje primeni na nove probleme koji se u toj oblasti pojavljuju.

 

Dalje, znanje kojim raspolaže ekspert, bilo propoziciono ili performativno, svakako mora biti veće od znanja kojim raspolaže laik, ali mora biti veće i od znanja drugih osoba koje se bave istom oblašću. Sve u svemu, ekspert je osoba koja raspolaže informacijama i intelektualnim kapacitetima koje mu omogućavaju da reši različite probleme i ispuni različite zadatke koje drugi, a naročito laici, ne bi mogli da reše ili ispune samostalno ili bi te zadatke samostalno lošije ili teže ispunili.

 

b) Pravni ekspert je osoba koja raspolaže znanjem o pravu (propoziciono znanje) i intelektualnim kapacitetima koje joj omogućavaju da reši pravne probleme (performativno znanje) bolje od laika i od drugih osoba koje poseduju određeno znanje u oblasti prava. Propoziciono znanje o pravu koje ekspert ima mora biti značajno, pa je neophodno da se osoba u pitanju dugo bavila pravom ili kao pravnik praktičar ili kao teoretičar prava, tj. pravni naučnik, ili kao i jedno i drugo. Na to, uostalom, upućuje i ustavni uslov od 10 godina provedenih u pravnoj struci. Pravnici praktičari po pravilu vladaju kazuističkim znanjem o pravu, dok pravni teoretičari imaju apstraktnije znanje o sadržaju određene grane prava ili prava u celini. Ukratko, pravnik praktičar poseduje propoziciono znanje o funkcionisanju pravnog sistema u stvarnosti, dok teoretičar prava poseduje propoziciono znanje o pravnim aktima i pravnom sistemu uopšte.

 

Osim propozicionog znanja, i praktičar i teoretičar moraju posedovati i određeno performativno znanje. U oblasti pravne prakse to performativno znanje zavisi od uspešnosti u obavljanju određenog praktičnog posla sudije, tužioca ili advokata. Stoga možemo reći da se za pravne eksperte kvalifikuju oni pravnici praktičari koji poseduju znanje o pravu i koji su to znanje uspešno upotrebljavali da bi rešavali sporove, branili klijente i imali uspeha u optužnicama. Objektivni kriterijumi performativnog znanja su često pravno regulisani i obuhvataju ocene u službi, profesionalne nagrade i priznanja, kao i uspeh u napredovanju. Kriterijumi performativnog znanja za pravne teoretičare su drugačiji i tiču se rezultata u predstavljanju performativnog znanja u različitim oblicima publikacija, od članaka u stručnim i naučnim časopisima, do komentara zakona, monografija i udžbenika. U nauci, kao objektivizovani kriterijumi uspeha u današnje vreme koriste se naučna priznanja i nagrade, indeksi citiranosti, akademska zvanja i statusi.

 

Značenje reči pravnik u okviru standarda ‘istaknuti pravnik’ je, stoga, uputno tumačiti tako da označava pravne eksperte – pravnike praktičare ili teoretičare prava koji imaju više znanja i umeća u oblasti prava od laika, ali i od drugih pravnika koji se bave pravnom praksom ili pravnom teorijom, a na osnovu kriterijuma koji su javno dostupni i ustanovljeni kao relevantni u odgovarajućoj oblasti.

* * *

3) Naravno, pravna ekspertiza nije ni jedini ni najproblematičniji pojam u formulaciji pravnog standarda. ‘Istaknutost’ može biti predmet posebnog sporenja, pa joj treba posvetiti posebnu pažnju relativno nezavisno od pitanja ekspertize. Kao i pojam ekspertize u oblasti prava, i pojam istaknutosti se može precizirati odgovorom na pitanja: Za koje ‘poznate’ pravnike možemo reći da su ’istaknuti’? Koja je javnost relevantna da oceni da je neko istaknuti pravnik?

 

a) Istaknutost eksperta u oblasti prava se ne može svesti na pitanje o tome da li je pravni ekspert ’poznat u javnosti’. Ekspertiza ne podrazumeva nužno reputaciju. Reputacija se, naime, može steći iz razloga koji su sasvim nezavisni od toga da li je osoba ekspert ili ne. Socio-psihološki, ljudi imaju tendenciju da generalizuju ekspertizu u jednoj određenoj oblasti na sve druge oblasti. U tom smislu neće biti retkost da se i eksperti u jednoj oblasti pozivaju na nekoga ko je dosta postigao u drugoj oblasti, ali ne predstavlja autoritet za oblast koja je u pitanju. Neko ko je po obrazovanju pravnik pa čak i ekspert u oblasti prava može biti poznat u javnosti kao političar, novinar, književnik ili kao učesnik nekog reality programa. ’Poznatost’, dakle, sama po sebi nije dovoljna da bi se za pravnika ili pravnog eksperta moglo reći da je ’istaknut’. Jedino prihvatljivo značenje formulacije „istaknuti pravnik“, stoga, obuhvata samo one osobe koje su u javnosti poznate u svojstvu pravnog eksperta, a ne na neki drugi način. Drugim rečima, da bismo govorili o ’istaknutom pravniku’, neophodno je da postoji javno svedočanstvo o činjenici da je reč o osobi koja je ekspert u oblasti prava. Dodatno, neophodno je da ekspert u oblasti prava bude i javno istaknut – to jest da je u odgovarajućoj javnosti prepoznat upravo kao pravni ekspert. Kriterijum istaknutog pravnika podrazumeva da je ekspert, dakle osoba koja raspolaže znanjem i može da ga upotrebi bolje od drugih osoba, istovremeno i javno prepoznat kao ekspert.

 

b) Baš kao što pravnik može biti istaknut nezavisno od njegove ekspertize u oblasti prava, tako se može desiti i da je neko ekspert u određenoj oblasti, a da nikada nije dospeo u centar pažnje najšire javnosti. Bilo bi neopravdano tvrditi da niko od sudija Ustavnog suda koje smo pomenuli na početku teksta, nije ‘istaknuti pravnik’ samo zbog toga što laici ne mogu da navedu njeno ili njegovo ime, kvalifikacije i profesionalne uspehe. Najšira javnost, uostalom, skoro pa svakodnevno „otkriva“ eksperte za različite oblasti, koji do tog trenutka nisu imali javne nastupe niti su javnosti iznosili rezultate svog rada. S obzirom na specijalizovani karakter naučnih i stručnih pitanja kojima se pravni eksperti bave, laičkoj javnosti po definiciji nedostaje znanje koje je neophodno da bi se ocenilo da li je jedna osoba pravni ekspert, posebno kada je reč o propozicionom znanju eksperta. S performativnim znanjem je situacija nešto jednostavnija, jer se rezultati primene znanja od strane eksperta lakše mogu kvantifikovati i prikazati na načine koji su dostupniji (ne nužno i interesantniji) širem auditorijumu. O propozicionom znanju može, pak, suditi jedino stručna javnost, pa se kao istaknuti ekspert može smatrati samo ona osoba za koju u stručnoj javnosti postoji dominantno mišljenje ili konsenzus da je njeno propoziciono i performativno znanje ili jednako ili veće od znanja koje poseduju drugi pravnici.

 

Istaknutost je, dakle, uputno tumačiti kao činjenicu da je pravni ekspert u stručnoj javnosti, koja se sastoji od drugih pravnika, dominantno ili konsenzusom prepoznat kao osoba čije je znanje i umeće u oblasti prava veće od znanja i umeća laika, drugih pravnika i pravnih eksperata.

 

Na osnovu prethodne analize se može tvrditi da je ’istaknuti pravnik’  osoba koja ispunjava sledeće kriterijume:

1. Poseduje znanje o pravu koje je veće ili jednako znanju koje poseduju laici, drugi pravnici i pravni eksperti i ume da upotrebi to znanje da bi teorijski ili praktično rešio postojeće i nove pravne probleme.

2. U stručnoj javnosti postoji dominantno mišljenje ili konsenzus o tome da ekspert poseduje veće propoziciono i performativno znanje od laika, drugih pravnika i pravnih eksperata.

 

Prethodno određenje je preciznije od dosadašnjeg određenja pojma, ali daleko od toga da može da reši sve probleme u vezi s pitanjem ko se kvalifikuje za status „istaknutog pravnika“. Prvi problem se tiče činjenice da je moguće i neophodno utvrditi način na koji se pravnici koji ispunjavaju prethodne kriterijume mogu rangirati. Drugi problem se tiče odnosa između ocene stručne javnosti i odnosa laičke javnosti prema istaknutom pravniku. Treći problem je verovatno najznačajniji, jer se tiče specijalizovanog znanja koje je neophodno da bi se uspešno obavljali poslovi koji su povereni istaknutim pravnicima. Intuitivno, propoziciono i performativno znanje prava, tj. ekspertiza u oblasti prava nije garant da će pravni eksperti bolje obavljati specifične poslove koji su im povereni u okviru kolegijalnih pravosudnih organa (npr. izbor sudija, predsednika sudova, itd.). Ta dodatna pitanja će biti predmet razmatranja u zasebnim tekstovima.