Tehnički nemoguća vladavina prava

Autor fotografije:Tijuana, México

Zamislite da planirate da otputujete u inostranstvo radi odmora, školovanja, profesionalnog usavršavanja, lečenja ili posete prijatelja. Gledate hotele i avionske karte i onda shvatite da vam je istekao pasoš. Odlazite u policiju da predate zahtev za izdavanje novog pasoša, ali tamo vam kažu da će vam putnu ispravu izdati kada se za to steknu „tehnički uslovi“. Naime, ne mogu da vam izrade pasoš jer nadležni ministar nije doneo propis koji reguliše izgled tog dokumenta.

Ovaj ružan san nažalost je stvaran svet svih osoba koje su dobile azil u Srbiji. Mladi Sirijac, koji živi i uspešno radi u Srbiji, ne može da ode na profesionalno usavršavanje u inostranstvo niti može da poseti svoju porodicu u Turskoj. Gospodin iz Iraka već deset godina nije video svog sina jer ne može bez pasoša da izađe iz Srbije. Porodica iz Libije nema mogućnost da ode na letovanje u Crnu Goru, iako se deci baš ide na more. Ove osobe odlučile su da traže azil u Srbiji jer su morale da napustile svoje domovine zbog rata ili teškog kršenja ljudskih prava. Ispostavilo se da dobijanje azila za njih znači nemogućnost ostvarivanja slobode kretanja.

Sloboda kretanja podrazumeva, između ostalog, pravo da napustite bilo koju zemlju, uključujući i svoju. To pravo ne predstavlja nikakav turistički ekstravagantni prohtev, već je preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava, npr. prava da se obrazujete, lečite i radite. Slobodu kretanja garantuje Ustav Republike Srbije, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Protokol 4 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Dodatno, Konvencija o statusu izbeglica, koja se primenjuje u Srbiji, predviđa da države imaju obavezu da izbeglicama izdaju putne isprave. Zakon o azilu i privremenoj zaštiti priznaje osobama koje su dobile azil pravo na putnu ispravu i obavezuje Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) da donese propis kojim će se urediti sadržina i izgled tog dokumenta. Ipak, još od 2008. godine MUP nije doneo navedeni propis.

Na sve zahteve osoba koje su dobile azil MUP je odgovorio da će im izdati putne isprave kada se za to steknu „tehnički uslovi“. Zbog čega se do momenta pisanja ovog teksta nisu stekli ti uslovi, ostaje potpuno nejasno.

Ideja vladavine prava jeste osnovni postulat na kome počiva Ustav Republike Srbije i podrazumeva da su ljudska prava neotuđiva, kao i da su državni organi u svom postupanju dužni da se povinuju ustavu i zakonu. Ali šta se dešava u situaciji kad primena zakona zavisi od nekog „tehničkog“ propisa koji donosi izvršna vlast? Šta ako sutra MUP odluči da jednostavno ukine obrasce za izdavanje vozačke dozvole, lične karte ili pasoša za državljane Republike Srbije?  Možda tih dokumenta ipak ima mnogo, možda njihova izrada iziskuje veliki napor i možda nam nisu svima ni potrebni.

Deluje neverovatno, ali ni Ustavni sud Srbije nije mogao da naloži MUP-u da donese akt na osnovu koga bi se izbeglicama izdavala putna isprava. Ovo iz razloga što Ustavni sud odlučuje o ustavnim žalbama protiv pojedinačne odluke ili radnje državnog organa. Dakle, potrebno je da postoji konkretna osoba kojoj je konkretnom odlukom ili radnjom državnog organa uskraćeno ljudsko pravo. Ustavni sud je smatrao da je situacija u kojoj se našao pomenuti Sirijac, isključivo rezultat nepostojanja propisa, a ne pojedinačne odluke ili radnje, te da nije nadležan da postupa u tom slučaju.

Ne ulazeći u detaljnu analizu rezonovanja Ustavnog suda, nepojmljivo je da u državi, čije se ustavno uređenje zasniva na vladavini prava, ne postoji nijedan organ vlasti koji može da privoli MUP da donese propis koji je važan za ostvarivanje ljudskih prava. Napominjemo da ni Upravni sud, koji kontroliše zakonitost rada državne uprave, nema takva ovlašćenja. Da li bi eventualno Vlada, u okviru svoje ustavne nadležnosti da donosi opšte akte radi sprovođenja zakona, trebalo da usvoji „tehnički“ propis umesto MUP-a?