Privremeno i povremeno – i tako sve do penzije?

„Čovek je slobodan ako može da izabere, a može da izabere ako dovoljno zna da bi mogao da uporedi“ (Кarl Marks).

 

Opšte znanje o radu i pravima iz radnog odnosa, na žalost, uglavnom se svodi na znanje – kada će biti plata i koliki je njen iznos. Iako živimo u veku interneta, osim ljudi iz struke, malo ko će „nepotrebno“ trošiti vreme na pretraživanje informacija o svojim pravima iz rada. A podsećanja radi, ideja Roberta Ovena iz davne 1817. godine o „tri osmice“ (8 sati rada, 8 sati rekreacije, 8 sati odmora), bila je osnov za dalju višedecenijsku borbu radniika za obezbeđivanje egzistencije, pravne sigurnosti, rad uz poštovanje ljudskog dostojanstva. U današnje vreme bi trebalo da je ova borba zaokružena i završena i da zloupotrebe u pogledu radnih odnosa gotovo i nema. Jer, točak istorije se ne može vratiti unazad. Ili ipak može?

 

Radni odnos kao zakonska kategorija, obezbeđuje sigurnost i zaštitu zaposlenih, a preko zakonom i podzakonskim aktima propisanih prava iz radnog odnosa. Čemu onda uopšte postojanje instituta rada van radnog odnosa? Ako postoji rad i naknada za taj rad, kako to da ne postoji i radni odnos? Кakvi su to odnosi iz rada, a da nisu zaštićeni kao radni odnosi?

 

 

Pojam rada van radnog odnosa

 

Rad van radnog odnosa je regulisan članovima od 197. do 202. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) i postoji nekoliko vrsta ovog instituta:

 

1. UGOVOR O PRIVREMENIM I POVREMENIM POSLOVIMA je prva vrsta ugovora van radnog odnosa i regulisana je članom 197. važećeg Zakona o radu, kojim je utvrđeno da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

• nezaposlenim licem;

• zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;

• korisnikom starosne penzije.

U stavu 2 propisana je obavezna pisana forma za zaključenje ove vrste ugovora.

Članom 198. je utvrđeno da poslodavac može ovaj ugovor zaključiti i sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama. Privremeni poslovi su kratkotrajni, kontinuirani poslovi (setva, žetva, branje plodova, anketiranje...). Povremeni poslovi su kratkotrajni poslovi koji se ne obavljaju u kontinuitetu, već s vremena na vreme (protivgradna zaštita, izrada sajamskih štandova, održavanje reda na sportskim priredbama...). ova vrsta ugovora najbliža je radnom odnosu jer postoji obaveza uplate doprinosa – penzijskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

 

2. UGOVOR O DELU je druga vrsta ugovora van radnog odnosa, utvrđena članom 199. istog Zakona, kojim je utvrđeno da poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Ovaj ugovor može da se zaključi i sa licem koje obavlja umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture u skladu sa zakonom. Takođe je obavezna pisana forma i nije zakonski ograničeno trajanje ugovora, već traje dok ugovoreni posao ne završi i povlači obavezu plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Primer ugovora o delu – izrada umetničke slike, krečenje advokatske kancelarije...

 

3. UGOVOR O STRUČNOM OSPOSOBLJAVANJU I USAVRŠAVANJU je treća vrsta ugovora van radnog odnosa, regulisana članom 201. Zakona o radu. Ovaj ugovor može da se zaključi radi obavljanja pripravničkog staža, odnosno polaganja stručnog ispita, kad je to zakonom, odnosno pravilnikom predviđeno kao poseban uslov za samostalan rad u struci. Takođe, ovaj ugovor može da se zaključi, radi stručnog usavršavanja i sticanja posebnih znanja i sposobnosti za rad u struci, odnosno obavljanja specijalizacije, za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno specijalizacije, u skladu sa posebnim propisom. Poslodavac može licu na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju da obezbedi novčanu naknadu (koja se ne smatra zaradom u smislu ovog zakona) i druga prava, u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o stručnom osposobljavanju i usavršavanju. I za ovu vrstu ugovora obavezna je pisana forma.

 

4. UGOVOR O DOPUNSКOM RADU je četvrta vrsta ugovora van radnog odnosa, regulisana članom 202. Zakona o radu. Ovu vrstu ugovora može zaključiti zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom kod poslodavca i to sa drugim poslodavcem, a najviše do jedne trećine punog radnog vremena. Samim ugovorom utvrđuje se pravo na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu rada.

 

Ono što je zajedničko svim navedenim ugovorima je obavezna pisana forma, kao i da se njihovim zaključenjem ne zasniva radni odnos, te da zaposleni zaključenjem ovih ugovora nemaju prava koja imaju zaposleni koji zasnivaju radni odnos. Najvažnija karakteristika ove vrste ugovora je da ne mogu prerasti u radni odnos (tzv. „preobražaj“ radnog odnosa na neodređeno vreme, član 37. stav 6 Zakona o radu). Tačnije, zakonom nije predviđena takva mogućnost.

 

 

Zloupotreba navedenih ugovora

 

U pravnoj teoriji „zloupotreba prava je svako vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno“. U oblasti radno-pravnih odnosa, zloupotrebu prava mogu vršiti i poslodavac i zaposleni, stvarajući privid zakonitog postupanja.

 

U sudskoj praksi, a kada je u pitanju rad van radnog odnosa, najčešće se pojavljuje zloupotreba prava koju vrši poslodavac, zaključivanjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao i ugovora o delu, kada su prema konkretnim okolnostima ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Ovo se dešava u situacijama kada kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla, a ipak umesto ugovora o radu poslodavci zaključuju ovu vrstu ugovora za sistematizovana radna mesta i za poslove iz svoje osnovne delatnosti.

 

Кako se zaštititi od zloupotrebe?

 

Jedini vid zaštite je sudska zaštita. U sudskoj praksi se najčešće tužbom traži utvrđenje da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima ili ugovori o delu (najčešći slučaj zloupotrebe su ove dve vrste ugovora) – fiktivni i da nisu zaključeni u skladu sa svrhom koja je zakonom propisana, već da se suštinski radi o ugovorima o radu, te zahtevaju da im se i priznaju sva prava iz ugovora o radu kao i pravo i mogućnost primene pomenutog člana 37. stav 6 Zakona o radu.

 

Primera radi, u pomenutim slučajevima (zloupotrebe ugovora o privremenim i povremenim poslovima) Vrhovni kasacioni sud je, u presudi Rev2 2738/2019 od 28.01.2021. godine, zauzeo sledeći stav: „Navodima revizije se ukazuje da je od strane tuženog došlo do zloupotrebe ugovora o privremenim i povremenim poslovima, jer je isti zaključen za obavljanje poslova i radnih zadataka koji su stalnog karaktera, koje radno mesto je u vreme zaključenja ugovora bilo predviđeno Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji poslova tuženog … i da je takav ugovor nezakonit i u suprotnosti sa zakonom i da je namera tuženog bila da zaključenjem takvog ugovora izigra zakon, da se stoga ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da se radilo o ugovoru zaključenom na određeno vreme…to sledi da se nije radilo o privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, već o poslovima za kojima je postojala trajna potreba, pa stoga po svojoj pravnoj prirodi ugovor koji je zaključen između stranaka predstavlja ugovor o radu na određeno vreme. Naime, ovaj ugovor (ugovor o privremenim i povremenim poslovima) predstavlja simulovan ugovor, jer se njime prikriva ugovor o radu na određeno vreme, kao disimulovan ugovor, a shodno članu 66. ZOO, koji član se supsidijarno primenjuje i u materiji radnog prava, jer je ugovor o radu nastao i svoje poreklo vodi iz građanskog prava i na njega se supsidijerno primenjuju odredbe koje važe i za ugovorno pravo u opštem režimu.“

 

Zloupotreba rada van radnog odnosa nije isključena ni u javnim preduzećima. O tome postoji i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1156/2021 od 01.06.2022. godine: „...s obzirom da je utvrđeno da je tužilac kod tuženog sve vreme rada po ugovorima o zastupanju radio na istovrsnim poslovima, te da je nastavio rad na sličnim poslovima po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, po kojima je radio duže od zakonskog maksimuma 120 dana, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u spornom periodu tužilac radio kod tuženog na određeno vreme, bez obzira što su ugovori imenovani kao ugovori o zastupanju i ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova.“

 

I rezime za kraj

 

Znači – ugovori kojima se ne zasniva radni odnos ne mogu (i ne smeju!) se zaključivati za poslove koji su osnovna delatnost poslodavca (npr. ne može krojačka radnja zaključiti ugovor o delu sa krojačem), jer njihova svrha je upravo da se zakonski reguliše neka vrsta rada koja nije trajnog karaktera, a njihovo postojanje je neophodno (npr. periodično se mora okrečiti neka ustanova, hektari voća moraju se obrati u sezoni...).

 

Postavlja se pitanje koje su to prednosti zaključenja ovakvih ugovora? Osim ugovora o stručnom osposobljavanju ili usavršavanju, koji su po svojoj prirodi i cilju takvi da ne mogu i ne treba da traju duže od vremena predviđenog da neko savlada i nauči određene veštine, ostale vrste rada van radnog odnosa imaju prednosti (uglavnom za poslodavce). Naime, iako postoji potreba da se obavi određeni posao i ta potreba je privremenog karaktera, poslodavcu omogućava završetak posla bez nepotrebnog zapošljavanja radnika i obaveza iz radnog odnosa koje za poslodavce proizilaze (osim prijave nadležnim fondovima i isplate zarade i razni troškovi i prava – na godišnji odmor, bolovanja, porodiljska odsustva...), a posao će se svakako završiti. Za zaposlene to je privremeno obezbeđenje naknade za život, bez budućnosti i bez planiranja, dok traje potreba, kako kaže definicija samog instituta.

 

U svakom društvu pretpostavka je da se propisi uvek donose za neku dobrobit, za olakšanje funkcionisanja svakodnevnog života, za pravičnost i ostvarivanje korisnih ciljeva. I to uglavnom i jeste tako. Međutim, pošto su ljudi ipak samo ljudi - neretko više zainteresovani za ličnu korist i put linije manjeg otpora, nalaze načine za izigravanje propisa, pa i za zloupotebu ovde opisanog instituta rada van radnog odnosa. Кako je zaštita ipak moguća i to putem sudskog postupka, potrebno je konstantno i uporno upoznavati radno sposobno stanovništvo o njihovim pravima, jer „svet pripada hrabrima“.

 

 

 

Izvori: 

• Кomentar Zakona o radu, 2014. godina (prof. dr Zoran M. Ivošević, Milan Z. Ivošević
• Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje)  
• Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti "Sl. glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010, 38/2015, 113/2017, 113/2017 - dr. zakon i 49/2021
• Zakon o porezu na dohodak građana  ("Sl. glasnik RS", br. 24/2001, ... i 6/2023 - usklađeni din. izn.)
• Izbor sudske prakse Vrhovnog kasacionog suda