Zastupanje pred sudovima

Poznato je da su u parnicama učesnici fizička ili pravna lica, koja se spore o određenim pitanjima. Uz njih, mogu se pojaviti i lica koja ih zastupaju. Najčešće su u pitanju advokati, ali je pojam zastupnika mnogo širi. U zavisnosti od toga da li je učesnik u parnici fizičko ili pravno lice, zastupnik može da bude zakonski zastupnik za fizičko lice, zastupnik pravnog lica i punomoćnik (i fizičkog i pravnog lica).

 

Zakonski zastupnik može da bude roditelj ili staratelj. U prvom slučaju zastupnik je određen zakonom (Porodični zakon), a u drugom slučaju određuje se aktom koji donosi odgovarajući državni organ (npr. Centar za socijalni rad). U oba slučaja zastupa se lice koje još nema odgovarajuće sposobnosti za samostalno preduzimanje pravnih radnji. Zakonski zastupnik preduzima pravne radnje u parnici umesto lica koje zastupa i sve njegove radnje su punovažne i ne mogu da se opozovu ako u toku postupka prestane razlog za zakonsko zastupanje. Zakonski zastupnik može da angažuje punomoćnika iz reda advokata i tada je punomoćnik zastupnik stranke (lica koje ima zakonskog zastupnika), a ne zakonskog zastupnika.

 

Naše zakonodavstvo poznaje i pojam privremenog zastupnika, kao i zastupnika za prijem pismena. U prvom slučaju to može da bude samo advokat, a u drugom slučaju ili advokat ili bilo koje punoletno poslovno sposobno lice koje se nalazi u Republici Srbiji, jer je njegovo jedino ovlašćenje da prima pismena, za razliku od privremenog zastupnika koji pored toga obavlja i sve pravne radnje pred sudom radi zaštite prava i interesa lica čiji je privremeni zastupnik (sačinjava odgovor na tužbu i druge podneske, dostavlja potrebne dokaze, zastupa na suđenjima i slično).

 

Kada je reč o privremenom zastupniku advokat se postavlja samo licu koje je u parnici tuženo i to u sledećim slučajevima:

• kada tuženi nema parničnu sposobnost (ne može samostalno da preduzima pravne radnje u postupku) a nije mu postavljen, odnosno određen, zakonski zastupnik;
• kada postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika;
• kada obe parnične stranke imaju istog zakonskog zastupnika;
• kada prebivalište ili boravište, odnosno sedište tuženog nije poznato;
• kada se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje sudskih odluka i drugih akata nije moglo da se izvrši.

 

Postavljanje se vrši objavljivanjem oglasa u republičkom službenom glasniku, na oglasnoj tabli suda i na internet stranici suda. Privremeni zastupnik se postavlja sa spiska advokata po redosledu koji se vodi u sudu, a njegov mandat prestaje kada se tuženi pojavi pred sudom.

 

Sa druge strane, zastupnik za prijem pismena postavlja se kada se stranka nalazi u inostranstvu bilo da tamo živi, boravi ili ima sedište preduzeća (kada je u pitanju stranka koja je pravno lice). Tužilac koji se nalazi u inostranstvu mora u tužbi da imenuje svog punomoćnika za prijem pismena, inaće će tužba biti odbačena. Tuženog, koji je u inostranstvu, sud obaveštava da u ostavljenom roku treba da imenuje punomoćnika, a u suprotnom sud mu postavlja punomoćnika i obaveštava ga o tome.

 

Kao poslednji u nizu zastupnika postoji i zastupnik pravnog lica. U postupku pred sudom legitimiše se putem izvoda iz Agencije za privredne registre, a to mogu da budu i lica koja su odlukom pravnog lica ovlašćena za zastupanje i kao takva su registrovana. Postoje i punomoćnici po zaposlenju u tom pravnom licu i to su diplomirani pravnici sa položenim pravnim ispitom.

 

 

Punomoćnik

 

Punomoćnik je lice koje je pismeno sačinjenim dokumentom – punomoćjem ovlašćeno da preduzima pravne radnje u postupku pred sudom. Cilj ovih pravnih radnji jeste zaštita prava i interesa lica koje je i izdalo punomoćje.

 

Kao punomoćnici mogu se pojaviti:

• stručna lica koja su sa pravničkim znanjima (advokat ili diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je zaposlen u pravnom licu koje je stranka u postupku);
• lica koja nemaju pravnička znanja, ali su krvni srodnici sa učesnikom u postupku (majka/otac, sin/ćerka, baba/deda) ili tazbinski srodnici (supružnik, brat, sestra).

 

Ukoliko je neko lice preduzimalo radnje bez punomoćja, onda te radnje nisu punovažne. Međutim, parnična stranka te radnje može naknadno da odobri. Ovo jedino ne važi ako je tužbu podnelo lice koje za to nije bilo ovlašćeno, jer je reč o pokretanju postupka o čemu uvek mora da postoji saglasnost lica u čije ime se tužba i podnosi.

 

Ovlašćenje za zastupanje može da obuhvata sve radnje koje su neophodne da se preduzimaju u postupku (opšte punomoćje) ili samo neke od njih (posebno punomoćje). U tom slučaju treba praviti razliku da li je punomoćnik advokat ili ne. Ako punomoćnik nije advokat mora da ima posebno ovlašćenje da povuče tužbu, da prizna tužbeni zahtev, da se odrekne tužbenog zahteva, da zaključi poravnanje, da se odrekne ili da odustane od pravnog leka.

 

Stranka koja ima punomoćnika nije u obavezi da se pojavljuje pred sudom, ali sud ima pravo da je pozove da se izjasni o okolnostima koje su bitne za postupak.

 

Kada je u pitanju podnošenje tužbe radi razvoda ili poništaja braka punomoćje koje se izdaje mora da bude overeno kod javnog beležnika. U ovom slučaju punomoćje se može izdati samo advokatu.

 

Specifičnost izdavanja punomoćja, koja nije karakteristična za zakonsko zastupanje, ogleda se u tome što parnična stranka sa izdavanjem punomoćja ne postaje potpuno pasivna u postupku. Naprotiv, ako se punomoćnik ne pridržava naloga stranke, ona može da opozove svaku radnju punomoćnika – kako činjenične tvrdnje, tako i predloge o izvođenju dokaza. Međutim, postoje neopozive radnje kao što su: priznanje tužbenog zahteva, povlačenje tužbe, odricanje ili odustajanje od pravnog leka.

 

Pored toga što stranka može da opozove radnju punomoćnika, ona može da opozove i punomoćje. O tome se sud obaveštava pisanim putem ili na samom ročištu. Međutim, i punomoćnik može da otkaže punomoćje i, takođe, ima obavezu da o tome obavesti sud, jer tada sud za sledeća ročišta poziva samo parničnu stranku, a ne i punomoćnika. Ali, da se zaštita prava i interesa parnične stranke ne bi dovela u pitanje, posle otkaza punomoćja, advokat ima obavezu da još mesec dana zastupa stranku.

 

U pogledu punomoćja treba naglasiti da njegovo vremensko trajanje nije neograničeno, jer se njegovo važenje ograničanava nastupanjem određenih okolnosti, pa tako smrt stranke dovodi do prestanka važenja punomoćja, jer su u pitanju prava koja se ne nasleđuju. Punomoćje prestaje i sa gubitkom poslovne sposobnosti stranke koja je iz reda fizičkih lica. Кada je u pitanju pravno lice, njegov prestanak (usled npr. likvidacije) dovodi do prestanka i punomoćja za njegovo zastupanje.

 

Iako je angažovanje punomoćnika, koji su advokati, veoma zastupljeno, naše zakonodavstvo ne predviđa obavezu da stranka pred sudom mora da ima punomoćnika. Međutim, za podnošenje revizije i predloga za ponavljanje postupka, stranku mora da zastupa punomoćnik koji je advokat. Ovo je i jedini izuzetak kada mora da se ima punomoćnik u postupku pred sudom.

 

 

Rezime

 

Zastupanje je preduzimanje pravnih radnji u korist fizičkog ili pravnog lica, koja su iz nekog razloga onemogućena lično da preduzimaju radnje u posupku. Zastupanje može da bude zakonsko, kada je obavezno, a može da bude i po osnovu izdatog ovlašćenja, kada po zakonu nije obavezno (osim u slučaju podnošenja revizije i predloga za ponavljanje postupka).