„Sve što kažete može biti upotrebljeno protiv Vas“ – Pravo da ćutite

Mark Tven je svojevremeno rekao da prava reč može biti efektna, ali nikada nije bila tako efektna kao ćutanje u pravom trenutku. Sa ovom tvrdnjom bi se verovatno složila većina advokata koji u krivičnom postupku učestvuju kao branioci okrivljenih.

Učestala je praksa branilaca da u predistražnom i istražnom postupku svoje klijente savetuju da iskoriste svoje pravo da se brane ćutanjem. Razlog ovakvog postupanja je težnja da se zaštite interesi okrivljenog, naročito od iznošenja pojedinih informacija kojima bi mogao sebe inkriminisati ili u znatnoj meri otežati svoj procesni položaj. Budući da do prvog saslušanja ni okrivljeni ni branilac ne znaju kojim sve dokazima raspolaže tužilac, prvi iskaz okrivljenog često služi kao stub na kome se bazira cela optužba, dok drugi suštinski dokazi u toj fazi ne postoje. Iz tog razloga je ustanovljeno pravo koje štiti lice od samooptuživanja i ogleda se upravo u pravu na ćutanje. Ono predstavlja pravno načelo koje omogućava okrivljenom da ne otkrije informacije koje bi mogle dovesti do štetnih posledica. Njime se na potpuniji način štiti pretpostavka nevinosti u krivičnom postupku, budući da se organu optužbe nameće obaveza da poštuje volju okrivljenog da ništa ne izjavljuje, bez mogućnosti da ga primora na davanje iskaza ukoliko on to ne želi, te da optužbu i krivicu mora dokazivati na osnovu drugih dokaza kojima raspolaže. Kao što kaže latinska izreka „nemo tenetur prodere se ipsum“ (niko ne može biti nateran da samog sebe uništi).

U našem pravnom sistemu, Ustavom je proklamovano da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu. Time Ustav garantuje pojedincu zaštitu od pružanja dokaza protiv sebe u krivičnom postupku, mimo svoje slobodne volje.

Pravo na ćutanje propisano je i članom 68. Zakonika o krivičnom postupku, kojim se između ostalog ustanovljava da okrivljeni ima pravo da ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu.

Za razliku od našeg Ustava i Zakonika o krivničnom postupku, Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950) u svojim odredbama ne spominje ova prava. Međutim, u svojoj praksi, Evropski sud za ljudska prava ih prepoznaje i prihvata kao generalno priznate međunarodne standarde koji čine suštinu prava na pravično suđenje shodno članu 6. Konvencije (Saunders v. the United Kingdom[1]). Pa je tako, u predmetu Funke protiv Francuske (Funke v. France[2]), Sud utvrdio da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ćuti i da ne doprinosi samooptuživanju.

Kako bi se u potpunosti ispoštovala garancija da je zaštićen od nevoljnog inkriminisanja sebe, okrivljeni mora biti obavešten o svom pravu da ništa ne izjavi i da sve što kaže može biti upotrebljeno kao dokaz u postupku protiv njega. Verovatno su svima dobro poznate scene iz američkih kriminalističkih filmova i serija, u kojima policija deklamuje ova prava okrivljenom dok mu stavlja lisice („You have the right to remain silent.“). U američkom pravu, ovo obaveštenje je poznato kao „Miranda upozorenje“ (Miranda warning) i ustanovljeno je čuvenom presudom Vrhovnog suda SAD iz 1966. godine „Miranda protiv Arizone“[3]. Ovom presudom nametnuta je obaveza policiji da informiše okrivljenog o njegovim pravima, čime se ostvaruje suština 5. Amandmana Ustava SAD, koji štiti lica od samooptuživanja.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da okrivljeni u smislu člana 6. Konvencije ima pravo da bude obavešten o pravu na ćutanje i pravu na pravnu pomoć, te da je to svojstveno pravu da ne inkriminiše sebe (Ibrahim and Others v. the United Kingdom[4]).

I Ustav RS i Zakonik o krivičnom postupku ustanovljavaju obavezu poučavanja okrivljenog o njegovim pravima. Neusaglašenost ova dva akta se javlja u pogledu momenta u kome je organ koji vodi postupak dužan da okrivljenom pruži ovu pouku. Dok Ustav u članu 29. propisuje da se licu lišenom slobode bez odluke suda odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje, po Zakoniku to se mora učiniti najkasnije do prvog saslušanja. U slučaju lišenja slobode, „odmah“ bi značilo da se prava saopštavaju licu već pri samom hapšenju, kao u ranije pomenutim američkim filmovima. Sa druge strane, „do prvog saslušanja“ u praksi znači da momenat u kome će prava biti saopštena uglavnom zavisi od raspoloženja i dobre volje policijskih službenika. Gotovo po pravilu, to će biti nekoliko sati nakon hapšenja, u policijskoj stanici. To stvara određeni vremenski period u kome okrivljeni, nesvestan svog prava da ćuti, kao i mogućih posledica ukoliko se ne koristi tim svojim pravom, može davati informacije koje mogu u značajnoj naškoditi njegovoj situaciji ili ga čak potpuno inkriminisati kao učinioca.

Pored pukog obaveštavanja, treba se uveriti da okrivljeni i razume svoje pravo da ćuti. Nije retka situacija da policija okrivljenom pouku o ovim pravima daje na papiru, koji on potpisuje, a potom taj papir zadržava policijski službenik. To što je imao priliku da pročita prava i da svojim potpisom to potvrdi, u praksi se uzima kao odlučujuća činjenica da je time razumeo i posledice koje mogu nastupiti propuštanjem da iskoristi neko od njih. Ovo je posebno važno istaći u situacijama kada okrivljeni nema branioca, pa u nedostatku detaljnijeg obaveštenja od strane pripadnika policije i eksplicitne pouke da ima pravo da ćuti i da sve što kaže može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega, može doći do ozbiljne štete po dalji tok postupka.  O ovom pitanju stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Stojkovic v. France and Belgium[5] i konstatovao da je važnost obaveštavanja osumnjičenog o pravu na ćutanje tolika da se, čak i kada osoba voljno pristane da daje izjave policiji nakon što je obaveštena da se njegove reči mogu upotrebiti kao dokaz protiv njega, to ne može smatrati potpunim obaveštenjem, ako nije izričito obavešten o svom pravu na ćutanje i ako je njegova odluka doneta bez pomoći branioca.

Pravo da ćutanjem ne inkriminiše sebe je fundamentalno pravo krivičnog postupka prihvaćeno u svim demokratskim društvima i pravnim sistemima. Kako ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru, neophodno je da ga predstavnici državnih organa (policija i tužilaštva) dosledno sprovode u praksi. Kada se građanin nađe u svojstvu okrivljenog na njemu je izbor da li će se braniti ćutanjem ili ne, ali i njegovo neotuđivo pravo da o tome bude poučen u momentu lišenja slobode.