Starost – privilegija ili kraj puta

 

Starenje je prirodan, postepen i neizbežan proces, koji u savremenom svetu predstavlja izazov kako za stare osobe, tako i za društvo u celini. Svi starimo i sigurno je da ćemo u određenom periodu svog života doći do trenutka kada će naše fizičke, mentalne i kognitivne sposobnosti krenuti da opadaju, a što će zasigurno imati posledici po kvalitet i način života svake individue. Dakle radi se o jednom procesu, koji dovodi do fizičkih, psiholoških i socijalnih promena u životu svakog čoveka, koji nužno nameće potrebu adekvante društvene reakcije.

 

Iako naslov ovog teksta možda izgleda zastrašujuće, starost ili ,,treće doba“, kako se često naziva, predstavlja jednu neminovnost koja za određene osobe zasta predstavlja privilegiju (omogućavajući im da u vremenu koje im je preostalo uživaju u postignutim uspesima i rezultatima svog života i rada), dok za druge osobe može predstavljati veliki izazov, donoseći brojne prepreke i probleme. Dakle, nepohodno je angažovanje celokupnog društva i svih njegovih članova i kapaciteta radi prepoznavanja poteškoća i problema sa kojima se svakodnevno susreću stare osobe, a potom pronalaženje adekvatnih mehanizama za njihovo otklanjanje i rešavanje, kako bi se starim osobama omogućio nastavak jednog normalnog, a pre svega dostojanstvenog života. U tom procesu je bitno imati na umu da će svako od nas u određenom trenutku postati ,,stara osoba“, a navedena etiketa uopšte nije prijatna, zbog čega je važno promeniti odnos prema starim osobama i svestrano sagledati njihove potrebe i probleme.

 

 

Definicija pojma ,,starost“

 

Pojam ,,starost“ se može posmatrati sa više razlišitih aspekata, jer se radi o jednoj biološkoj, sociološkoj i društvenoj pojavi, zbog čega možemo govoriti o različitim definicijama navedenog pojma. Tako prema nekim autorima starenje predstavlja univerzalni biološki proces, prirodnu fazu u životnom ciklusu svake jedinke, koja se završava smrću, odnosno proces koji predstavlja genetički programirano otkazivanje mehanizma koji održavaju homeostazu. Drugi pak starost definišu kao doba u životu svake jedinke koje se približava ili premašuje životni vek ljudskih bića i time označava kraj ljudskog životnog ciklusa. Starim licima bez porodičnog staranja u smislu Zakona o socijalnoj zaštiti smatra se lice preko 65 godina (muškarci), odnosno 60 godina (žene), koje je samohrano i kome članovi porodice ili drugi srodnici, koji su po zakonu obavezni da se o njemu staraju, nisu u mogućnosti da pruže potrebnu pomoć.

 

Bez obzira koja od navedenih definicija nam deluje kao najprihvatljivija, možemo da zaključimo da starost nosi pregršt izazova i problema, kako za stare osobe, tako i za društvo u celini. Naime, stare osobe su, kao ljudska bića, titulari i nosioci osnovnih ljudskih prava i sloboda, utvrđenih  najznačajnijim međunarodnim aktima i domaćim pravnim propisima (pravo na život, pravo na slobodu, pravo na rad, pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pravo na privatnost, itd.), a koja su u savremenom društvu za njih teško ostvarljiva. Naravno radi se o jednom kompleksnom pitanju koje moramo posmatrati u kontektsu razlišitih društvenih sistema (razvijenije države poklanjaju mnogo više pažnje i resusra rešavanju ovog pitanja), ali i u kontekstu rodne, rasne,  kulturološke i druge pripadnosti (postoje razlike u problemima sa kojima se susreću stare osobe muškog i ženskog pola, pripadnici nacionalnih manjina, različitih etničkih grupa, itd.). U ovom teksu ćemo se baviti problemima sa kojima se susreću stare osobe u Republici Srbiji.

 

 

Problemi starih osoba

 

Kao što je već rečeno problemi sa kojima se susreću stare osobe pre svega se odnose na činjenicu da starost sama po sebi nosi određena ograničenja i prepreke (npr. razne bolesti do kojih dolazi usled pada fizičkih, psihičkih i kognitivnih sposobnosti, zbog kojih dolazi do onemogučavanja ili otežanog zadovoljavanja određenih potreba), ali mogu biti i posledica izostanka odgovarajuće društvene reakcije na potrebe i probleme starih osoba, kao i na sve češću pojavu diskriminacije starih osoba (tzv. ejdžizam).

 

Upravo zbog sve prisutne diskriminacije i predrasuda u društvu, stare osobe ne mogu ostvariti osnovna ljudska prava, koja su prirodna i univerzalna, i kao takva pripadaju svim ljudima, bez obzira na starost i broj godina, pa tako stare – radno sposobne osobe ne mogu da se zaposle, jer poslodavci smatraju da ne mogu da rade istim intezitetom kao mlađe osobe, stare osobe zbog svojih godina ne mogu da dobiju kredit u banci, često su izložene različitim vidovima nasilja i diskriminaciji, a posebno je pitanje nemogućnosti pristupa raznim javnim insitucijama i državnim organima radi ostvarivanja određenih prava. Takođe, zbog sve većeg pritiska na državne fondove penzijskog osiguranja, a koji je u direktnoj vezi sa povećanjem broja starih osoba u društvu (posledica bolje zdravstvene zaštite ljudi, poboljšanja kvaliteta života i duži životni vek), sve veći broj država u svetu povećava starosnu granicu za odlazak u penziju, tako da i ova pogodnost ostaje dostupna sve manjem broju korisnika, tj. u što kraćem trajanju.

 

Pojava brzog starenja stanovništa, dovela je i do porasta starosne diskriminacije (tzv.ejdžizam), koja je, kao i svaki drugi oblik diskirminacije, apsolutno društveno neprihvatljiva, zbog čega postoji obaveza svih članova društva da reaguju i daju adekvatan odgovor na osnovne uzroke i pojavne oblike diskriminacije. Jedan od načina je da se prema starijim osobama odnosimo sa poštovanjem, ravnopravno i uz uvažavanje njihovog dostojanstva, kako bi stare osobe znale da i dalje predstavljaju korisne i potrebne članove društva (što svakako i jesu, a imajući u vidu stečeno životno iskustvo i doprinos razvoju društva u celini kroz radno angažovanje, zasnivanje porodice, podizanje i vaspitanje dece, itd.).

 

 

Položaj starih osoba u sudskim postupcima

 

Posebno interesantno pitanje odnosi se na položaj starih osoba u sudskim postupcima. Nažalost i u ovom segmentu stare osobe često ne mogu ostvariti sva svoja prava na odgovarajući način, jer ih sistem ne prepoznaje i ne štiti u dovoljnoj meri. Tako su česte situacije da zaposleni u sudovima nailaze na stare osobe koje lutaju sudskim hodnicima, jer ne mogu da se ,,snađu“, da stare bolesne osobe ne mogu da pristupe u sud i sudnicu, jer isti nemaju odgovarajuće prilaze i liftove, da zbog nerazumevanja stručne terminologije stare osobe mogu dati pogrešan ili nepotpun iskaz, ili da zbog oslabljenih psiho-motornih aktivnosti i čula pogrešno protumače ili pogrešno reprodukuju određenu činjenicu, koja može biti važna za konačnu odluku suda u pogledu ostvarivanja nekog njihovog prava. Iako se u sudskim postupcima vodi računa o mnogim posebno osetljivim kategorima građana (maloletnim licima, pripadnicima nacionalnih manjina, ženama, itd.), koje sistem prepoznaje i pruža im zaštitu, položaju starih osoba se posvećuje manje pažnje, iako se radi o društvenoj kategoriji koja je zbog demografskih promena sve brojnija (očekuje se da broj osoba starijih od 60 godina poraste od 600 miliona u 2000. godini preko 2 milijarde u 2050. godini).

 

Potrebno je u sudovima i ostalim javnim ustanovama i institucijama Republike Srbije, izvršiti obuku svih zaposlenih u pogledu edukacije o položaju, problemima, preprekama i diskriminaciji sa kojima se susreću stare osobe, kao i načinima rešavanja problema starih osoba, ali i prilagoditi postojeću infrastrukturu kako bi i stare osobe imale mogućnost pristupa pravdi. Takođe, potrebno je organizovati i odogvarajuću pomoć starim licima kada se javljaju kao stranke u postupku, omogućiti im da na adekvatan način shvate prirodu sudskog postuka u kome učestvuju i svoju ulogu u istom (potrebno je omogućiti im da postupak prate na jeziku koji razumeju, obezbediti, ako je to potrebno, tumača ili prevodioca, da im se omogući odgovarajuća psihosocijalna i druga vrsta podrške, u postupcima u kojima se javljaju kao žrtve, te da se omogući davanje iskaza na daljinu – putem sredstava za prenos zvuka i slike, ukoliko im je zbog godina i zdravstvenog stanja znatno otežano da pristupe u sud). Iako je većina ovih prava garantovana i propisana u odgovrajućim zakonskim i podzakonskim tekstovima, njihova primena u praksi je retka.

 

Sa druge strane, porast različitih vidova nasilja prema starim licima, koja su zbog specifičnog položaja podobna da budu žrtve različitih oblika kriminalnog ponašanja i krivičnih dela, poslednjih godina je u porastu. Sistem, na žalost, često ne prepoznaje taj specifičan položaj starih osoba, odnosno stare osobe samo deklarativno predstavljaju posebno osetljivu kategoriju građana, dok se suštinski malo toga radi na poboljšanju njihovog položaja, zbog čega su oni često izloženi i sekundarnoj viktimizaciji kroz postupanje policije, javnih tužilaštva i sudova. Potrebno je pri svim navedenim organima organizovati odgovarajuće službe, u kojima bi radili zaposleni iz navedenih organa koji bi prošli odgovarajuće specijalizovane obuke, a koje bi se bavile položajem i problemima starih osoba u postupcima pred ovim organima, kako bi se starim osobama omogućilo brže i lakše ostvarivanje prava i kako bi se sprečila njihova dodatna viktimizacija.

 

 

Ponuđena rešenja

 

Republika Srbija je donekle prepoznala probleme sa kojima se susreću stare osobe, ali je opšti utisak da predviđena rešenja nisu dovoljna. Najčešće se govori o pravima koja su starim osobama dostupna preko Centara za socijalni rad ili službi socijalne zaštite (pravo na novčanu pomoć, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pravo na pomoć u kući, smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu i usluge socijalnog rada).

 

Dakle radi se uglavnom o korpusu prava iz oblasti socijalne zaštite, ali kada se pogledaju svi problemi i poteškoće sa kojima se stare osobe svakodnevno suočavaju, jasno je da postojeća rešenja nisu dovoljna i da je potreban jedan širi sistemski pristup rešavanju navedenih problema.

 

Takođe, pri određenim državnim organima i institucijama postoje službe za pružanje besplatne pravne pomoći i pružanja podrške žrtvama, ali je njihovo delovanje i interesovanje za probleme i položaj starih lica, nedovoljno, pri čemu stara lica često i nemaju mogućnosti da pristupe ovim službama.

 

 

Zaključak

 

Problemi starih osoba nisu tuđi problem, već predstavljaju probleme svih nas, jer ćemo koliko već sutra biti u njihovim cipelama. Smeštanjem stare osobe u starački dom ili drugu ustanovu socijalne ili zdravstvene zaštite, nećemo rešiti njene probleme, već je potrebno raditi na širem društvenom odgovoru, kako bi svaki član društva razumeo probleme i potrebe starih osoba, i kako bi shvatio da su to i njegovi problemi, a nakon toga i na pronalaženju adekvatnih rešenja, kako bi se starim osobama omogućio dostojanstven život i privilegije koje starost donosi. Starost ne mora biti kraj puta, već prilika za novi početak.