Šta da radim ako doživim akušersko nasilje?

 

„Doktor naleže na moje grudi i stomak da pokuša da izgura bebu. Ja u tom trenutku izgovaram rečenicu ‘gušim se’. A ona (babica) mi kaže ‘ma ugušila se dabogda’.

Novinarka Dragana Pandurević Jovović o traumi koju je iskusila na samom porođaju.

 

Šta je akušersko nasilje?

Akušersko nasilje podrazumeva verbalno, fizičko nasilje, kršenje prava na informisani pristanak i druge oblike zanemarivanja od strane medicinskog osoblja.

Akušersko nasilje kao termin ne postoji u našem zakonodavstvu. Ipak, postoji niz zakonskih normi, pravila i procedura ali i međunarodnih dokumenata kojih se medicinski radnici i zdravstvene ustanove imaju pridržavati, a u suprotnom podležu sankcijama.

 

Verbalno nasilje

Prema svim istraživanjima i iskustvima žena o tretmanu u ginekološko – akušerskim klinikama verbalno nasilje je najčešći oblik akušerskog nasilja. Pored primera verbalnog nasilja o kojem je u javnosti pričala novinarka Pandurević Jovović, žene su u raznim istraživanjima podelile svoja iskustva koja potvrđuju učestalost verbalnog nasilja. To su često uvrede koje svode žene na jednu ulogu – reprodukciju i koje imaju za cilj da u ženama probude osećaj krivice i osećaja da su ‘’loše mame’’ ukoliko se žale na bolove.

Loša komunikacija i verbalno nasilje narušavaju poverenje između trudnice I njenog izabranog lekara i drugog medicinskog osoblja, što dalje negativno utiče na ishod celokupnog procesa porođaja. Po zakonu o pravma pacijenata, pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije.

U članu 9 istog zakona, dalje stoji da pravo na kvalitet zdravstvene usluge podrazumeva odgovarajući nivo pružanja zdrastvenih usluga I humanog odnosa prema pacijentu.

 

Fizičko nasilje

 Verbalno nasilje neretko je propraćeno i fizičkim nasiljem. Šamari ili, kako trudnice često opisuju ‘’skakanje po stomaku’’ koje dovodi do rupture materice ili povredu rebara, a neretko i bebin život dovode u opasnost, pojavljuju se u mnogim istraživanjima.

Teške telesne povrede, zlostavljanje i mučenje, kao i nesavesno pružanje lekarske pomoći samo su neka od krivičnih dela u Krivičnom Zakoniku, koja mogu obuhvatiti ono što žene navode da se dešava u ginekološko – akušerskim ustanovama širom zemlje.

 

Kršenje prava na informisani pristanak

Praktikovanje pojedinih medicinskih zahvata koji se inače koriste pri porođaju, mogu se smatrati vrstom akušerskog nasilja ukoliko se izvode bez informisanog pristanka trudnice, ponekad i uz njeno izričito protivljenje i odbijanje. Primer za ovaj vid akušerskog nasilja jeste epiziotomija koja predstavlja redovnu intervenciju na samom porođaju. Međutim, kada se ona sprovodi bez prethodnog pristanka žene, a ponekad uz njeno izričito protivljenje ili čak vezivanje za krevet, smatra se akušerskim nasiljem.

 Po Zakonu o pravima pacijenata još jedno od bitnih prava je pravo na obaveštenje: Pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru.

Dakle, svi imamo pravo da nam se na jeziku koji razumemo, bez stručnih izraza ili latinskog jezika objasni kako izgleda izvesna medicinska intervencija, zašto se ona izvodi, koji su rizici i moguće nuspojave, kako bismo mogli da donesemo informisanu odluku o tome da li želimo da se takva intervencija sprovede nad našim telom.

 

Zanemarivanje od strane medicinskog osoblja

Pored ovih vrsta akušerskog nasilja koje smo pomenuli, neretke su situacije kada ženine potrebe budu zanemarene u ginekološko – akušerskim ustanovama. Neumanjivanje bola, koje jeste još jedno pravo koje pripada pacijentkinjama po zakonu, kao i ignorisanje potrebe za vodom, hranom i toaletom još neki su primeri nehuamanog ponašanja sa kojima se žene susreću.

 

Kada prepoznamo da smo preživele neku vrstu akušerskog nasilja, postavlja se pitanje:

 

 Kome možemo da se obratimo?  

 1. Savetnik za zaštitu prava pacijenata – Po zakonu o pravima pacijenata imate pravo da podnesete prigovor Savetniku za zaštitu prava pacijenata. U Beogradu se nalazi u Tiršovoj br. 1, a u drugim gradovima i opštinama u Srbiji, savetnik se nalazi u jedinici lokalne samouprave. Napominjemo da to nije pravnik koji je zaposlen u zdravstvenoj ustanovi gde je povreda prava nastala, već je u pitanju osoba koja radi u lokalnoj samoupravi (opštini). Nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti, savetnik za prava pacijenata sačinjava izveštaj koji vam dostavlja. Ukoliko niste zadovoljni izveštajem, možete se obratiti drugostepenom organu, a to je Savet za zdravlje.

2. Savet za zdravlje – obrazovan je u jedinici lokalne samouprave (opštine) da razmatra prigovore o povredi pojedinačnih prava pacijenata na osnovu dostavljenih i prikupljenih dokaza i utvrđenih činjenica, o čemu obaveštava podnosioca prigovora, odnosno, Vas, kao i direktora zdravstvene ustanove. Savet daje preporuke i pacijentima i ustanovama, ali i razmatra izveštaje Savetnika za zaštitu prava pacijenata i predlaže mere za zaštitu i promociju prava pacijenata i pacijentkinja.

3. Zaštitnik građana – Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda tako što pokreće postupak po pritužbi građana/ke. Pritužba se podnosi u pisanoj formi ili usmeno na zapisnik i na podnošenje pritužbe se ne plaća nikakva taksa, niti druga naknada. Pritužbu Zaštitniku građana podnesite kada ste iskoristile prva dva mehanizma.

4. Lekarska komora - Po zakonu o komorama zdravstvenih radnika Srbije, član komore disciplinski odgovara pred sudom časti ako činjenjem ili nečinjenjem izvrši povredu profesionalne dužnosti. Postupak pred sudom časti pokreće se pritužbom. Sud časti organizovan je kao sud časti prvog stepena i sud časti drugog stepena. Bitno je napomenuti da zastarelost pokretanja postupka pred sudom časti nastupa istekom jedne godine od dana učinjene povrede profesionalne dužnosti i ugleda člana komore, te se efikasnost ovog pravnog leka dovodi u pitanje.

5.  Krivičnu prijavu podnosi svako ko ima saznanja da je krivično delo učinjeno. Krivična prijava nema formu, podnosi se pismeno, nadležnom tužilaštvu.

 

Akušersko nasilje je globalni i sistemski problem koji je duboko ukorenjen u obrazovanju, institucijama i društvenim normama u našem patrijarhalnom društvu, a sasvim sigurno utiče i natalitet naše zemlje.

Sudska praksa o ovom sistemskom problemu jako je siromašna. Prepreke do kakvog – takvog obeštećenja ogledaju se u kratkim rokovima, nedostatkom veštaka medicinske struke i potencijalnom retraumatizacijom žrtve. Međutim, važno je insistirati na institucijama i na produktivnom razgovoru o problemu akušerskog nasilja kako bismo vratili drugo stanje na prvo mesto.