Pravo na dom u svetlu Evropske konvencije i Evropskog suda za ljudska prava

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje se pravo na privatan i porodičan život, dom i prepisku tako što se u istom navodi:

„Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Javne vlasti se ne smејu mešati u ostvarivanje ovog prava osim ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesima nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, radi zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“.

Tumačenjem odluka Evropskog suda za ljudska prava, proizlazi da se pod pojmom doma u vezi citiranog člana 8 Konvencije, podrazumeva prostor sa kojim osoba ima trajnu i jaku povezanost, u kome je zasnovala porodičan život, a bez obzira da li nad tim prostorom ima pravo svojine ili je zakupac, odnosno iako u istom prostoru nezakonito (bez pravnog osnova) boravi.[1] Da li će se neka nepokretnost smatrati domom određenog lica zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, a u obzir se uzimaju pomenute, kao i da (li) lice koje se poziva na pravo na dom, ne poseduje neku drugu nepokretnost u svom vlasništvu.

Odluke domaćih sudova kroz „sukob javnog i privatnog interesa“

Kako su domaći sudovi dužni da primenjuju norme međunarodnih izvora prava, nakon analize da (li) se određeni prostor ima smatrati domom, sledeći zadatak sudova je da se utvrdi da li je, a na „štetu“ prava na dom, došlo do mešanja javne vlasti. Potom, treba utvrditi da li je ipak takvo mešanje u pravo na dom dozvoljeno tj. zasnovano na zakonu, i na kraju srazmernost mešanja i legitimnost cilja koji se time nastoji postići. U vezi navedenog, u praksi najčešći primeri jesu postupci u kojima vlasnik nepokretnosti zahteva iseljenje lica koje se tome protivi uz pozivanje na pravo na dom, pa se postavlja pitanje kada će i zašto odluka biti u korist potonjeg. Prema stanovištu sudske prakse, u takvim situacijama trebalo bi voditi računa o suprotstavljenim interesima, te u slučaju ako je vlasnik prostora država - tvz. javni interes, izvesnije je da će prednost u pravnoj zaštiti imati privatni - lice koje pretenduje na pravo na dom, posebno kada je to za njega od egzistencijalnog značaja (ako bi iseljenjem “izgubilo krov and glavom”). U presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž 2495/2018 od 8.11.2018. godine u postupku u kome je tužilac Republika Srbija, a tužena fizičko lice, navodi se: “Njeno stambeno pitanje (tužene) nije rešeno, a ona nema druge nepokretnosti, pa kako u spornom stanu živi od 1999. godine, to je taj stan njen dom sa kojim je ostvarila jaku, stvarnu i trajnu povezanost". Stoga, dalje se navodi, „Zahtev tužioca kao vlasnika stana, za iseljenje tužene iz njegove nepokretnosti je neosnovan, jer je stanovanje u spornom stanu za tuženu od egzistencijalne važnosti, dok je suprotstavljen interes tom pravu tužene, isključivo materijalni i nesrazmeran interesu tužene“. Na slično se nailazi i u odluci Ustavnog suda Už 8206/2017 donetoj povodom ustavne žalbe u kojoj je sud takođe zaštitio pojedinca nasuprot interesu države, ističući da je interes pojedinca, podnosioca ustavne žalbe „da sa porodicom nastavi da stanuje u spornim prostorijama od egzistencijalne važnosti, za razliku od države da vrši svojinska ovlašćenja na imovini čiji je vlasnik u punom obimu“. “Ustavni sud je utvrdio da se iseljenje podnosioca radi ostvarenja legitimnog cilja koji se ogleda u zaštiti imovinskih prava države ne bi moglo smatrati "nužnim u demokratskom društvu" i srazmernim tom cilju u smislu člana 8. stav 2. Konvencije“, navodi se u obrazloženju odluke.

Suprotstavljena “dva privatna interesa” - kome dati prednost?

U situaciji kada se pak sukobljavaju dva privatna interesa - pojedinac (ne država) kao vlasnik stana zahteva iseljenje drugog lica koje ističe svoje pravo na dom, pored pomenutih kriterijuma koji se tiču pojma doma (trajna veza sa prostorom, egzistencijalna potreba itd.), sudovi razmatraju i vrednuju i dodatne kriterijume. Oceni dodatnih kriterijuma pribegava se jer bi se od načelno dva ravnopravna privatna prava, prednost ipak morala dati jednom privatnom interesu, ali uz opravdane razloge i legitimno obrazloženje. Navedeno se može uočiti u postupcima iseljenja po tužbi vlasnika (privatnih) stanova protiv lica koja u njihovoj nepokretnosti borave kao pretendenti stanarskog prava (tzv. zaštićeni stanari). U tim parnicama prilikom donošenja odluke da li je “jače” pravo na dom lica koje stanuje u tuđem prostoru, sudovi, primera radi, dodatno vrednuju i da li je pravo na stanovanje stečeno u skladu sa zakonom. U odluci Ustavnog suda Už 2486/2017 od 26.12.2019. godine kojom je usvojena ustavna žalba podnositeljke, između ostalog, konstatuje se da je „podnositeljka stekla pravo da koristi predmetni stan jer se u njega zakonito uselila zaključenjem braka sa nosiocem stanarskog prava”, dok se u odluci Apelacionog suda u Beogradu Gž 1261/2021 od 24.6.2021. godine takođe nakon vrednovanja zakonitosti pravnog osnova useljenja u tuđi stan, navodi da “budući da tužena - protivtužilja sporni stan koristi od 1999. godine, po osnovu udaje za pok. ĐĐ, ….po oceni ovoga suda tužena - protivtužilja nije bespravno useljeno lice već je korisnik stana sa pravom na dom na tom stanu, sve u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (od 04.11.1950. godine). Sporni stan se stoga može smatrati porodičnim domom s obzirom na dužinu perioda njenog stanovanja u njemu“. Isto, u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž 4154/2020 od 7.10.2020. godine, obrazlaže se: „Imajući u vidu izneto, drugostepeni sud smatra da se iseljenje tužilja radi ostvarenja legitimnog cilja koji se ogleda u zaštiti imovinskog prava tuženog, ne bi moglo smatrati nužnim u demokratskom društvu i srazmernim tom cilju u smislu člana 8 stav 2 Konvencije pa bi iseljenjem tužilja bilo povređeno njihovo pravo na dom zajamčeno članom 8 Evropske konvencije. Zbog toga ovaj sud nalazi da je ograničenje svojinskog prava tuženog u konkretnom slučaju opravdano i da nije narušena osetljiva ravnoteža između prava tužilja na dom i prava svojine tuženog“. Dalje, u presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 64/2022, navodi se: “Ograničenje vlasničkih prava tužioca u konkretnom slučaju je opravdano ekonomskim stanjem tužene i pravom unuke tužioca na dom, imajući u vidu da tužena i njena maloletna ćerka žive od skromnih primanja, porodične penzije i dečijeg dodatka. Interes tužene da ostane u ovom stanu je pretežan u odnosu na interes tužioca da uživa sporni prostor i stoga je prvostepeni sud pravilno s pozivom na pravo na dom iz čl. 8 EKLjP odbio zahtev za iselјenje”. Dakle, i u opisanim primerima, u konkurenciji prava privatne svojine i prava na dom, prednost se takođe daje potonjem.

Zaključna razmatranja

Kao što sledi iz predočenog, izvesnije je da će u slučaju sukoba javnog i privatnog interesa, u situaciji kada lice duži period koristi određenu nepokretnost kao svoje isključivo stambeno rešenje, prioritet u zaštiti imati privatni interes, odnosno pravo na dom. Međutim, neretko je isto rezonovanje (u korist prava na dom) i u slučaju sukoba prava privatnog vlasnika nepokretnosti i pozivaoca na pravo na dom, ako su ispunjeni svi uslovi “definicije” doma iz člana 8. Konvencije, te potvrđena egzistencijalna ugroženost.

Može se zaključiti da se obaveza države da primenjuje norme međunarodnog prava i sledi praksu Evropskog suda za ljudska prava ispoljava upravo kroz domaće sudske odluke kojima se nalaže poštovanje prava na dostojanstven život svakog pojedinca kroz garanciju prava na dom, posebno ako bi u protivnom lice “završilo na ulici”. Zbog toga se, zaključuje se, bilo čije pravo na imovinu ne može smatrati pretežnijim od prava na poštovanje porodičnog i privatnog života svakog ljudskog bića.