U našem pravu postoje dva osnova za nasleđivanje: testament i zakon. Ukoliko je preminuli iza sebe ostavio testament koji ispunjava sve zakonom propisane uslove, njegova imovina će biti raspodeljena shodno njegovoj poslednjoj volji - testamentalnim naslednicima. Ukoliko testamenta nema ili isti ne ispunjava uslove kako bi proizveo pravno dejstvo, imovina će biti raspodeljena zakonskim naslednicima na osnovu zakonskih pravila kojima se potencijalni naslednici svrstavaju u nasledne redove, uz određivanje udela u imovini koji će im pripasti i redosleda po kojima se pozivaju na nasleđe.
Pored navedenih tipova naslednika, postoje i nužni naslednici. Oni predstavljaju posebnu vrstu zakonskih naslednika koji imaju pravo da zahtevaju unapred određeni udeo u imovini preminulog i to protivno volji preminulog izraženoj u testamentu ili poklonu učinjenom za života. Njima pripada deo imovine kojim preminuli nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom.
Nužni naslednici su deca preminulog i njihovi potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji, braća i sestre, babe i dede i ostali preci preminulog.
Da bi određeno lice postalo nužni naslednik u konkretnom slučaju, potrebno je da se to lice po zakonskom redosledu pojavljuje kao naslednik. Tako npr. roditelji preminulog ne mogu biti nužni naslednici ukoliko preminuli ima decu, obzirom da shodno pravilima zakonskog nasleđivanja roditelji nasleđuju preminulog samo ukoliko on nema svoje potomke.
Braća i sestre, babe i dede i ostali preci preminulog stiču pravo na nužni deo uz ispunjenje dodatnog uslova, a to je da su trajno nesposobni za privređivanje, a nemaju nužnih sredstava za život.
Nužni deo izračunava se tako što se zakonski deo (onaj koji bi pripao po zakonskom redu nasleđivanja) umanjuje za određeni razlomak. Kod dece preminulog i njihovih potomaka, usvojenika i njihovih potomaka i supružnika taj razlomak je ½, dok je kod ostalih nužnih naslednika 1/3.
Nužni deo je povređen ako je vrednost raspolaganja imovinom preminulog putem testamenta ili poklona učinjenih nužnom nasledniku manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela. Najpre se mora utvrditi da li je nužni naslednik od preminulog dobio nešto na osnovu testamenta ili poklona, ako jeste, šta i koliko, a potom to treba uporediti sa vrednošću nužnog dela na koji ima pravo i na taj način utvrditi da li je došlo do povrede ili ne. Dakle, povreda nužnog dela može biti učinjena isključivo testamentom ili isključivo poklonom ili i jednim i drugim.
Vrednost nužnog dela na koji nužni naslednik ima pravo obračunava se shodno posebnim pravilima. Najpre se popisuje i procenjuje celokupna imovina koju je preminuli imao u trenutku smrti, zajedno sa svim njegovim testamentalnim raspolaganjima, svim njegovim potraživanjima, pa i onim prema nekom od naslednika, izuzev onih očigledno nenaplativih. Od tako utvrđene vrednosti odbija se iznos dugova preminulog, kao i iznos troškova popisa i procene imovine i uobičajenih troškova njegove sahrane. Na tako utvrđenu vrednost, dodaje se vrednost svih poklona koje je preminuli na bilo koji način učinio nekom od zakonskih naslednika (nezavisno od toga kom naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i da li je preminuli odredio da se vrednost tih poklona uračunaju ili ne uračunaju nasledniku u nasledni deo), kao i vrednost poklona koje je preminuli u poslednjoj godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici. Poklonom se u ovom slučaju smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, kao i svako drugo besplatno raspolaganje, a pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u momentu procene, ali prema stanju u kome se ona nalazila u vreme kada je poklonjena.
U vrednost imovine na osnovu koje se izračunava nužni deo ne ulaze dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života, ono što je preminuli utrošio na izdržavanje i školovanje zakonskog naslednika, pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe ni manji uobičajeni pokloni.
Zamislimo situaciju da je preminuli iza sebe ostavio sina i ćerku i da je testamentom svu svoju imovinu (npr. stan i automobil) ostavio ćerci. Kako bismo izračunali nužni deo sina, polazimo od pravila o izračunavanju zakonskog dela. Zakonski deo u ovom slučaju iznosi ½ (da nema testamenta, sin i ćerka bi nasledili jednake delove imovine – po ½), dok nužni deo iznosi polovinu od toga, odnosno ¼ (½ podeljeno sa ½). Kako sin testamentom nije dobio ništa (niti mu je otac poklonio nešto od imovine za života), povređen je njegov nužni deo u iznosu od ¼. Ali vrednost te ¼ na koju sin ima pravo ne obračunava se samo u odnosu na vrednost stana i automobila koje je preminuli ostavio ćerci. Ona se obračunava shodno gore navedenim pravilima - u odnosu na vrednost koja podrazumeva uzimanje u obzir vrednosti celokupne imovine u momentu smrti preminulog, iznosa dugova, troškova procene vrednosti imovine, uobičajenih troškova sahrane, kao i eventualno izvršenih poklona od preminulog za života.
Nužnom nasledniku po pravilu pripada novčana protivvrednost nužnog dela. Ipak, na zahtev nužnog naslednika, sud može da odluči da mu umesto toga pripadne određeni deo stvari i prava. Shodno tome, u prvoj situaciji nužni naslednik ima pravo na isplatu određene novčane protivvrednosti, dok u drugoj situaciji ima pravo na to da se izvrši smanjenje testamentalnih raspolaganja i/ili vraćanje poklona kako bi mu na taj način pripale određene stvari i prava.
Isplata novčane protivvrednosti
Nužni deo u vidu novčane protivvrednosti solidarno duguju svi testamentalni naslednici, srazmerno delu imovine koji su dobili, osim ako u testamentu nije određeno nešto drugo. Ova solidarnost znači da se nužni naslednik može srazmerno naplatiti od svih testamentalnih naslednika zajedno, ali i da se može u celosti naplatiti od jednog od njih. Testamentalni naslednik koji isplati nužnom nasledniku iznos u celini ima pravo da od ostalih testamentalnih naslednika traži naknadu njihovog dela obaveze.
Ako vrednost onoga što su primili testamentalni naslednici nije dovoljna za namirenje nužnog dela, nužni naslednik može zahtevati dopunu novčane protivvrednosti, a shodno tzv. pravilima za vraćanje poklona. To znači da sada dužnici postaju i poklonoprimci (lica kojima je preminuli poklonio nešto za života), s tim što oni, za razliku od testamentalnih naslednika, novčanu protivvrednost duguju sukcesivno, obrnuto redu kojim su pokloni učinjeni (dakle, vremenski unazad, od poslednjeg ka prvom, jedan po jedan, dok se ne namiri kompletna novčana protivvrednost).
Ako je nužni deo povređen samo testamentom, isplata novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja testamenta. Ako je nužni deo povređen i poklonima, dopuna novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od smrti preminulog.
Smanjenje testamentalnih raspolaganja i vraćanje poklona
Ako je izvršena povreda nužnog dela koji se sastoji iz određenih stvari i prava, važiće posebna pravila o smanjenju testamentalnih raspolaganja. Testamentalna raspolaganja smanjuju se u istoj srazmeri, bez obzira na njihovu prirodu i obim, osim ako u testamentu nije određeno nešto drugo.
Ukoliko to bude nedovoljno za namirenje nužnog dela, primeniće se pravila za vraćanje poklona. Pokloni se vraćaju obrnuto redu kojim su učinjeni, a pokloni koji su učinjeni istovremeno, vraćaju se srazmerno.
Smanjenje testamentalnih raspolaganja može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja testamenta, a vraćanje poklona u roku od tri godine od smrti preminulog.
Isplatu novčane protivvrednosti, odnosno smanjenje testamentalnih raspolaganja i vraćanje poklona mogu da zahtevaju nužni naslednici. Ali ako potomak ili usvojenik preminulog kao nužni naslednik nije zahtevao nužni deo i ako umre pre isteka roka za postavljanje tog zahteva, to pravo će pripasti njegovim naslednicima, u roku od šest meseci od njegove smrti.
Položaj nužnog naslednika razlikuje se u odnosu na to da li je učestvovao u ostavinskoj raspravi ili ne. Ukoliko se radi o licu koje polaže pravo na imovinu preminulog kao naslednik, a koje nije učestvovalo u ostavinskoj raspravi u kojoj je doneto pravnosnažno rešenje o nasleđivanju, organ nadležan za ostavinsku raspravu neće ponovo otvarati raspravu, ali će to lice uputiti da svoje pravo ostvari u odgovarajućem parničnom postupku. Ukoliko se radi o licu koje polaže pravo na imovinu preminulog kao naslednik i koje je učestvovalo u ostavinskom postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja o nasleđivanju, pri čemu nije postavio zahtev za ostvarenje prava na nužni deo, eventualno postavljen zahtev za ostvarivanje nužnog dela u parničnom postupku, sud bi odbio kao neosnovan. Ovo iz razloga što naslednička izjava naslednika data u ostavinskom postupku podrazumeva izjavu da li se naslednik prima, odnosno odriče dela koji mu pripada po zakonu ili na osnovu testamenta ili se izjava odnosi na nužni deo. Dakle, naslednik koji u ostavinskom postupku u kome je bio učesnik nije postavio zahtev za nužni nasledni deo ne može ostvariti zaštitu i ispunjenje nužnog dela tužbom u parničnom postupku, što je i nesporni stav sudske prakse. Takođe, ukoliko se pokrene parnični postupak za ostvarivanje prava na nužni deo, tužilac je taj koji mora dokazati činjenicu da mu je povređen nužni deo, kao i to koliko iznosi njegova vrednost.
Zakonskim pravilima o nužnim naslednicima u značajnoj meri je ograničena poslednja volja preminulog, ali mu je i ostavljena mogućnost da naslednicima „oduzme“ pravo na nužni deo, isključivo iz razloga i na način predviđen zakonom - isključenjem nužnih naslednika ili lišenjem nužnih naslednika.
Isključenje nužnih naslednika
Preminuli može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se „povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega“. Radi se o široko postavljenom razlogu pod koji se mogu podvesti mnoga ponašanja nužnog naslednika, a u zakonu su samo kao primeri takvog ponašanja navedeni uvredljiv ili grub odnos prema preminulom, umišljajno činjenje krivičnog dela prema preminulom, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, odavanje neradu i nepoštenom životu (zajedno).
Da bi to isključenje proizvelo pravno dejstvo, ono mora biti učinjeno u samom testamentu, na nesumnjiv način. Dakle, nijedno lice to ne može učiniti umesto preminulog, čak i kada postoje nesporni dokazi o postojanju razloga za isključenje. Isključenje može biti izričito ili prećutno (bez navođenja eksplicitnih fraza-„isključujem ga“ i sl.), ali mora biti nesumnjivo i proizilaziti iz svih okolnosti slučaja, a naročito iz sadržine samog testamenta. U testamentu je poželjno (zbog lakšeg dokazivanja, ali nije obavezno) navesti i uzrok isključenja, koji mora postojati u vreme smrti preminulog, a teret dokazivanja osnovanosti isključenja je na onom licu koje se na njega poziva (na nasledniku kome isključenje ide u prilog).
Pravne posledice isključenja iz prava na nužni deo podrazumevaju da isključeni gubi nasleđe (u celini ili delimično, u zavisnosti od volje preminulog), ali se nasledna prava njegovih potomaka određuju kao da je isključeni umro pre preminulog koji ga je isključio iz nasleđa.
Lišenje nužnih naslednika
Za razliku od isključenja, preminuli ne može lišiti bilo kog nužnog naslednika niti je slobodan da nužni deo lišenog ostavi kome hoće. Ovaj institut se odnosi samo na potomka preminulog i to na onog koji je prezadužen (ima veće dugove od imovine) ili je rasipnik (neracionalno troši imovinu/propušta da je uveća). Preminuli ga može lišiti njegovog nužnog dela u celini ili delimično samo u formi testamenta, i to u korist njegovih potomaka-deteta ili unuka lišenog koji moraju u momentu smrti preminulog biti maloletni ili punoletni, a nesposobni za privređivanje. Očigledno, svrha ovog instituta je zaštita daljih potomaka koji od svog pretka koji je lišen nužnog prava ne mogu očekivati nikakve imovinske koristi niti se pouzdati da će očuvati ono što bi mu pripalo na ime nužnog dela.