Naknada štete zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa

Ablata iustittia, quid sent regna nisi magnalatrocinia?
Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva? 
Sv. Avgustin

U materiji radnih odnosa pravda je vrlo značajna vrednost, kako za poslodavca tako i za radnika, ali nije i apsolutna. Ona se u radnim odnosima veoma često ostvaruje grubim pravnim sredstvima. Zbog toga je pravičnost u radnim odnosima od izuzetnog značaja. Osnov je pravičnosti što se sve ne može regulisati zakonskom normom jer se o pojedinačnom nikakav zakon ne donosi. U pojedinim slučajevima, primena opšteg propisa, pogodnog za većinu slučajeva, bila bi nepravedna zbog izuzetnih svojstava slučaja na koji bi trebalo da se primeni. Međutim, kada je u pitanju zaštita radnika od nezakonitog otkaza i domen materijalizacije prava radnika nakon poništaja nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa, čini se da je zakonodavac u opštu pravnu normu ugradio najpravičnija rešenja za radnika, kao kompenzaciju za povredu prava koju je pretrpeo usled nezakonitog prestanka radnog odnosa. 

Odredbama čl. 191. Zakona o radu propisano je: da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1.); da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koji ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2.); da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5.); da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana (stav 6.); da ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog (stav 7.); da se naknada iz stava 1, 5, 6. i 7. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 9.).

Ova odgovornost poslodavca zasniva se na svakom stepenu krivice, pa u radnom sporu nema značaja činjenica da li je radni odnos nezakonito prestao usled zle namere, grube nepažnje ili obične nepažnje poslodavca, niti stepen krivice poslodavca utiče na vrstu i visinu štete koju je pretrpeo zaposleni usled nezakonite odluke poslodavca, osim kod nematerijalne štete. Zakon polazi od principa pretpostavljene krivice po kome je poslodavac kriv za prouzrokovanu štetu, a na njemu je obaveza da dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Dosledno navedenom, u radnom sporu za naknadu štete nema značaja pravna priroda nezakonite odluke poslodavca odnosno da li je odluka o prestanku radnog odnosa nezakonita iz formalnih razloga ili iz razloga materijalno pravne prirode. Iako stepen krivice poslodavca nema uticaja na visinu materijalne štete, kod nematerijalne štete situacija je nešto drugačija. Postoji već izražen stav sudske prakse da zaposleni kome je radni odnos nezakonito prestao zloupotrebom prava poslodavca da odlučuje o statusu zaposlenog, iz šikanoznih razloga odnosno motiva, i ako je to dovelo do trajnijeg narušavanja psihičke ravnoteže zaposlenog, zaposleni može ostvariti i pravo na naknadu nematerijalne štete u smislu čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Naknada štete zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa određuje se pre svega prema visini izostale zarade i drugih ličnih primanja koje bi zaposleni ostvario, uz isključenje naknade za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusa, nagrade i drugih primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.

Osnov odgovornosti poslodavca u ovom slučaju je nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, poništena pravnosnažnom presudom kojom je radnik reintegrisan u radni odnos. S obzirom da u periodu od trenutka donošenja nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa pa sve do reintegracije radnika u radni odnos, radnik nije radio, radnik nema pravo na zaradu. To je logično i opravdano s obzirom da se zarada ostvaruje radom. Međutim, radnik u toj situaciji ima pravo na naknadu štete zbog toga što je nezakonitom odlukom poslodavca bio sprečen da radi. Naknada štete se utvrđuje u visini zarade koju bi zaposleni ostvario da mu radni odnos nije prestao nezakonitom odlukom poslodavca.

Intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (čl. 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi po osnovu rada). Prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti. Stoga, prilikom odlučivanja o naknadi štete koju je zaposleni pretrpeo usled nezakonite odluke poslodavca, nema mesta primeni dispozicije iz odredbe čl. 190. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nema mesta razmatranju pitanja o eventualno podeljenoj odgovornosti za štetu (videti odluke Ustavnog suda RS Už. 3450/12 od 26.02.2015. godine i Už. 776/12 od 11.04.2013. godine).

Nadalje, naknada štete zbog izgubljene zarade ne može se umanjiti za iznos koji je kao nezaposleno lice zaposleni primao od Nacionalne službe za zapošljavanje, nakon prestanka radnog odnosa. To zbog toga što se radi o sistemu obaveznog socijalnog osiguranja kojim je obezbeđeno pravo za slučaj nezaposlenosti. Samim tim, ovaj vid naknade koji je regulisan odredbom čl. 67. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("S.gl.R" 36/09,89/2010,38/2015) po svojoj prirodi ne predstavlja prihod po osnovu rada koji treba uračunavati u iznose naknade štete i time neosnovano umanjivati obavezu poslodavca da u potpunosti obešteti zaposlenog kome je nezakonito izrekao otkaz ugovora o radu. Preciznije rečeno, prema članu 64. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10) obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti i uzajamnosti solidarnosti. Ova prava prema stavu 2. ovog člana su novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom i druga prava u skladu sa zakonom. Prema članu 65. ovog zakona sredstva za ostvarivanje prava iz obaveznog osiguranja obezbeđuju se iz doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti i iz drugih sredstava obezbeđenih u skladu sa zakonom. Pravo zaposlenog na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja po taksativno nabrojanim osnovama propisan je članom 67. ovog zakona. Pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti proizlazi iz obaveznog socijalnog osiguranja građana, a naknada primljena po tom osnovu bez obzira iz kog razloga je došlo do prestanka radnog odnosa ne može se smatrati prihodom koji je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa primenom člana 191. stav 3. Zakona o radu. To znači da naknada štete nije mogla biti umanjena za iznos primljene naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje za period kada se zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu radnik nalazio van radnog odnosa kod poslodavca (videti presudu VКS, br. Rev2. 2489/2016 od 12.07.2017. godine).

Postoje situacije u kojima radnik nije tražio izvršenje pravnosnažne sudske odluke o vraćanju na rad u roku iz čl. 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Naime, navedenom zakonskom odredbom je propisano da predlog za izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad ne može da se podnese kad istekne 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog. To znači da naknon isteka navedenog roka radnik, i pored činjenice da je ishodovao pravnosnažnu presudu kojom je naloženo poslodavcu da radnika reintegriše u radni odnos, ne može tražiti prinudno izvršenje presude. U takvoj situaciji, a u konktekstu naknade štete, postavljaju se dva pitanje: prvo, da li radnik ima pravo da na naknadu štete zbog nezakonite odluke poslodavca i drugo, na koji način obračunati visinu štete odnosno do kog momenta se vrši obračun štete. Odgovor na prvo pitanje je potvrdan, što je i logično s obzirom da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke o poništaju nezakonitog otkaza daje pravo zaposlenom na naknadu štete koju je pretrpeo zbog nezakonitog postupanja poslodavca. Što se tiče drugog pitanja, koje može biti sporno, valja najpre ukazati da se samo postupanje zaposlenog u vidu nepodnošenja predloga za prinudno izvršenje odluke o vraćanju na rad može upodobiti sa jasnom manifestacijom volje zaposlenog da i ne želi da se vrati na rad kod poslodavca. Međutim, to što zaposleni nije tražio prinudno izvršenje sudske odluke o vraćanju na rad utiče samo na njegovo pravo da prinudnim putem bude reintegrisan u radni odnos, ali nikako ne utiče na njegovo pravo da ostvari naknadu štete koju je pretrpeo zbog nezakonite odluke poslodavca. Pri tome, šteta u visini izgubljene zarade ima se računati od trenutka donošenja pojedinačnog akta poslodavca, koji je u sudskom postupku poništen kao nezakonit, pa sve do isteka roka od 60 dana u kome je zaposleni mogao tražiti izvršenje sudske odluke o vraćanju na rad. To je preovlađujuće stanovište u sudskoj praksi, koje svoje korene vuče još iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 863/97 od 12. marta 1997. godine. Sa druge strane, okolnost da zaposleni zbog isteka roka iz čl. 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ne može da traži prinudno izvršenje odluke kojom je naložena reintegracija radnika u radni odnos nikako ne znači da poslodavac ne može dobrovoljno da postupi po takvoj odluci i zaposlenog vrati na rad, odnosno reintegriše ga u radni odnos. U takvoj situaciji, zaposleni bi imao pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade počev od donošenja nezakonite odluke poslodavca pa sve do dana vraćanja na rad.

Polazeći od pravila sadržanih u stavovima 1, 2. i 5. člana 191. Zakona o radu, može se zaključiti da zaposleni u slučaju nezakonitog otkaza ima pravo da zahteva vraćanje na rad, isplatu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja, kao i da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete u visini od najviše 18 zarada. Šteta koju je zaposleni pretrpeo ogleda se u neostvarivanju zarade zbog nezakonitog otkaza, pa ovaj vid naknade štete ima za cilj uspostavljanje imovinskog stanja koje je postojalo pre nego što je šteta nastupila. S druge strane, naknada štete koja je propisana odredbom čl. 191. st. 5. Zakona o radu ima drugi cilj – ona supstituiše pravo zaposlenog na vraćanje na rad, jer obaveza poslodavca na isplatu naknade štete u iznosu od najviše 18 zarada postoji isključivo kada zaposleni takav zahtev istakne, a ne zahteva vraćanje na rad. Ovaj vid naknade štete nema za cilj uspostavljanje stanja koje je postojalo pre nastanka štete, već se na taj način poslodavac oslobalja obaveze da vrati zaposlenog na rad ako ovaj na tome ne insistira i ako mu isplati odgovarajući novčani iznos čija je gornja granica zakonom propisana. Visina ovog vida naknade utvrđuje se u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. Sve navedeno nikako ne upućuje na zaključak da je jedan vid naknade štete – izgubljene zarade i njegov puni obim, uslovljen ili ograničen ne(traženjem) drugog – paušalnog vida naknade štete, budući da je namera zakonodavca bila da osim prava na reintegraciju zaposlenog, istom da (supstitutivnu) mogućnost ostvarivanja prava na limitiranu naknadu štete umesto vraćanja na rad, ako on to ne želi, a što po pravilu korespondira sa interesom poslodavca. Ono što je, posmatrano kroz prizmu zakona, zajedničko za ova dva vida naknade jeste to da se obe naknade umanjuju za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, kako to jasno proizlazi iz stava 9. člana 191. Zakona o radu. To znači da se zakonodavac opredelio da se obe vrste naknade umanjuju po osnovu prihoda koje je ostvario zaposleni po osnovu rada po prestanku radnog odnosa. Što se tiče naknade štete u vidu izgubljene zarade, logično je i opravdano da se ta naknada umanjuje po osnovu prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa. To zbog toga što nije u pitanju naknada zarade već šteta, pri čemu obim naknade štete ne može biti veći od same štete. Takvo rešenje poznavao je i raniji Zakon o radu („Sl. glasnik RS, broj 24/05, 61/05). Međutim, kada je u pitanju umanjenje supstitucione naknade po osnovu prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada nakon prestanka radnog odnosa, treba ukazati da je to rešenje prihvatio tek aktuelni Zakon o radu, odnosno da takvo rešenje nije postojalo u ranijem radnom zakonodavstvu. Кod takvog stanja zakonodavstva, sud će morati i supstitucionu naknadu koja nema karakter naknade štete da umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada nakon prestanka radnog odnosa. Takav zaposleni koji se opredeli da traži supstitucionu naknadu kao zamenu za reintegraciju u radni odnos svakako će imati pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonite odluke poslodavca. Stoga se ispostavlja kao nelogično zakonsko rešenje da se i naknada štete u vidu izgubljene zarade i supstituciona naknada umanjuju za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada nakon prestanka radnog odnos jer se zaposleni može naći u pravnoj situaciji da mu se po osnovu istih prihoda po osnovu rada, ostvarenih nakon prestanka radnog odnosa, umanjuju i naknada štete u vidu izgubljene zarade i tzv. supstituciona naknada, koja i nema karakter naknade štete.