Masovni sporovi – rešenje (masovnih problema) ili (masovni) problem?

Uvod – o parničnom postupku i „masovkama“

 

Parnični postupak se zasniva na postojanju (najčešće) jedne stranke (tužioca) koja pred sudom tvrdi da su njeno pravo ili pravni interes napadnuti time što je neka druga stranka (tuženi) svojim ponašanjem dovela do povrede, osporavanja ili ugrožavanja tih prava, odnosno interesa.

 

Zakon o parničnom postupku (u daljem tekstu - ZPP) poznaje situacije kada postoji i više stranaka u postupku (npr. suparničarstvo, umešanje i spajanje parnica zbog zajedničkog raspravljanja). Ipak, postoje situacije kada zaštita prava u parničnom postupku nije dovoljna odnosno nije dovoljno delotvorna tj. kada postoji potreba da se pruži odgovarajuća i delotvorna zaštita prava većem broju ljudi (desetinama, stotinama, pa i hiljadama).

 

Ovakve situacije nisu nepoznate građanima Srbije - svi su čuli za mnogobrojne sporove koji nose zajedničko žargonsko ime „masovnjaci“ ili „masovke“ a koji se vode pred sudovima povodom troškova obrade kredita, preplaćenih računa predškolskim ustanovama, manje isplaćenih penzija vojnim osiguranicima, naknade poštanskih usluga prilikom isplate penzija, kao i protiv Nacionalne službe za zapošljavanje povodom manje isplaćene naknade za slučaj nezaposlenosti.

 

 

Masovni sporovi – (ne) zna im se broj?

 

Tzv. „masovke“ opravdaju svoje ime jer ovih tužbi odnosno sporova pokrenutih po tužbama zaista ima mnogo, kako po vrstama (od kojih smo neke naveli) tako i po brojnosti.

 

Niko ne zna koliko ima ovih sporova, ali se sa sigurnošću može reći da ih ima više stotina hiljada - prema nekim informacijama, bar 160.000 tužbi odnosi se samo na takozvane bankarske sporove. Samo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu je od januara do novembra 2020. godine primljeno 39.030 predmeta, dok je u Trećem osnovnom sudu primljeno 43.922 predmeta protiv banaka, pa je gornja procena sigurno znatno veća.

 

Uprkos tome, nema naznaka da će se u skorijoj budućnosti smanjiti intenzitet podnošenja tužbi u aktuelnim ili novim „masovkama“ koje se neretko najavljuju.

 

Jedan od poslednjih primera je (sada već utihnula inicijativa) da privredni subjekti i građani tuže državu za izgubljenu dobit/duševnu bol zbog uvedenog vanrednog stanja i mera za suzbijanje epidemije COVID-19 koje su uključivale i zabranu kretanja, kao i zabranu, odnosno ograničen rad privrede. Novi povodi mogu biti i naizgled benigniji - tako se kao nagoveštaj još jedne „masovke“ pojavila vest o mogućim tužbama protiv jedne banke koja je korisnicima kredita „skinula“ ratu sa računa nekoliko dana ranije i to pre uskršnjih praznika (umesto posle), čime je ova banka (prema navodima javnosti) protivpravno prisvojila novac i oštetila svoje klijente.

 

„Masovke“ dolaze u velikim brojevima, ali to ne znači da se ovi predmeti zbog sličnog pravnog i činjeničnog stanja rešavaju brzo, a nove „masovke“ bi svakako dodatno opteretile (već opterećeno) srpsko pravosuđe koje već godinama bije bitku sa brzinom, ali i kvalitetom rada.

 

Svima je poznato da se efekti pandemije COVID-19 na zdravstveni sistem ne tiču samo onih koji su zaraženi ovom bolešću, već se posredno tiču i svih onih koji ne mogu da (blagovremeno) ostvare svoje pravo na zdravstvenu zaštitu zbog drugih oboljenja.

 

Na sličan način se veliki broj građana, i to kako onih koji jesu, tako i onih koji nisu stranke u „masovkama“, suočava sa izazovom da blagovremeno i delotvorno ostvare svoje pravo na pravnu zaštitu jer se usled velikog broja predmeta, ročišta pred sudovima već sada zakazuju za 2022. ali i 2023. godinu!

 

 

Od deregulacije do eksplozije masovnih sporova

 

Umanjena delotvornost pravosuđa Srbije nije novina, ali masovni sporovi jesu.

 

Pre pojave „masovki“ u Srbiji je početkom 2013. godine podneta prva kolektivna tužba protiv tri domaće banke koja je obuhvatila oko 10.000 klijenata banaka sa tužbenim zahtevom koji je postavljen na nekoliko desetina miliona evra, a ticala se (prema navodima tužbe) nedopuštenog ugovaranja valutne klauzule u švajcarskim francima i jednostranog menjanja kamata.

 

Nadležni sud je ovu prvu tužbu odbacio kao nedozvoljenu sredinom 2014. godine. Kao jedan od razloga za odbacivanje sud se pozvao na odluku Ustavnog suda koji je odredbe ZPP koje su regulisali kolektivne tužbe sredinom 2013. godine proglasio neustavnim. U međuvremenu je preostali postupak za zaštitu kolektivnih prava potrošača prestao da važi usvajanjem novog Zakona o zaštiti potrošača.

 

Iako se ZPP nekoliko puta menjao u međuvremenu, kolektivne tužbe nisu bile predmet regulisanja.

 

Sa takvim stanjem propisa i bez prava na kolektivnu tužbu, čini se da građanima koji misle da su im povređena prava i nije ostalo previše mogućnosti da svoja prava zaštite nego da se obraćaju sudovima na način koji im je dozvoljen zakonom što je dovelo do pojave „masovki“, dugog trajanja postupaka, ali i troškova koji u nekim slučajevima višestruko premašuju vrednosti spora.

 

 

Pogled u budućnost

 

S jedne strane, ugrožena vladavina prava i nepostojani pravni poredak može pogoršati svaki društveni nesporazum i predstavljati povod za nove „masovke“, a takvoj praksi ne doprinose ni često različiti stavovi sudova o istim ili sličnim pitanjima, odnosno neujednačena sudska praksa. Građani nesporno imaju pravo da se obrate sudovima i ne treba ih kritikovati što se koriste pravosuđem kao sredstvom zaštite svojih prava i interesa. Na kraju dana, ukoliko izgube spor, oni će snositi troškove postupka.

 

Ipak, postavlja se pitanje da li se ovi masovni problemi moraju rešavati na ovakav način jer očigledno da ne rešavaju (dovoljno brzo) ni inicijalni nesporazum, a pri tom stvaraju i nove.

 

Savet za građane kao tužioce u ovim sporovima, ali i za sva tužena pravna lica je da pre ulaska u spor procene da li su zaista iscrpeli sve mogućnosti da se spor reši bilo pregovorima ili posredovanjem i da se obrate sudu tek ukoliko zaista nemaju drugu mogućnost.

 

Zadatak pravosuđa bi, s druge strane, trebalo da bude pronalaženje novih načina kako da ujednače (na zakonu zasnovanu) sudsku praksu i to bilo kroz bolju saradnju između sudova ili kroz tzv. „pilot presude“ kojima bi se najviši sudovi izjasnili o spornim pravnim pitanjima i tako umanjili neizvesnost o ishodima mnogobrojnih sporova, da ravnomerno rasporede rad na predmetima, ali i da digitalizuju sudstvo u što većoj meri.

 

U međuvremenu, na zakonodavcu je da se, umesto ignorisanja, u skladu sa trendovima u EU, vrati ponovnom regulisanju kolektivne tužbe i kolektivnog spora uz napomenu da skup pojedinačnih interesa nije isto što i kolektivno pravo te da se kolektivna tužba razlikuje od zbira pojedinačnih tužbi nekoliko hiljada pojedinaca.

 

Imajući u vidu sve navedeno, ostaje otvoreno pitanje da li masovni sporovi predstavljaju rešenje masovnih problema koje građani imaju ili masovni problem koji usporava i gotovo blokira pravosuđe Srbije u svim postupcima.