Dok čekamo da neko drugi nešto za nas uradi

Pitanja koja se neminovno nameću u vezi sa donošenjem seta novih pravosudnih zakona su: Da li su ova ili bilo koja druga zakonska rešenja dovoljna da probude hrabrost kod nosilaca javnotužilačke funkcije?

Da li su novine koje donose novi Zakon o javnom tužilaštvu i novi Zakon o visokom savetu tužilaštva ta neophodna, inicijalna kapisla koju smo čekali i zbog koje ćemo, sada kao nosioci javnotužilačke funkcije, početi da postupamo pre svega moralno, ujednačeno, hrabro, u skladu sa profesionalnom etikom i podrazumeva se, zakonito?

Nacrt Zakona o javnom tužiocu transformiše nekadašnje zamenike javnog tužioca u javne tužioce, te ih, osim pukog menjanja naziva, nominuje i u nosioce javnotužilačke funkcije. Iako se sa sigurnošću ne može tvrditi šta će ova promena doneti jer odredbe novog Zakona ni u jednoj odredbi dalje ne konkretizuju na koji način i kroz koje nove mehanizme će se odraziti ova promena statusa, osnovano se postavlja jedno od najvažnijih pitanja: Da li će ova promena prekinuti praksu čuvenog „parafiranja“ (tj.odobravanja) od strane hijerarhijski nadređenog rukovodioca svakog akta, pa i poziva, koji „izlazi“ iz javnog tužilaštva i time zaista učiniti javne tužioce samostalnim.

Smatram da jedan od osnova za izjavljivanje prigovora na obavezno uputstvo hijerarhijski nadređenog tužioca treba da bude njegova suprostavljenost sa našim profesionalnim uverenjima (ova sintagma je poznata u uporednom pravu), a u nedavno izmenjenom Ustavu i u nacrtu Zakona o javnom tužilaštvu je to izostalo.

Iako se predlažu izmenjeni osnovi i načini izjavljivanja prigovora ostaje pitanje koliko zamenika javnih tužilaca je i do sada zahtevalo (pismeno) obavezno uputsvo za postupanje u predmetu, ili je bio dovoljan bilo koji usmeni nalog nadređenog? Da li je i svako suprotstavljanje javnom tužiocu (sada glavnom) ili višem javnom tužiocu nosilo sa sobom žrtvu koju mi nismo spremni da podnesemo?

Dok su naši preci zbog zalaganja za svoje ideje i zbog branjenja svojih uverenja završavali u zatvoru, naši roditelji ostajali bez posla mi smo možda postali generacija tužilaca koja nije spremna da zarad sopstvenih uverenja ostane uskraćena ni za imalo komfora kao npr. za malo veću platu, za neko savetovanje, pa čak i za parking mesto ispred zgrade u kojoj radimo?

I u predloženom nacrtu zakona ostala su nedovoljno jasno regulisana pravila oko dodele premeta u rad tužiocima, čime glavni javni tužilac vrši odabir kome će kada, koliko i koje predmete dati u rad, u zavisnosti od složenosti materije, politički i medijski interesantnih predmeta, ličnih poznanstava...

U nadi da su nova zakonska rešenja ta koja će udahnuti hrabrost, etiku i moral u vrednosni sistem svakog čoveka i da će pravosuđe zaista postati grana vlasti koja kontroliše druge dve grane vlasti, čekamo usvajanje i stupanje na snagu seta pravosudnih zakona. Ipak, neophodno je da svaka individua preuzme moralnu i profesionalnu odgovornost za uređenje države, pravosuđa, kao i celokupnog društva.

U psihologiji je poznat efekat posmatrača ili apatija posmatrača (bystander effect / bystander apathy), koja kaže da je manja verovatnoća da će pojedinci ponuditi pomoć žrtvi kada su prisutni drugi ljudi. Ova pojava (Đenoveze sindrom) nastaje usled difuzije odgovornosti, kada svako misli da će onaj drugi nešto uraditi a nastao je kao rezultat istraživanja nakon što je 28-godišnja devojka silovana i ubijena ispred svoje kuće u Njujorku 1964. godine. Više njenih komšija je sve to posmatralo, ali joj niko ni na koji način nije pomogao. Da li je apatija društva u celini srazmerna zlu koje posmatramo ili kada oguglamo na zlo ne pravimo više razliku da li je ono manje ili veće? Apatija u koju smo kao društvo upali se odnosi na sve društvene situacije pa i na donošenje seta pravosudnih zakona.

Podsetila bih na kraju na reči Srbijanke Turlajić u dokumentarnom filmu „Druga strana svega“ koja poručuje ne samo svojoj ćerki, već i svima nama da je naš glavni problem što večito čekamo da neko drugi nešto za nas uradi ili da za nas istupi.