Diskriminacija – šta je to?

Funkcionalni sistem zašitite ljudskih prava neazmisliv je bez zabrane diskirminacije kao opšteg principa. U tom sistemu jednakost nesumnjivo zauzima centralno mesto. Pravo na jednakost i načelo jednakosti sastavni su deo i preduslov ostvarivanja i efikasne zaštite svakog drugog ljudskog prava.

Konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, u čl. 14., predviđa da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status[1]. U čl. 14. Konvencije nije garantovano samostalno, nezavisno, već naprotiv jedno zavisno pravo čije je polje primene ograničeno na prava koja su propisana Konvencijom. U tom smislu povreda ovog prava Konvencije uvek se ceni u korelaciji sa povredom nekog drugog prava garantovanog Konvencijom.

U preambuli Univerzalne deklaracije o pravima čoveka navedeno je da je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu, dok je u čl. 1. propisano da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima[2].

Ustav Repulike Srbije, u čl. 21., garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustav nadalje, u stavu tri ovog člana, jemči da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U stavu 4. ovog člana, Ustav definiše da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima[3].

Zakon o zabrani diskriminacija donet je 2009. godine, kao izraz nastojanja da se reguliše oblast čije je regulisanje jedan od osnovnih preduslova za uživanje ljudskih prava i sloboda. Pre ovog zakona, koji uvodi opštu zabranu diskriminacije i definiše osnovne pojmove u ovoj oblasti, donet je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. godine. To je bio prvi zakon u našem antidiskriminacionom zakonodavstvu.

Zakon o zabrani diskriminacije definiše diskriminaciju i diskriminatorsko postupanje kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva)[4]. Navedena lična svojstva iz zakonskog teksta ne predstavljaju zatvorenu listu pa o diskriminaciji možemo govoriti i u slučaju neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja koje se zasniva na nekom drugom ličnom svojstvu ili statusu koji nisu izričito navedeni u zakonu.

Zakon poznaje neposrednu i posrednu diskriminaciju, povredu načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblike diskriminacije.

Zakonodavac je predvideo i uredio i teške oblike diskriminacije, posebne slučajeve diskriminacije kao i pozitivnu diskriminaciju u vidu posebnih mera u čl. 14. Zakona.

Značaj donošenja Zakona o zabrani diskriminacije posebno se ogleda u uvođenju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kome su poverena određena ovlašćenja od značaja za prevenciju diskriminacije, a posebno za delovanje u situaciji kada je do diskriminacije već došlo. Poverenika bira skupština većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja, na vreme od pet godina, s tim da isto lice može bti birano za Poverenika najviše dva puta.

Lice koje smatra da je diskriminisano može se pritužbom obratiti Povereniku za zaštitu ravnopravnosti koji u konkretnim slučajevima daje mišljenja i preporuke i izriče mere predviđene zakonom, podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja, a takođe podnosi tužbe propisane Zakonom o zabrani diskriminacije zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime, a uz saglasnost i za račun diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije već pokrenut ili pravnosnažno okončan.

Od naročitog je značaja i to što Zakon uređuje sudsku zaštitu od diskriminacije. Prema Zakonu o zabrani diskriminacije svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, a u postupku koji se pokreće tužbom za zaštitu od diskriminacije shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Tužbom se može tražiti: zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome, zatim izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, naknada materijalne i nematerijalne štete i konačno objavljivanje presude donete povodom neke od prethodno navedenih tužbi. Sve pobrojane tužbe, izuzev one za naknadu materijalne i nematerijalne štete, može podneti Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica. Sudski postupak za zaštitu od diskriminacije je hitan pa je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede i okonča u što kraćem roku.

Nedavno je okončana javna rasprava o Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije. U postupku noveliranja ovog jako važnog zakona svakako se kao pozitivno može prepoznati nastojanje da se zakon, zakonske definicije i instituti usklade sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i stavovima koje je ovaj sud u svojoj jurisprudenciji zauzeo u vezi sa primenom čl. 14. Konvencije. U zakonski tekst bi trebalo, međutim, temeljnije ugraditi standarde Evropskog suda za ljudska prava, a možda bi bilo opravdano i u zakonski tekst uvesti test diskriminacije kroz institute i pravne standarde objektivnog i razumnog opravdanja za različite tretmane, legitimnog cilja i razumnog odnosa srazmernosit između legitimnog cilja i primenjenih sredstava.

Imajući u vidu važnost zabrane diskriminacije nesumnjivo je da je potrebna pozitivna, afirmativna akcija na svim nivoima i u svim segmetnima društva, u cilju promovisanja i obezbeđivanja pune i delotvorne jednakosti. Država mora preduzimati aktivne mere ne samo radi prevencije diskriminacije, već i u cilju saniranja posledica ranijeg ili aktuelnog diskriminatornog postupanja. U tom smislu naročito značajan može biti preferencijalni tretman za pripadnike ranije diskriminisanih klasa i kategorija, ali i određeni stepen diferencijacije koji je legitimana i nužan radi ispravljanja postojećih nejednakosti.

Za ostvarivanje i afirmisanje jednakosti u punom kapacitetu potrebni su efikasni mehanizmi prevencije i još efikasnijji mehanizmi zaštite u slučaju da do diskriminacije dođe. Ukoliko želimo da budemo moderno, otvoreno i slobodno društvo, zasnovano na univerzalnim vrednostima, potrebno je da znamo da se od diskrimiancije ne branimo samo u sudskom postupku, već i na ulici, u školi, domu zdravlja, u pozorištu. Jednaka prava i jednak tretman za sve trebalo bi da bude princip sa minimalnim odstupanjima, a diskriminacija sporadična greška čije će posledice isrpaviti sud u građanskom sudskom postupku.

U tom smislu od neprocenjivog su značaja nadležnosti poverenika iz čl. 33. tač. 6., 7., 8. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije. U njima je propisano da Poverenik upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije, prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije, uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne samouprave i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

Naročito je važno da građani budu informisani o tome koja su njihova prava, koja su moguća i dopuštena ograničenja, kao i šta mogu da učine ukoliko su im prava uskraćena. Jednako je važno da sve institucije i državni organi budu transparentni i u svom radu posvećeni nastojanju da se diskriminacija, ukoliko ne može da se iskoreni, svede na najmanju moguću meru.