Da li svet voli migrante?

Sve od onih davnih nesretnih devedesetih godina prošlog veka, naša kultura sećanja prepuna je tužnih uspomena o izbegličkim kolonama ljudi koji su proterani sa svojih ognjišta krenuli sa naramkom svojih uspomena u neki drugi grad, selo, napušteni hotel, sportsku halu, nečije dvorište da započnu  novi život - koji mnogi nikada nisu dočekali.

Iako su tada, kao i danas u pomoć pritekle mnoge međunarodne organizacije, kao i razne druge organizacije civilnog društva, neiskreno bi bilo reći da smo svi bili spremni kako bi  prihvatili te nesretne ljude i pružili im utehu. Naravno da smo u udobnosti svoga doma svi imali empatiju misleći „jadan je ovaj naš narod“, očekujući da o njihovoj sudbini neko drugi misli i da je reši, a kako je rešavana njihova sudbina ostali su tužni zapisi u našoj istoriji. Naša kolektivna podrška i savest bila bi namirena prilaganjem neke manje novčane pomoći ili povremenim odnošenjem džakova sa garderobom koja nam je bila suvišna, a obaveze svakodnevnice bi učinile da ubrzo potisnemo ovu muku.

Mnogo je vremena prošlo od tada, neke rane nikada nisu zaceljenje, a naša izbeglička kriza je ostala u prošlosti. Međutim, svet oko nas je nastavio da se menja, proizvodi druge krize i nova ratna žarišta, a narod ko narod sa istim onim jadom i čemerom kao onomad naš devedesetih, ponovo je počeo da beži od ratova i krenuo u potragu za boljim životom. I na tom tragičnom putu promenile su se samo njihove putanje kretanja koje nisu kao one naše iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine prema centralnoj Srbiji, već su zamenjene novim rutama od Bliskog Istoka, Azije i Afrike ka zemljama Zapadne Evrope.

I  nekako se  opet, čudnim putevima gospodnjim, kao da je to neki naš usud, desilo se da i pored toga što nas je svašta snašlo, ponovo budemo tranzitna ruta i za taj drugi narod koji je izbegao iz svojih država i krenuo u za njih „obećanu zemlju“ Zapadnu Evropu, sa kesama u rukma u kojima je spakovana njihova prošlost i poneki evro za budućnost.

Ali više ništa nije isto!

U tim novim kolonama više se ne nalaze naši rođaci, prijatelji, poznanici, već neki ljudi druge boje kože, čudnih jezik, iz država i gradova za koje nikada nismo čuli. Bili smo svi pomalo zatečeni i zabrinuti kada su počeli da pristižu i pored nas prolaze u grupama ili leže u našim parkovima dok čekaju da ih negde smeste, sa nadom da će odlaskom od nas dobiti šansu za bolji život.

Međutim, vremenom smo kao društvo koje je pretrpelo egzodus svog naroda sazreli, i valjda zato što nam je dosta bilo naše muke, pružili smo podršku tom pristiglom narodu i uz pomoć države, nevladinog sektora i međunarodnih organizacija otvorili im kampove u kojima čekaju svoju neizvesnu budućnost.

U tim prihvatnim centrima, u kojima su došla nečija deca čiji su nemoćni roditelji ostali tamo negde u razrušenim domovima, ili roditelji čija su deca ostala i čekaju da se vrate po njih, ovi nesretni ljudi imaju sve što im je potrebno, imaju ista prava kao i naši građani, pravo da rade, imaju zdravstvenu zaštitu kao i krivčno - pravnu zaštitu od svakog oblika rasne diskriminacije, i naši pravosudni organi sa posebnom efikasnošću reaguju u pojedinačnim slučajevima svakog takvog pokušaja. I trudimo se da im ništa ne nedostaje sve dok su sa naše strane žice.

Ali Evropa je ipak sa one druge strane!

Građani evropskih država ih uglavnom ne žele, a ako ih i prime u njoj kao građani trećeg sveta postaju građani trećeg reda. Evropski svet, koji sa jedne strane zagovara demokratske vrednosti istovremeno po ulicama organizuje demonstracije protiv politike njihovih vlada u vezi migrantske populacije, dok tamo pristigli migranti organizuju svoje, paleći kao letos u Parizu sve pred sobom nezadovoljni tom istom „demokratijom“ koja se na njih primenjuje.

Za vreme trajanja ove grozne pandemije, države celog sveta i njihove vlade imale su pokaznu vežbu svoje organizovanosti u spašavanju naroda koju su manje više uspešno savladale, a da li će ovu sa migrantima ostaje da vidimo. Uostalom takav je slučaj i sa našim državnim organima, jer i pored toga što je većina migrantske populacije zbrinuta ima i onih koji su na našim graničnim pojasevima napravili naoružane ispostave i kriminalne grupe koje se bave krijumčarenjem i zarađuju na teškoj muci ovih ljudi.

A kada odu od nas i kad ih preuzmu oni koji trguju njihovom nadom i strpaju ih u za njih napravljene bunkere kamiona, hladnjača i potpalublja trošnih brodova, put do te obećane zemlje je pun teških prepreka i onda se dese te strašne tragedije od kojih srce puca!

Može li iko na ovome svetu da ne pusti suze zbog sudbine trogodišnjeg dečaka Ajlana koji se sa svojom braćom utopio u prevrnutom brodu u blizini Grčke obale u pokušaju njegovih roditelja da preko Sredozemnog mora stignu do Evrope? Može li svet ostati imun na mnoge strašne tragedije i žrtve uglavnom žena i dece koji su ostavili svoje živote u hladnjačama, kamionima i potopljenim brodovima? I svi oni su svoj neizvestan put dobro „platili“ - najpre svojim teško sakupljenim novcem, a mnogi i svojim životom.

A svet broji žrtve i piše crnu statistiku. U poslednjoj deceniji je preko pedeset hiljada ljudi izgubilo živote u pokušaju da pređu u zemlje Evropske Unije. I pitamo se da li postoji način da prestane da se plaća ova skupa cena ratova i ekonomskih migracija?

I čini se da je svaki građanin tu nemoćan i može samo da uzdiše i odmahuje glavom sve dok postoji bog rata, a na policijskim i pravosudnim organima zemalja na čijim se rutama kreće ovaj narod ostaje da se bore sa krijumčarima koji zarađuju na njihovoj nesreći. Naša policija i javna tužilaštva daju svoj ogromni doprinos u ovoj teškoj i neizvesnoj borbi, i statistika procesuiranih krijumčara je zavidna.

Ali pustimo statistiku. Кo će nam dati odgovor na pitanje – kada će sve to proći? Кada će svet prestati da bira koje je utopljenje bizarnije - da li ono u podmornici ekspedicije Ocean Gate nekoliko bogatih avanturista ili ono u potpalublju trošnog broda kada se utopilo osamdeset siromašnih migranata na obali Grčke?

Još čekamo odgovor!