Beskućnici u Srbiji – Na rubu margine

Beskućnici u Srbiji – Na rubu margine.[1]

Prema poslednjim podacima UN-a na svetu oko 100 miliona ljudi živi bez doma.[2] Prema aktuelnim procenama UN-a, više od 1.6 milijardi ljudi danas živi u neadekvatnim stambenim uslovima, a oko 15 miliona svake godine trpi prisilno iseljenje.[3] Dokumenti[4] nastali pod okriljem Ujedinjenih nacija proklamuju pravo svakom licu na životni standard dovoljan za njega samog i njegovu porodicu, ubrajajući tu i dovoljnu hranu, odeću i smeštaj, kao i stalno poboljšanje uslova života. Stanje u našoj državi prati opšti trend koji se tiče velikog broja ljudi koji se nalazi u situaciji beskućništva, dok sa druge strane postoje i dodatni problemi koji otežavaju njihov položaj.

Beskućništvo predstavlja uskraćivanje osnovnih ljudskih prava. Države nastoje da upravljaju problemom beskućništva umesto da ga iskorene zbog čega rešavanje ovog pitanja često postaje i deo problema koji ima dva aspetkta. Prvi se odnosi na nedostatak jasne strategije njegovog rešavanja. Drugi se odnosi na nedostatak sredstava za obezbeđivanje svih neophodnih usluga za lica koja se nalaze u situaciji beskućništva.

Da bi se uopšte mogao rešavati problem beskićništva neophodno je ustanoviti koliko ljudi se nalazi u ovakvoj situaciji. Pri tome, važno je naglasiti da se ovde ne misli samo na osobe bez krova nad glavom koje žive na ulici, već i ljude koji se nalaze u neformalnim naseljima ili neadekvatnim uslovima stanovanja, preciznije govori se o tzv. „primarnim” i „sekundarnim” vidovima beskućništva. Tačan broj beskućnika i ljudi koji žive u neadekvatnim uslovima u Republici Srbiji je nepoznat usled nepreciznih metoda popisa koji se oslanja isključivo na podatke institucija socijalne zaštite. Praksa je pokazala da su ustanove socijalne zaštite većini osoba u situaciji beskućništva nedostupne usled komplikovane administrativne procedure. Poslednji zvanični podaci datiraju od popisa stanovništva iz 2011. godine prema kojima u Srbiji živi 445 primarnih beskućnika, koji borave na otvorenom, i oko 17.800 sekundarnih beskućnika koji su smešteni u neformalnim naseljima i nehigijenskim objektima. Najviše beskućnika registrovano je u Beogradu (39%), najmanje u Vojvodini (14%), a među njima su podjednako zastupljeni muškarci i žene.[5] S obzirom da su se podaci o primarnim beskućnicima prikupljali posredno, preko nadležne socijalne ustanove, njihov broj je verovatno veći. Procene organizacija Crveni krst, udruženja „Izlazak”, „Klikaktiv” i ADRE je da beskućnika ima verovatno negde između 5.000 i 15.000.[6] Tokom popisa iz 2022. godine ponovo je propuštena prilika da se utvrdi broj ljudi koji se nalaze u situaciji beskućništva. „Primarni beskućnici” popisivani su samo preko nadležne socijalne ustanove, a ne i na mestu gde uobičajeno borave (na ulici, u parku, alternativnim smeštajima itd). Tako, ove kategorije ljudi ponovo ostaju nevidljive za sistem.

Dalje, Srbija nema usvojen konkretan plan za rešavanje pitanja beskućništva. O njemu se govori u Nacrtu strategije socijalne zaštite u Republici Srbiji za period od 2019. do 2025. godine.[7] Ipak i sam Nacrt strategije ima brojne nedostatke. Neophodno je precizno mapirati broj beskućnika (primarnih beskućnika) i onih osoba koje nemaju pristup adekvatnom stanovanju (sekundarni beskućnici), a sve u skladu sa Aneksom 1 Uredbe o Evropskom socijalnom fondu[8] koja je po tom ključu uredila ovu tematiku. Dalje, Nacrt strategije treba da sadrži podatke o uslugama socijalne zaštite koje pružaju organizacije civilnog društva u oblasti pomoći beskućnicima i koju vrstu usluga pružaju, koliki je broj korisnika usluga, jer su one itekako deo sistema i kada se govori o beskućnicima gotovo jedini koji se ovom temom bave. Prilikom izrade Nacrta strategije treba se voditi time da evropski standard, kada je reč o ekonomskim i socijalnim pravima, određuje da osobe koje nemaju dovoljno sredstava imaju prava na davanje u obliku odgovarajućeg minimalnog prihoda za dostojanstven život, kao i delotvoran pristup dobrima i uslugama. Suprotno tome, izradi Nacrta strategije pristupilo se na drugačiji način jer je precizirano da se ekstremno siromaštvo, glad itd. moraju iskoreniti do 2030. godine, dok su sa druge strane, izostavljeni jasni instrumenti kojima će se taj strateški cilj postići.

U posebnom riziku od bekućništva u Srbiji su korisnici socijalnih stanova koji se zbog poteškoća plaćanja računa često nalaze u riziku da napuste socijalne stanove. Inicijativa A11 je Evropskom sudu za ljudska prava podnela zahtev za izricanje privremene mere obustavljanja izvršenja. Hitna mera je istog dana izrečena, kada je i naloženo Vladi Republike Srbije da se uzdrži od izvršenja putem prisilnog iseljenja.[9] Važno je da ovakve i slične odluke utiču na bolje pristupanje grada prema korisnicima socijalnih stanova kako bi se rizik od siromaštva za ova lica sveo na minimum. Sličan stav zauzeo je i Ustavni sud u nekoliko sličnih odluka donetih povodom postupka prinudnog iseljenja u kome je zauzet stav da je „dom“ autonoman koncept koji zavisi od postojanja čvrstih i trajnih veza koje neko lice ima sa prostorom koji je u pitanju, bez obzira na zakonitost korišćenja tog prostora. Time je zauzeta ranije dobro uspostavljena praksa Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima koji se odnose na prinudna iseljenja ili povrede prava na dom. Evropska konvencija o ljudskim pravima posebno štiti pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.[10]

Prihvatajući da se radi o povredi prava na dom, Ustavni sud je u svojoj odluci istakao da su redovni sudovi dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Najzad, kada govorimo o postojećem sistemu usluga, može se konstatovati da su one neadekvatne. Pre svega, na nacionalnom nivou sistem evidencije usluga ne postoji, preventivna uloga države izostaje, kao i sistemski rad sa ovim osobama. Usluge koje su prisutne u okviru sistema socijalne zaštite u Republici Srbiji jesu one u prihvatilištima za odrasla lica i prihvatilištu za decu. Kapaciteti tih ustanova kao i uslovi u kojima ljudi borave nisu adekvatni. Takođe, neophodno je obezbediti i bolje uslove rada zaposlenima u ovim ustanovama. Iako treba istaći da značajnu ulogu nevladinog sektora koji je razvio različite vrste prihvatilišta, dnevnih centara, mobilnih usluga i autobusa u kojima korisnici mogu dobiti hranu, higijensku negu, medicinske usluge, oprati veš, dobiti psihološku pomoć, donacije u garderobi, prisustvovati raznim kreativnim radionicama ili dobiti informacije, oni ne predstavljaju sistemski odgovor na potrebe ljudi koji se nalaze u situaciji beskućništva.

Samo upravljanje problemom bez prepoznavanja i razvijanja dugoročnijih rešenja, sveobuhvatnijih i održivih, ne ide ka iskorenjavanju beskućništva. Prvi korak u rešavanju problema beskućništva jeste promena načina na koji na njega gledamo. Beskućništvo predstavlja kršenje ljudskih prava najugroženijh kategorija građana. Ono oslikava neuspeh država da obezbede uživanje pre svega prava na stanovanje, ali i prava na adekvatan životni standard, zdravlje, privatnost, rad, socijalno osiguranje i obrazovanje.