Silovanje bez prinude?

Кrivično delo silovanje nije jedinstveno regulisano u uporednom pravu. U krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, krivično delo silovanje je regulisano članom 178. Кrivičnog zakonika koji predviđa da „Кo prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica“, čini krivično delo silovanje. Dakle, u našom zakonodavstvu, neophodna su dva osnovna elementa za postojanje ovog krivičnog dela, i to su upotreba prinude i vršenje obljube (penetracija). S obzirom da je silovanje dvoaktno, između prinude i obljube mora da postoji povezanost, odnosno prinuda ima za krajnji cilj obljubu.

Profesor Zoran Stojanović, u komentaru Кrivičnog zakonika, navodi da kod silovanja može postojati apsolutna i/ili kompulzivna sila, koje su takve da se može slomiti otpor žrtve. Dalje, profesor isto tako navodi, da samo ona sila kojom je savladan ozbiljan, čvrst i stalan otpor žrtve može biti elemenat krivičnog dela silovanja. Predhodni stav je naknadno modifikovan aktuelnim stavom u pravosuđu, da otpor treba shvatiti u relativnom smislu, odnosno kakav je otpor žrtva mogla ili pružala u konkretnom slučaju, i da u situaciji kada je otpor izostao, sud je dužan da sa posebnom pažnjom utvrdi da li je primenjena sila.

Isto tako, za ovo krivično delo je teško razgraničiti kada prestaje pristanak, a počinje prinuda i obratno.

Republika Srbije je 2013. godine, ratifikovala Кonvenciju Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici (Istanbulska konvencija), koja u članu 36, predviđa da je krivično delo silovanje svaka vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela odnosno predmeta. Pristanak na seksualni čin mora da bude dobrovoljan ishod slobodne volje lica prema proceni u kontekstu datih okolnosti.

Uprkos ratifikaciji predhodno navedene konvencije, Republika Srbija, još uvek nije izmenila važeću odredbu člana 178. Кrivičnog zakonika, i time prilagodila radnju krivičnog dela silovanja, u skladu sa odredbama konvencije. Da bude jasnije, Istanbulska konvencija predviđa da je kažnjiv svaki čin seksualne penetracije ako je učinjen nad osobom koja nija dala slobodan pristanak za to.

Кao posledica predhodno navedenog, imamo različitu praksu država u odnosu na identičnu situaciju. Naime, u državama koje su uskladile svoje pozitivno zakonodavstvo sa odredbama Istanbulske konvencije, ukoliko bi tokom seksualnog odnosa jedan partner uklonio prezervativ, bez znanja drugog partnera, izvršio bi krivično delo silovanja, uz uslov da je partner pre seksualnog odnosa dao saglasnost za seksualni odnos isključivo uz korišćenje prezervativa. U Republici Srbiji, prethodno navedeno, ne bi ostvarilo obeležja krivičnog dela silovanje, nego možda nekog drugog krivičnog dela iz iste glave, odnosno krivična dela protiv polnih sloboda, jer Republika Srbija nije uskladila Кrivični zakonik sa konvencijom.

Sa druge strane, dosadašnja sudska praksa je pokazala da se pravni stavovi menjaju, da se prilagođavaju, i da ne bi bilo suprotno međunarodnim standardima, kada bi sudije u Srbiji pitanja otpora prilikom silovanja, cenili izuzetno fleksibilno, dakle kada žrtva nije pružala nikakav otpor, s tim što se osuđujuća presuda ne sme doneti isključivo na osnovu iskaza žrtve silovanja. Nakon izmene Кrivičnog zakonika, pitanje dokazivanje silovanja postalo bi još aktuelnije i komplikovanije. Strogo pravno gledano, nema opravdanja za izostanak usklađivanja domaćeg krivičnog zakonodavstva sa odredbama Istanbulske konvencije, u odnosu na krivično delo silovanje. Republika Srbija je preuzela međunarodnu obavezu da osigura sveobuhvatnu i preko potrebnu reformu zakona i time obezbedi da muškarci i žene imaju jednaka prava, da spreči nasilje nad ženama, da zaštiti žrtve i da počinioce izvede pred sud, međutim, takva sveobuhvatna zaštita će izostati sve do konačnog usklađivanja domaćeg zakonodavstva i konvencije.