Najave događaja

nemanja-nenadic-4.jpg

Ispitivanje porekla imovine – kome i šta?

Nemanja Nenadić - Programski direktor Transparentnosti Srbija

 

Autor fotografije:Eduardo Cano 


Pojava da neko živi na visokoj nozi ili da vidno gomila imovinu a da nema poznate izvore prihoda oduvek je parala uši, i to ne samo zavidnim, nego i pravdoljubivim građanima. U tom pogledu, podozrivost je oduvek bila naročito velika prema nosiocima javnih funkcija.

Verovatno se ni jedan zakon ne može pohvaliti toliko dugotrajnim „stažom“ i interesovanjem u srpskim medijima, kao „zakon o ispitivanju porekla imovine“. O njemu se toliko mnogo pisalo i pričalo, a da ne samo da nije bio donet, već nije postojao ni kao nacrt. Oni koji su pozivali na donošenje zakona imali su neke svoje ideje šta bi želeli da postignu, pri čemu su se te ideje međusobno veoma razlikovale; skeptični protivnici su pozivali na neuspeh socijalističkih propisa sa sličnim nazivom; političari su, flertujući sa narodom, s vremena na vreme nekom svom zakonodavnom projektu pripisivali magična svojstva uspostavljanja pravde kroz ispitivanje privatnih finansija.

Od političkih izjava zakon je ušao u neki plan prvi put 2016, kao obećanje u premijerskom ekspozeu. Tek tri godine kasnije, pojavio se i Nacrt Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Iako je javna rasprava otvorena početkom marta 2019, ni pola godine kasnije nema objavljenog izveštaja. Tako su građani ostali bez saznanja o tome šta je od njihovih predloga bilo prihvatljivo vlastima, ali i bez informacija o daljim planovima za donošenje ovog zakona, koji je nekoliko meseci bio glavna medijska atrakcija. Možemo se nadati da neće biti ponovo izvučen iz fioke tek u osvit naredne izborne kampanje.

Bez objašnjenja o potrebi

Poznavaocu srpskog pravnog sistema neće biti jasno zašto je bilo potrebno donositi poseban zakon, a ne promeniti postojeće propise. Na primer, umesto da se uvodi neki poseban porez i uređuju neke posebne procedure za njegovu naplatu, da se precizira ono što već postoji u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Taj zakon, donet 2002, predviđa tzv. unakrsnu proveru imovine i prihoda, koja je, pogađate, u doba donošenja bila prikazana kao mera koja će omogućiti efikasno rešenje za problem neosnovanog bogaćenja.

Za državne funkcionere pravila o prijavljivanju i proveri prijavljene imovine takođe postoje, i to već 15 godina, a pred početak jedne davne izborne kampanje u zakon je uneta i pretnja strogom zatvorskom kaznom za one koji lažiraju podatke o svojoj imovini. Za to krivično delo tokom decenije koja je na izmaku, gotovo da niko nije otišao u zatvor.

Takođe, ima već deset godina kako je Srbija uspostavila veoma ozbiljan sistem za ispitivanje i oduzimanje imovine kada postoji sumnja da je neko počinio teško krivično delo ili da je deo organizovane kriminalne mreže. Tada se primenjuje „obrnuti teret dokazivanja“, pa osumnjičeni, npr. neki trgovac drogom, mora da dokazuje da je pošteno stekao svoju vilu i jahtu, umesto da tužilac dokazuje da je imovina stečena prodajom narkotika.

Najzad, kao i druge zemlje, i Srbija oduvek ima sistem u kojem se počiniocima krivičnih dela oduzima ono što su stekli kriminalom koji tužilac uspe da dokaže.

Zato je bilo potrebno prvo videti koje su to situacije kada postojeći zakoni ne rešavaju i šta bi to novi zakon mogao da uradi bolje, pa tek potom krenuti u pisanje. Međutim, takva analiza se nije pojavila ni naknadno.

Šta novo predviđa Nacrt?

Zakonom se uređuju „uslovi, način i postupak pod kojima se utvrđuje imovina i uvećanje imovine fizičkog lica, njegovi prijavljeni prihodi stečeni u određenom periodu i poseban porez na uvećanje imovine, za koje fizičko lice ne može da dokaže da je steklo na zakonit način, kao i organi nadležni za sprovođenje ovog zakona“.

Budući zakon bi, ako ostane verzija iz marta, promenio pravila o utvrđivanju poreske osnovice, visini poreske stope i zastarelosti. Kao datum od kojeg se (unazad) prati imovina građana odabran je 1. januar 2007, zato što od tada Poreska uprava raspolaže „jedinstvenom elektronskom evidencijom poreskih obveznika i njihove imovine“. Opšta poreska pravila predviđaju zastarelost od pet godina.

Ispitivanja bi vršila posebna jedinica Poreske uprave, a svi državni organi, pravna i fizička lica bili bi u obavezi da joj dostave podatke kojima raspolažu.

Ovoj posebnoj proveri podleže imovina pojedinca ukoliko je tokom tri uzastopne godine uvećana za 150.000 evra preko onoga što je vidljivo u prijavljenim prihodima.

Poseban porez iz naslova ovog zakona je u stvari svojevrsna kazna. Kada se utvrdi uvećanje imovine bez dokazanih prihoda, određuje se „porez“ od 75%. Građanin će možda reći da je opravdano oduzeti ono što je nezakonito stečeno i da je ova mera opravdana. Međutim, ako bi bila reč o kažnjavanju nezakonitosti, onda bi ostavljanje 25% imovine predstavljalo u stvari nagradu za zločin. Zato bi kao jednu od osnovnih stvari trebalo razrešiti da li je ovde reč o porezu (u kojem slučaju je stopa očigledno previsoka) ili o kazni za prestup (u kojem slučaju bi trebalo oduzeti svu nezakonitu korist).

Nejasnoće i bojazni

Glavni deo zakona čini nešto čega u njemu nema. To je jedna uredba, čiji obrisi još nisu vidljivi. Tim aktom Vlade bi bio uređen „način i postupak utvrđivanja vrednosti imovine i prihoda fizičkog lica“, za šta sam zakon nije dao kriterijume.

Provere se vrše na osnovu godišnjih smernica koje neće biti dostupne javnosti. Pored provera na osnovu planova, biće moguće i one koje bi se preduzele na osnovu prijave drugog organa ili inicijative nekog lica. Mada se poverljivost planova može braniti potrebom da za njih ne saznaju oni koji su moguća meta provere, potrebu za većom transparentnošću su nametnuli političari iz vlasti koji su pričali o ovom zakonu. Oni su u mnogim najavama otvoreno govorili kako će zakon biti primenjen na lidere protivničkih partija, pa bi, kada zakon bude donet, trebalo pružiti snažna uverenja da primena neće biti pristrasna. 

Najspornije je pitanje zastarevanja. Pravila iz postojećeg poreskog zakona predviđaju da država ne može građaninu da utvrdi porez kada prođe pet godina. S druge strane, nacrt predviđa dokazivanje zakonitosti prihoda i imovine čak 13 godina unazad.

Zakon će primenjivati posebno obučeni službenici, ali i posebno obučene sudije na pravosudnoj akademiji. Međutim, iako je obuka predviđena kao uslov za rad u ovim predmetima, nije predviđena nikakva provera znanja koja bi pokazala da je obuka imala efekta. Na sličan način bile su predviđene obavezne obuke (bez kojih sudije navodno ne bi znale da primene zakon), ali bez provere znanja, i kada je počela priprema Zakona o zaštiti uzbunjivača.

Sve u svemu...

... postoji mnogo neodgovorenih pitanja i spornih rešenja. Zbog toga se nadamo da će makar neka od njih biti razrešena u nekom novom nacrtu ovog zakona, pošto je Transparentnost Srbija dala takve predloge tokom javne rasprave. Pre svega, mora se ispitati da li bi odredbe ovog zakona mogle da prođu proveru zabrane retroaktivnosti. Ukoliko se to ne ispita na vreme, umesto korisnih efekata zakona po budžet, mogli bismo da imamo dodatne troškove za plaćanje odštete licima čije poreklo imovine jeste sumnjivo, ali kod kojih provere nisu bile izvršene na vreme.
 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga