Izjave ili izveštaji
Ministri unutrašnjih poslova i pravde, kada se predstavljaju kao uspešni borci protiv korupcije, posežu za statistikama sa kojima je teško izaći na kraj. Građani od tih političara imaju prilike da čuju da je policija u nekoj akciji uhapsila 43 osumnjičena ili da je u nekom periodu doneto 400 presuda za korupciju. Međutim, podaci su nepotpuni. Građanin nema sa čime da ih uporedi kako bi saznao da li saopštene statistike predstavljaju uspeh ili podbačaj.
Od političkih izjava, bolji su izveštaji državnih organa. Podaci u tim izveštajima su grupisani uglavnom po nekim logičnim celinama, i mogu se porediti sa onima iz ranijih godina. Glavni problemsa izveštajima nezavisnih državnih organa jeste to što ih slabo čitaju i koriste oni kojima su upućeni – narodni poslanici. Kada bi ih čitali, mogli bi na osnovu nalaza da pozovu na odgovornost ministre i druge koji su ometali sprovođenje zakona ili nisu ispunili svoje obaveze.
Presude za korupciju kao merilo uspeha
Agencija za borbu protiv korupcije podnosi izveštaj o sprovođenju Nacionalne antikorupcijske strategije. Strategija je doneta na talasu predstavljanja borbe protiv korupcije kao jednog od najbitnijih prioriteta Skupštine i Vlade. Tada je na velika zvona promovisan princip „nulte tolerancije“. Isto tako, izrečeno je mnogo negativnih reči o postupanju nosilaca vlasti u periodu 2000-2012. godine, često s pravom.
Međutim, ciljevi Strategije su u Akcionom planu postavljeni krajnje neambiciozno s obzirom na dijagnozu početnog stanja. Tako su, u vezi sa nekoliko ciljeva Strategije, postavljeni indikatori ciljeva prema kojima je trebalo postići za svega 30% bolje rezultate u 2017. u odnosu na 2012. godinu, iako je početno stanje ocenjeno kao veoma loše. Takav cilj je postavljen i kada je reč o osudama za koruptivna krivična dela. Izveštaj Agencije ni jednom rečju se ne osvrće na ostvarivanje ovog cilja u vezi sa postavljenim indikatorom. Čitaoci ovog izveštaja mogu da saznaju ponešto o merama koje su sprovedene radi ostvarivanja cilja, (npr. da je Pravosudna akademija sprovodila obuke za vođenje proaktivnih istraga i finansijskih istraga i delila priručnike), ali baš ništa o tome da li je ostvaren plan povećanja broja osuda.
Prema podacima koje je Transparentnost Srbija prikupila iz zvanične statistike tužilaštava i sudova, rezultati krivičnog gonjenja su poražavajući. Ne samo da u 2017, nije došlo do povećanja broja presuda za krivična dela korupcije, već je broj tih presuda čak i smanjen u odnosu na 2012. Za četiri osnovna koruptivna krivična dela (primanje i davanje mita, zloupotreba službenog položaja, trgovina uticajem), kao i dva krivična dela koja su izvedena iz nekadašnje jedinstvene „zloupotrebe službenog položaja“ (zloupotreba položaja odgovornog lica i nenamensko korišćenje budžetskih sredstava), u 2017. je izrečeno nešto više od 400 presuda. Da je (neambiciozni) cilj iz antikorupcijske strategije bio ostvaren, tih presuda bi moralo da bude oko 750. Inače, na osnovu istraživanja javnog mnenja, može se pretpostaviti da se u Srbiji godišnje dogodi nekoliko stotina hiljada slučajeva podmićivanja.
Potpuno je izvesno da je do ovog podbačaja došlo zato što mere nisu bile dobro planirane. Na primer, Akcioni plan je predvideo da će se pratiti koliko tužilaštva postupaju proaktivno, ne čekajući da im neko podnese krivičnu prijavu, ali ne i bilo kakav stimulans za povećano tužilačko angažovanje.
Izgleda da se stanje nije poboljšalo ni u 2018. Evropska komisija je poredila podatke koji su njoj dostavljeni i pronašla da je broj osuda za korupciju bio manji nego 2017. S druge strane, predstavnici Ministarstva pravde se hvale sa „444 presude za korupciju“ od 1.3.2018. do kraja februara 2019. Reč je o prvih 12 meseci rada tužilaštava i sudova koji se bave suzbijanjem korupcije u četiri regionalna centra. Nešto stidljivije se pominje da se tu listom radi o presudama na osnovu sporazuma o priznanju krivice. U svakom slučaju, statistike su nepotpune – nema poređenja sa stanjem pre nego što je uspostavljena sadašnja organizacija, pa čak ni jasne napomene o tome koja su sve krivična dela obuhvaćena.
Koliko god Strategija i Akcioni plan iz 2013. bili manjkavi, to su ipak bili dokumenti doneti u vreme kada je vlast podrazumevala da treba da postavi merljive i proverljive indikatore na osnovu kojih se može proceniti uspešnost. Kasnije doneti planovi su u tom smislu predstavljali korak nazad. Tako se u Akcionom planu za Poglavlje 23 EU integracija kao indikator često navodi „broj ... (presuda, izvršenih kontrola, sprovedenih obuka itd.)“, ali se nigde ne navodi ciljana vrednost na osnovu koje će se 2021, 2025. ili kada god bilo u budućnosti objektivno ceniti da li uspeh zadovoljava.
Naravno, nije sve u količini – jedan rešeni veliki korupcijski predmet može biti važniji za promenu društva od stotine sitnih. Kada se problem rešava od nečeg se mora početi. Prikupljanje, razmatranje i deljenje sa građanima proverljivih i uporedivih podataka, može biti dobra tačka za početak izgradnje poverenja u institucije.