Naslednopravni položaj supružnika i vanbračnog partnera

Uvod

 

Zakon o nasleđivanju Republike Srbije, pravo zakonskog nasleđivanja ostavioca pojedinim licima garantuje na osnovu činjenice postojanja krvnog srodstva, građanskog srodstva ili bračne veze sa ostaviocem.

 

Brak predstavlja pravno relevantnu činjenicu u materiji zakonskog nasleđivanja. U najvećem broju savremenih pravnih sistema, činjenica braka ima jednak naslednopravni značaj kao i činjenica krvnog, odnosno, adoptivnog srodstva. To znači da se supružnici međusobno nasleđuju, nasleđuju zajedno sa srodnicima, a može se desiti i da srodnike isključe iz nasleđa. Najznačajnije pravilo u sferi naslednog prava supružnika i njihovog odnosa sa srodnicima ostavioca jeste da što je dalji stepen srodstva između ostavioca i srodnika to je povoljniji naslednopravni položaj supružnika ostavioca.

 

U krug potencijalnih zakonskih naslednika ostavioca, prema Zakonu o nasleđivanju, pored njegovih potomaka, usvojenika i njihovih potomaka, roditelja, njegovih usvojioca, braće i sestara i njihovih potomaka, ulazi bračni drug[1] čije se nasledno pravo izvodi iz činjenice braka. Bračni drug, kao zakonski naslednik, može se pojaviti u prvom i drugom naslednom redu.

 

 

Supružnik kao naslednik prvog naslednog reda

 

Da bi se supružnik pojavio kao naslednik, on mora ispuniti sve uslove koji se odnose na naslednike uopšte (da je nadživeo ostavioca, da je sposoban za nasleđivanje, da je dostojan da nasledi i pozvan na nasleđe) ali i dodatne uslove koji se tiču braka sa ostaviocem, kao osnova njegovog naslednog prava. On mora biti u pravno važećem braku u vreme smrti ostavioca, i to ne samo formalnopravno već i efektivno, u smislu da je između njih postojala stvarna bračna životna zajednica.

 

Prema Zakonu o nasleđivanju, prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug[2]. U prvom naslednom redu ostaviočevi potomci i njegov bračni drug nasleđuju na jednake delove. Dakle, sa decom ostavioca bračni drug ostavioca deli zaostavštinu na jednake delove, dok ostali ostaviočevi potomci nasleđuju po pravu predstavljanja. Međutim, postoje situacije u kojima preživeli bračni drug ostavioca nije roditelj ostaviočevoj deci, svoj ili nekoj od dece. U takvim situacijama, nasledni deo bračnog druga može biti smanjen, u korist ostaviočevih potomaka, pod sledećim uslovima: da među potomcima ima dece kojoj nadživeli supružnik nije roditelj, da je imovina nadživelog supružnika veća od one koja bi mu pripala podelom zaostavštine na jednake delove, i ako sud, pošto razmotri sve okolnosti, nađe da bi to smanjenje bilo opravdano. Inače, sud je u obavezi da, ceneći imovinske prilike svih prvostepenih potomaka, odluči da se nekim prvostepenim potomcima ne poveća nasledni deo, ako bi to predstavljalo nepravdu za nadživelog bračnog druga ostavioca, nezavisno od toga što ima uslova za primenu ovog instituta. Takođe, pri odlučivanju o ovakvom zahtevu od velikog uticaja su i uzrast i sposobnost za privređivanje potomaka, kao i godine starosti, zdravstveno stanje i sposobnost za privređivanje nadživelog bračnog druga ostavioca, vrednost zaostavštine, trajanje bračne zajednice, lični odnosi ostavioca i potomaka, te potomaka i nadživelog supružnika.

 

Dakle, u prvom naslednom redu pojavljuju se ostaviočevi potomci i njegov bračni drug s tim što se primenjuje i pravo predstavljanja, što znači da ako ostaviočevo dete neće ili ne može da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostavioca), a kada neki od ostaviočevih unuka neće ili ne može da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostavioca) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka. U situaciji kada ostavilac nema potomstvo, njegov nadživeli supružnik nasleđuje u drugom naslednom redu.

 

 

Supružnik kao naslednik drugog naslednog reda

 

Supružnik se pojavljuje kao naslednik u drugom naslednom redu kada ostavilac nema poromstvo. U takvoj situaciji bračni drug (supružnik) postaje naslednik drugog naslednog reda zajedno sa ostaviočevim roditeljima i njihovim potomstvom[3]. U drugom naslednom redu ostaviočev bračni drug nasleđuje polovinu zaostavštine dok se druga polovina zaostavštine deli na ostaviočeve roditelje, koji nasleđuju jednake delove. Međutim, postoje situacije kada ostaviočev bračni drug neće ili ne može da nasledi te u takvim situacijama ostaviočevi roditelji dele zaostavštinu na jednake delove.

 

Postoji mogućnost da nadživeli bračni drug ostavioca, i pored sticanja polovine vrednosti zaostavštine u svojinu, može ostati nedovoljno materijalno obezbeđen. Zato je zakonodavac predvideo mogućnost da se poveća nasledni deo bračnog druga u drugom naslednom redu. Tako je propisano da supružnik koji nema nužnih sredstava za život, može zahtevati sticanje doživotnog plodouživanja na celoj ili delu zaostavštine koju su stekli ostali naslednici[4]. Takav zahtev preživeli bračni drug može postaviti u roku od godinu dana od dana smrti ostavioca. Takođe, kada je vrednost zaostavštine mala da bi njenom podelom zapao u oskudicu, preživeli bračni drug može zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu. Razmatrajući takav zahtev sud je posebno dužan da ceni sledeće okolnosti: dužinu trajanja zajednice života ostavioca i preživelog bračnog druga, zatim imovno stanje i sposobnost za privređivanje bračnog druga i ostalih naslednika, kao i vrednost same zaostavštine. Ono što je bitno jeste da ukoliko bračni drug zahtev za povećanje naslednog dela ne postavi za života, to pravo se gasi i ne prelazi na njegove naslednike.

 

Kada se bračni drug pojavljuje kao naslednik drugog naslednog reda, a ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine, ostali naslednici imaju mogućnost da u roku od jedne godine od smrti ostavioca zahtevaju smanjenje naslednog dela bračnog druga do četvrtine zaostavštine, pod uslovom da zajednica života između ostavioca i bračnog druga nije trajala duže vreme i ukoliko sud usvoji zahtev ostalih naslednika za smanjenje naslednog dela bračnog druga, deo za koji je nasledni deo bračnog druga smanjen sud dodeljuje samo nasledniku koji je takav tahtev postavio[5].

 

 

Gubitak prava zakonskog nasleđivanja bračnog druga

 

Bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja: ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana; ako je njegov brak sa ostaviocem poništen posle ostaviočeve smrti, a iz razloga koji su bračnom drugu bili poznati u trenutku zaključenja braka; ako je njegova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem[6].

 

Da bi supružnik izgubio nasledno pravo, potrebno je da je brak pravnosnažnom presudom poništen, kada nije od značaja ko je podneo tužbu, razlog zbog koga je brak poništen, niti da li je postupak za poništaj braka otpočeo posle ostaviočeve smrti. Treći slučaj, kada je zajednica života preživelog supružnika sa ostaviocem trajno prestala njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem.

 

Osim navedenih posebnih slučajeva kada bračni drug gubi pravo na nasleđivanje, supružnik gubi pravo na zakonsko nasleđivanje i u svim onim slučajevima kada to pravo gubi bilo koji drugi zakonski naslednik (nesposobnost, nedostojnost, isključenje). U tom slučaju bračni drug ne može naslediti i kada je brak u trenutku delacije bio punovažan uz postojanje zajednice života između ostavioca i supružnika.

 

 

Vanbračni partner kao naslednik

 

Za razliku od braka, činjenica vanbračne zajednice u našem porodičnom i naslednom zakonodavstvu nema isti značaj. Činjenica vanbračne zajednice nije relevantna u oblasti zakonskog nasleđivanja, dok u porodičnom pravu vanbračna zajednica koja ispunjava zakonske uslove u pogledu svog postojanja, trajanja i odsustva bračnih smetnji proizvodi pravne posledice koje se tiču prava na usvajanje deteta, utvrđivanje očinstva deteta začetog uz biomedicinsku pomoć, na izdržavanje i na zajedničku imovinu vanbračnih partnera, te prava na zaštitu od nasilja u porodici.

 

Ustavom Republike Srbije vanbračna zajednica je izjednačena sa brakom[7]. Porodični zakon definiše vanbračnu zajednicu kao trajniju zajednicu života žene i muškarca[8], između kojih nema bračnih smetnji. Vanbračni partneri imaju ista prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom. Prihvatanjem statusnog koncepta vanbračne zajednice, zajednica muškarca i žene koji nisu zaključili brak ima za njih identične posledice kao da su u braku. Sledi da se jedina razlika između braka i vanbračne zajednice ogleda u izostanku formalnih uslova predviđenih za sklapanje braka. Zbog toga se postavlja pitanje šta je motivisalo zakonodavca da u naslednopravnoj oblasti ignoriše uticaj vanbračne zajednice na zakonsko nasleđivanje, odnosno da ne priznaje mogućnost vanbračnom partneru ostavioca da bude zakonski naslednik.

 

Bez obzira što zakon ne priznaje vanbračnim partnerima nasledna prava, postoje teorijske tendencije da se ovo pravo ipak treba priznati i vanbračnim partnerima, pod određenim uslovima: a) ako je ta vanbračna zajednica po svojim karakteristikama u svemu izgledala kao bračna zajednica; b) ako je ta vanbračna zajednica postojala u momentu smrti vanbračnog partnera; v) ako je ta vanbračna zajednica trajala neprekidno najmanje tri godine pre smrti vanbračnog partnera, ukoliko su vanbračni partneri imali zajedničke dece, odnosno ako je trajala neprekidno, najmanje sedam godina pre smrti vanbračnog partnera, ukoliko vanbračni partneri nemaju zajedničke dece; g) ako su vanbračni partneri postali punoletni i poslovno sposobni u momentu kada su počeli da teku rokovi iz tačke v); d) ako vanbračni partneri nisu u krvnom srodstvu do određenog stepena srodstva; đ) ako vanbračni partneri nisu u srodstvu po tazbini do određenog stepena srodstva, e) ako vanbračni partneri nisu u građanskom srodstvu, i ž) ako nijedan od vanbračnih partnera nije bio u braku u momentu kada su počeli da teku rokovi iz tačke v) i u toku trajanja tih rokova sve do momenta smrti vanbračnog partnera, ili, ako brak nije razveden, da je bila trajno prestala zajednica života između vanbračnog partnera i lica sa kojim je on bio u braku u momentu početka rokova iz tačke v), te da je takvo stanje postojalo u toku trajanja tih rokova do smrti vanbračnog partnera.

 

 

Zaključak

 

Sublimirajući napred izneta zakonska rešenja, ne može se izbeći zaključak da bračni drug kao zakonski naslednik, ima zavidan naslednopravni položaj. Bračna veza sa ostaviocem, pored krvnog srodstva, jeste najznačajnija činjenica od značaja za zakonsko nasleđivanje. Zakonodavac je uvažio činjenicu da najsnažnije emotivne veze postoje između supružnika koji su jedno drugom životni partneri i upućeni su jedno na drugo, te je pretpostavka da bi ostavilac želeo da ga nadživeli supružnik nasledi zajedno sa njegovim potomcima, odnosno roditeljima ukoliko nema potomaka koji mogu i žele da ga naslede. Stoga je Zakon o nasleđivanju propisao pravo uzajamnog nasleđivanja supružnika, uz poštovanje načela ravnopravnosti.

 

Naposletku, treba istaći da su redaktori Prednacrta Građanskog zakonika norme iz važećeg Zakona o nasleđivanju, koje se odnose na naslednopravni položaj supružnika, gotovo u celini preuzeli i inkorporisali u tekst predloga rešenja za budući Građanski zakonik, pri čemu je jedino izvršeno terminološko usklađivanje sa porodičnopravnim zakonodavstvom, te se termin „bračni drug“, upotrebljen u Zakonu o nasleđivanju, više ne koristi i zamenjen je terminom supružnik.

 

 

[1] Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95...6/2015).

[2] Zakon o nasleđivanju, čl. 9. st. 1.

[3] Zakon o nasleđivanju, čl. 12. st. 1.

[4] Zakon o nasleđivanju, čl. 23. st. 1.

[5] Zakon o nasleđivanju, čl. 26. st. 1. i 3.

[6] Zakon o nasleđivanju, čl. 22. tač. 1-3)

[7] Ustav RS, čl. 62. st. 5.

[8] Porodični zakon, čl. 4.