skype-laptop.jpg

Virus neznanja nikad ne spava

prof. dr Goran Ilić - Profesor Pravnog fakulteta Univerzitata u Beogradu, nekadašnji sudija Ustavnog suda Srbije i član Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS

Autor fotografije: Ivan Svyatkovsky

 

Mnogo godina kasnije, kada prebrodimo i ovu pošast koja nas je zadesila, neko će se verovatno setiti 27. marta 2020. godine.

 

Za razliku od istog datuma iz 1941. godine koji je postao deo nacionalnog pamćenja i do današnjeg dana ostao predmet različitih tumačenja, ovogodišnji 27. mart će biti upamćen pre svega u pravničkoj profesiji kao dan kada je u Dimitrovgradu doneta prva presuda u „Skype” suđenju.

 

Ovaj izraz je prvi put upotrebio advokat Veljko Milić u tekstu u kojem je učinjen osvrt na Preporuke Ministarstva pravde od 17. marta 2020. godine o radu sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanja, Zaključak Visokog saveta sudstva od 18. marta 2020. godine o održavanju suđenja koja ne trpe odlaganje za vreme vanrednog stanja i neobjavljeni dopis Ministarstva pravde od 26. marta 2020. godine upućen sudovima o vođenju postupka protiv lica koja su prekršila mere samoizolacije. Milić na kraju zaključuje da Zakonik o krivičnom postupku ne predviđa ovakvu mogućnost, da se na taj način odstupa od načela neposrednosti i načela javnosti, i da je to u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

 

S obzirom da je visoki policijski zvaničnik izjavio 30. marta 2020. godine da je zbog kršenja samoizolacije podneta prijava protiv 678 građana, da se 129 građana po tom osnovu nalazi u pritvorima u Vršcu, Pirotu i Požarevcu, i da su suđenja putem „Skype”-a postala naša svakodnevica, ne treba da čudi što su u stručnoj javnosti iznete dodatne kritike u vezi s tim.

 

Protivljenje ovoj novini su izrazili, pre svega, predstavnici advokature, pri čemu je uočljivo određeno neslaganje u vezi s mogućnošću uvođenja suđenja putem video linka. Nasuprot saopštenju jedne advokatske kancelarije o suštinskoj nemogućnosti da se pravo na pravično suđenje ukine u vreme vanrednog stanja, stav Upravnog odbora Advokatske komore Srbije od 30. marta 2020. godine jeste da suđenje putem video linka, odnosno „Skype“ aplikacije, može trajati samo u slučaju vanrednog stanja i pod uslovom da se uslovi za održavanje suđenja ne mogu obezbediti na drugi način, ali da u formalnom smislu dopis Ministarstva pravde ne može da predstavlja valjan osnov za sprovođenje te mere.

 

Ni u mišljenju Zaštitnika građana od 31. marta 2020. godine nije osporena mogućnost suđenja uz pomoć video linka, već je ukazano na potrebu da Ministarstvo pravde preduzme sve mere iz svoje nadležnosti kako bi se omogućio pristup alternativnim sredstvima i načinima komunikacije („Skype“) između okrivljenog i branioca u cilju stvaranja neophodnih uslova za obavljanje poverljivog razgovora i pripremanja odbrane.

 

U nevladinom sektoru je bilo shvatanja da je reč o kršenju prava na pravično suđenje koje se ne može ograničiti ni u slučaju vanrednog stanja, i zahtevano je da Vrhovni kasacioni sud održi sednicu na kojoj bi usvojio stav da niko ne može da bude osuđen bez dokaza o izrečenoj meri kućne izolacije. Na kraju, ali ne manje važno, zavređuje da bude pomenuto gledište da je prilikom uvođenja ovakvih rešenja neophodno čuti mišljenje struke, budući da po okončanju vanrednog stanja može biti utvrđeno da je bilo nepoštovanja prava, a time i osnova za podnošenje tužbe za naknadu štete.

 

Da je mišljenje stručne javnosti imalo odjeka u Vladi Republike Srbije svedoči Uredba o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine koja je doneta 1. aprila 2020. godine.

 

U članu 1. Uredbe je propisano da se mogućnost da okrivljeni, koji se nalazi u pritvoru, učestvuje na glavnom pretresu uz pomoć tehničkih sredstava odnosi na svaki krivični postupak (dakle, za bilo koje krivično delo) koji se vodi pred prvostepenim sudom. Odluku o tome donosi predsednik veća, odnosno sudija pojedinac pod uslovom da smatra da je obezbeđenje prisustva optuženog na glavnom pretresu otežano zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti. Navedena odredba se primenjuje u vreme vanrednog stanja, pod uslovom da postoje odgovarajuće tehničke mogućnosti.

 

Donošenje ove uredbe predstavlja u suštini potvrdu da dopis Ministarstva pravde nije mogao da bude osnov za „Skype“ suđenja, pa bi bilo logično da u postupku po redovnom pravnom leku takve presude budu ukinute. Nema potrebe da se tim povodom održi sednica Vrhovnog kasacionog suda, jer i za sudije osnovnih sudova, pa i one iz Dimitrovgrada, Požarevca i Pančeva koji su pre 1. aprila 2020. godine izrekli presude nakon „Skype“ suđenja, važi pretpostavka Iura novit curia a to znači da su obavezni da u obrazloženju presude navedu pravni osnov za učešće optuženog na glavnom pretresu uz pomoć video linka (taj „Sizifov“ posao će mimoići sudiju Osnovnog suda u Ubu koji je prvostepenu presudu izrekao 2. aprila 2020. godine).

 

Vladina Uredba od 1. aprila 2020. godine predstavlja takođe potvrdu da ni Preporuke Ministarstva pravde od 19. marta 2020. godine o pooštravanju sankcija za lica koja prekrše mere samoizolacije ne mogu biti pravni osnov za nadležne organe da prilikom određivanja pritvora pored rokova propisanih u Zakoniku o krivičnom postupku, uzimaju u obzir i zdravstvene karantinske propise. To važi i za preporuke koje su u istom aktu upućene javnom tužiocu.

 

Ova Uredba otvorila je još nekoliko pitanja o kojima bi, u slučaju da bude podneta inicijativa za ocenu ustavnosti ovog ošteg akta, mogao da se izjasni Ustavni sud. Najvažnije se odnosi na elemente koji čine pravo na pravično  suđenje.

 

Pravo na pravično suđenje sadržano je u članu 32 Ustava, dok je pravo pod istim nazivom zajemčeno u članu 6 EKLjP. Za razliku od ustavne odredbe, u članu 6 stav 3 EKLjP propisana su prava odbrane koji predstavljaju posebne slučajeve primene opšteg zahteva za pravičnim postupkom iz stava 1 člana 6 EKLjP. Pri tome lista prava na odbranu nije konačna već je moguće, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, da dođe do njenog proširenja, a to pretpostavlja ispitivanje celine spora na sveobuhvatan način, odnosno analizu prava odbrane u svetlu člana 6 stav 1 EKLjP. Na taj način su, primera radi, pravo na pristup sudu i pravo na obrazloženu sudsku odluku postali elementi prava na pravično suđenje, a to stanovište Evropskog suda za ljudska prava prihvatio je i naš Ustavni sud. Zbog toga smatram da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku obuhvata jemstva sadržana u čl. 32 i 33 Ustava (kao i jemstva, nastala u praksi Evropskog suda za ljudska prava, koja su prihvaćena od strane Ustavnog suda).

 

Na osnovu izloženog bih zaključio da u našem pravnom poretku pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku (dakle, jemstva iz čl. 32 i 33 Ustava) mora da bude sagledano u svetlu člana 202 stav 4 Ustava. Drugim rečima, mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom stanju ni u kom slučaju nisu dozvoljene ne samo u donosu na izričito propisani član 32 Ustava, već i u odnosu na član 33 Ustava kojim su zajemčena posebna prava okrivljenog. To je bez sumnje jedno od ključnih pitanja u vezi s kojim bi, u slučaju podnošenja inicijative za ocenu ustavnosti Uredbe od 1. aprila 2020. godine, morao da se odredi Ustavni sud.

 

U stručnoj javnosti je isticano da važeći ZKP ne predviđa mogućnost suđenja putem video linka, jer bi takvo rešenje bilo u suprotnosti sa osnovnim načelom krivične procedure, tj. načelom neposrednosti. Bilo je mišljenja da je suđenje putem „Skype“-a u suprotnosti i s načelom javnosti.

 

Navedena shvatanja su samo delimično tačna, budući da ZKP ne predviđa mogućnost suđenja putem video linka jedino u postupku koji se vodi pred prvostepenim sudom. Drugačije stoji stvar sa suđenjima do kojih može da dođe u postupku pred sudom pravnog leka. Naime, od pravila da optuženi neposredno učestvuje na pretresu pred drugostepenim sudom, postoje određeni izuzeci, a jedan se odnosi na slučaj kada sudsko veće nađe da je obezbeđenje prisustva optuženog otežano zbog bezbednosnih ili drugih razloga. Pod uslovom da postoje odgovarajući tehnički uslovi za to, optuženi može učestvovati na pretresu putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike (član 449 stav 4 in fine ZKP). Ova mogućnost se može primeniti i na pretresu koji se održava pred sudom koji odlučuje o žalbi protiv drugostene presude (član 464 stav 1 ZKP).

 

S obzirom da se i postupak po pravnom leku mora posmatrati u svetlu prava na pravično suđenje, može se postaviti pitanje da li je ova zakonska mogućnost u skladu s tim. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava neposredno prisustvo okrivljenog pred sudom pravnog leka nema odlučujući značaj kao kada je reč o suđenju pred prvostepenim sudom. To ipak ne isključuje izuzetnu mogućnost da prvostepeno suđenje u kojem je obezbeđeno učešće okrivljenog putem video linka bude ocenjeno kao saglasno jemstvima sadržanim u pravu na pravično suđenje.

 

Pravilo je da neposredno prisustvo okrivljenog u prvostepenom postupku podrazumeva u načelu njegovu mogućnost da učestvuje u raspravi. To nesumnjivo proizilazi iz predmeta i cilja člana 6 stav 1 EKLjP. Pored toga, odredbe stava 3 člana 6 EKLjP koje jemče svakom optuženom pravo da se sa brani, da ispituje ili zahteva ispitivanje svedoka i da mu bude obezbeđen besplatan prevodilac u slučaju da ne razume ili ne govori jezik na kojem se vodi suđenje, neostvarive su bez njegovog prisustva na suđenju.

 

Odstupanja od navedenog pravila su izuzetno dopuštena u slučaju kada se okrivljeni nalazi u posebnoj pritvorskoj jedinici, u slučaju kada bi obezbeđenje njegovog prisustva na glavnom pretresu zahtevalo usvajanje naročito složenih bezbednosnih mera, ili bi dovođenje u sud stvorilo rizik od bekstva ili ubistva okrivljenog, odnosno kada bi neposredno pojavljivanje u sudnici pružilo priliku okrivljenom da obnovi veze s kriminalnim organizacijama za koje postoji sumnja da im pripada. Njegovo „prisutvo“ u sudnici putem video linka bi moglo da se opravda i sumnjom da može da izvrši pritisak na učesnike u postupku, a naročito na oštećene, zaštićene svedoke i saradnike pravde. Učešće okrivljenog na prvostepenom suđenju preko video konferencijske veze može se opravdati i zahtevom za trajanje postupka u razumnom roku. Mogu, dakle, da zaključim da se u dosadašnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava učešće okrivljenog na glavnom pretresu uz upotrebu video linka vezuje po pravilu za slučajeve u vezi sa organizovanim kriminalom.

 

Na drugoj strani, stanovište Evropskog suda za ljudska prava jeste da u postupku pred sudom pravnog leka nacionalne vlasti raspolažu marginom slobodne procene, pa na taj način određuju da li će i u kojoj meri okrivljenom obezbediti pristup i prisustvo u postupku. Obezbeđenje prisustva okrivljenog putem video linka pred sudom pravnog leka nije nužno nespojivo s pravom na pravično suđenje, pod uslovom da je okrivljeni u mogućnosti da prati postupak i da bude saslušan bez tehničkih poteškoća, i da ostvaruje delotvoran i poverljiv razgovor s braniocem.

 

Analiza ustavnosti Uredbe od 1. aprila 2020. godine podrazumeva pre svega ocenu da li je reč o valjanom pravnom osnovu za uvođenje mogućnosti učešća okrivljenog putem video linka na glavnom pretresu. To je ujedno prilika za zauzimanje stava o sadržaju prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, odnosno o tome da li ono obuhvata samo jemstva sadržana u članu 32 Ustava, ili se odnosi i na prava navedena u članu 33 Ustava. Odgovor na to pitanje bi ujedno otklonio nedoumicu u vezi sa obimom u kojem se primenjuje član 202 stav 4 Ustava u odnosu na pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku.

 

Pod uslovom da odgovori na prethodna pitanja budu u skladu s mišljenjem koje sam izneo u ovom tekstu, neophodno je analizirati opravdanost učestvovanja okrivljenog na glavnom pretresu putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike. Drugim rečima, potrebno je obrazložiti zbog čega učešće okrivljenog na glavnom pretresu putem video linka ne umanjuje jemstva koja su sadržana u pravu na pravično suđenje. Umesto jednostavnog posezanja za argumentom o opasnosti od širenja zarazne bolesti i vremenskom organičenju trajanja ove mere, neophodno je učešće optuženog na glavnom pretresu putem video linka razmotriti u svetlu pojedinih jemstava koja su sadržana u pravu na pravično suđenje u krivičnom postupku. Pored toga, potrebno je odrediti kriterijume uz pomoć kojih se ocenjuje da li je obezbeđenje prisustva optuženog na glavnom pretresu otežano.

 

Ovo je samo jedna, ali ne i jedina pravna dilema u kaznenoj materiji koja je nastala nakon suočavanja sa epidemijom izazvanom korona virusom. Ne treba zaboraviti ni izjave čelnika prekršajnih sudova koji krše pretpostavku nevinosti, uprkos tome što se prva presuda kojom je Evropski sud za ljudska prava 19. septembra 2006. godine osudio Republiku Srbiju odnosila upravo na povredu pretpostavke nevinosti.

 

Vredne su svakako pomena i dve inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti, pri čemu se prva odnosi na Uredbu o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije, a druga na Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja i Naredbu o organičenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije.

 

S obzirom da ništa ne vezuje ljude kao zajednički i srećno preživljena nesreća, uveren sam da će nas ovaj „virusni povodanj“ podsećati i na našu pogubnu naviku da zanemarimo zahteve i upozorenja struke. A nadam se da ćemo iz toga izvući pouku koja se može sažeti u poznatu latinsku izreku: Sutor, ne ultra crepidam (neka obućar ne ide dalje od cipela). Iako će nam biti potrebno mnogo vremena i istrajnosti da to prihvatimo, ne smemo da smetnemo sa uma da virus neznanja nikada ne spava, niti umire, već strpljivo čeka priliku da osvane dan kada će u punoj snazi da udari na ljude i institucije.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga