andrew-winkler-pmgfmc0poyy-unsplash-min.jpg

“Tužilaštvo da reaguje”

Nemanja Nenadić - Programski direktor Transparentnosti Srbija

Izvor fotografija: Unsplash /  Andrew Winkler

 

Kako je sve počelo

 

Mada je od incidenata i početka štrajkova glađu ispred Narodne skupštine prošlo desetak dana, i dalje odjekuje sintagma iz naslova ovog teksta, a sigurno ćemo je mnogo puta čuti u nekim drugim okolnostima i povodima.

 

Na početku, dešavanja ispred Skupštine u mnogo čemu su podsećala na praksu koja se sa manjim ili većim intenzitetom primenjuje i unutar skupštinske sale. Kao što su tokom skupštinskih debata o zakonima poslanici većine “preklapali” kritičare predloga iz opozicije ulaganjem i obrazlaganjem stotina besadržajnih amandmana na zakone koje podržavaju, tako je i reakcija na štrajk glađu dvojice iz opozicije bio štrajk glađu dvoje iz vladajuće većine.

 

Pošto se na ovim stranicama bavimo pravosuđem, sagledaćemo neka pravna pitanja, odnosno razloge za štrajk u glađu šefa poslaničkog kluba vladajuće SNS, Aleksandra Martinovića, koji je trajao dva dana. Povod je bio „incident od 8.5.2020“/“nasilje prema poslanicima i ministrima“ (u zavisnosti od izvora), koji je predvodio opozicioni poslanik Boško Obradović. Nakon događaja policija je privela 15 učesnika, za koje je MUP najavio da će biti prekršajno gonjeni. 

 

Dva dana kasnije, Martinović stupa u štrajk glađu „dok tužilaštvo i sudovi ne budu reagovali na ono što je Boško Obradović radio pre dva dana ispred parlamenta.“ Kada su prošla još dva dana, 12.5.2020, on je “izrazio nadu da će tužilaštvo u toku današnjeg dana reagovati i da neće "okrenuti glavu" na drugu stranu, već da će zaštiti, u ovom slučaju poslanika Marijana Rističevića, a u budućnosti svakog građanina Srbije.” Martinović je rekao i da mu je teško da kaže da li je štrajk glađu neka vrsta pritiska na Tužilaštvo ili ne, ali je dodao da poslanici moraju da pronađu način kako da Tužilaštvo konačno počne da obavlja svoj posao koji je definisan Ustavom i zakonima.

 

Ova nada šefa poslaničkog kluba se baš u toku tog dana i obistinila, pa je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 12.5. izdalo saopštenje o tome kako je dobilo od MUP-a krivičnu prijavu protiv „B.O.“ i još tri lica i da će preduzeti dokazne radnje u slučaju. Zanimljivo je da saopštenje tužilaštva, glavna vest toga dana u svim medijima, uopšte nije objavljeno na sajtu Prvog OJT. To se ne može pripisati uobičajenoj neažurnosti, budući da je istog dana postavljeno obaveštenje o drugom pitanju. Inače, za vreme pisanja ovog teksta, poslanik Obradović (B.O. iz krivične prijave) i dalje je štrajkovao glađu, tvrdeći da je „na neki način“ preuzeo i zahteve svog političkog protivnika, tražeći neselektivan rad tužilaštva (štrajk glađu je okončan 20. maja 2020. godine).

 

 

Čemu štrajk?

 

Štrajk glađu je obično očajnički potez pojedinca koji je iscrpeo sva pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju, ali nije uspeo da ostvari neko svoje pravo ili da navede one koji su kadri da reše problem da to i učine. U konkretnom slučaju, pošto Martinović smatra da je učinjeno krivično delo prema drugom narodnom poslaniku (Rističeviću), on protestuje zato što javni tužilac nije pokrenuo postupak da se to krivično delo istraži i kazni. Međutim, ni tokom štrajka glađu, ni do danas, nije poznato da je oštećeni Rističević, poslanik Martinović ili bilo ko drugi podneo krivičnu prijavu protiv poznatih ili nepoznatih lica. Pored toga, javnost je u tom trenutku već bila obaveštena da je policija izvršila intervenciju, da je uhapsila 15 ljudi, među kojima nije bio poslanik Obradović, zbog imuniteta.  Logično je bilo očekivati da će upravo MUP, nakon što je prikupio neophodne podatke, podneti krivične prijave, ukoliko za tako nešto nađe osnova. Zato je bilo logičnije da Martinović kao metu za svoj protest odabere MUP, a ne tužilaštvo. Štaviše, iako je štrajk sve vreme bio zvanično usmeren prema tužilaštvu, koje „ne postupa“, jedini organ za koji bi se moglo zaključiti da je nešto uradio zbog pritiska izazvanog štrajkom glađu je upravo MUP. Naime, prvobitna najava pokretanja prekršajnog postupka posle dvodnevnog štrajka glađu se pretvorila, makar kada je reč o četvorici učesnika, u krivičnu prijavu, koju je podneo takođe MUP.

 

Argumenti Martinovića za protest protiv tužilačkog nepostupanja bi bili u svakom slučaju snažniji da su oni podneli krivičnu prijavu i da se tužilaštvo oglušilo da postupi po toj prijavi u razumnom roku. Tokom ovog protesta takođe nije bilo potpuno jasno ni od kojeg javnog tužilaštva se očekuje da “radi svoj posao”, to jest, da li je protest usmeren protiv osnovnog, višeg, tužilaštva za organizovani kriminal ili protiv Republičkog javnog tužilaštva, kao “krovnog” za sva ostala. Laici ne moraju znati podelu nadležnosti među raznim tužilaštvima, ali bi se od pravnika i zakonodavca (što narodni poslanik Martinović jeste) moglo očekivati da prepozna o kojem krivičnom delu bi moglo biti reč i prema kojem delu tužilačke hijerarhije treba da uputi svoje kritike.

 

Na kraju je MUP podneo krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu, za krivično delo „Nasilničko ponašanje“ (član 344). Martinović ovakvim ishodom „nije bio zadovoljan“, ali je prekinuo štrajk. On kaže da je saopštenje Tužilaštva „moralo da bude mnogo oštrije” i da je “trebalo mnogo jasnije definisati šta se zapravo desilo 8. maja”, želeći verovatno da kaže da je krivična prijava trebalo da se odnosi na neko drugo krivično delo, koje nije pomenuto. Odmah nakon događaja, njegove kolege iz poslaničke većine, kao i sama predsednica Skupštine bili su daleko određeniji kada su govorili o krivičnom delu – pominjan je “pokušaj ubistva” i da je delo počinjeno od organizovane grupe. Tako je u javnosti koja prati ove događaje ostao utisak da je možda počinjeno neko teže krivično delo, ali da to tužilaštvo nije želelo da ispita. Kada bi postojala želja da se stvari isteraju na čistac, onda bi svako ko govori o pokušaju ubistva od strane „fašističkih falangi“, trebalo da podnese krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal koje bi bilo nesumnjivo nadležno za suzbijanje takvih pojava.

 

 

Skupština i javni tužioci

 

U reakcijama na štrajk glađu Martinovića, ispravno je ukazano da i narodni poslanici, i to oni iz aktuelne skupštinske većine, snose deo odgovornosti za propuste u radu javnog tužilaštva. Naime, Skupština je pre pet godina ponovo izabrala aktuelnu Republičku javnu tužiteljku, kao što još uvek odlučuje o izboru javnih tužilaca.  Istina je, ipak, da je Skupština u tom pogledu ograničena na izbor među kandidatima koje su predložili drugi, pa odgovornost ne može biti potpuna.

 

Takođe je istina da je upravo Narodna skupština ta koja razrešava javne tužioce. Međutim, narodni poslanik Martinović i drugi iz njegovog poslaničkog kluba to ne mogu da učine samostalno, već jedino na predlog Vlade, i to iz razloga koji su prethodno utvrđeni od strane Državnog veća tužilaca. Imajući sve to u vidu, odgovornost narodnih poslanika za eventualni loš rad javnog tužilaštva ogleda se prevashodno u tome što nisu obezbedili da se sprovede reforma pravosuđa, onako kako je planirana još 2013. godine. Istina, da je to učinjeno, (formalni) kanali uticaja skupštine i vlade na javno tužilaštvo bili bi manji nego što su danas.

 

 

A šta poslanici stvarno mogu da urade?

 

Narodni poslanik Martinović bi sigurno stekao podršku za svoj zahtev i od građana koji ne podržavaju njegovu političku opciju, da ga je uopštio – tako da javno tužilaštvo bude u obavezi da u određenom roku ispita sve javno iznete sumnje u vršenje krivičnih dela – a ne samo slučaj za koji je neposredno zainteresovan i gde je potencijalni krivac njegov politički protivnik. Štaviše, pošto je reč o narodnom poslaniku, on, za razliku od drugih pojedinaca koji su nezadovoljni radom tužilaštva, ima mogućnost podnese predlog za dopunu Zakonika o krivičnom postupku sa takvim sadržajem. Trenutno, tužilaštvo mora da postupa po podnetim krivičnim prijavama. U svim drugim slučajevima, kada saznanje o tome da je učinjeno krivično delo dolazi iz drugog izvora, postoji samo mogućnost, ali ne i jasno formulisana obaveza tužilačkog postupanja.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga