Šta uvođenje vanrednog stanja znači za tužilaštvo?

Izvor fotografije: Pixabay

 

U momentu kada se obeležava mesec dana vanrednog stanja, teško je da se izbegne ljudska potreba za rekapitulacijom događaja i brojanjem. Za nešto više od dve decenije, brojimo četvrto po redu „posebno“ stanje. Preciznosti radi, jedno ratno, dva vanredna i jedna vanredna situacija. Pojedini nosioci javnotužilačke funkcije su imali čast ili nesreću, zavisi iz kog ugla gledate, da svoju funkciju obavljaju u sva četiri pobrojana događaja.

 

Svako od proglašenih stanja je bilo posebno. Razlozi su bili različiti (padale su bombe, izvršen je atentat na premijera, padale su kiše i bili smo poplavljeni, sada se suočavamo sa pandemijom korona virusa)

 

 

Iako su povodi bili različiti, za sva četiri proglašena stanja postoji nešto što je nepromenljivo. Tužilaštvo. Zašto?

 

Od tužilaštva se očekivalo, a i dalje se očekuje, da bude udarna pesnica države i sprovede, bez prigovora, politiku krivičnog progona, koja će biti upamćena i primećena od strane građana. Tužilaštvo će kroz primenu krivičnopravnih propisa i represivnih mera isporučiti proklamovane poruke, definisane od strane izvršne vlasti, putem sredstava javnog informisanja.

 

U procesu pridruživanju Evropskoj uniji, Srbija je priznala da postoji politički uticaj na pravosuđe. Uspostavljenje su obaveze definisane Akcionim planom za poglavlja 23 i 24.

 

U sada već zaboravljenom procesu izmene Ustavnih amandmana, ostala je zaboravljena i definicija tužilaštva.

 

Međutim, nije sad vreme za dublje analize. Samo ćemo podsetiti na čl. 156 st. 1 Ustava: Javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

 

Ako čl. 1, a kasnije i čl. 2 Zakona o javnom tužilaštvu, posmatramo kao vremensku kapsulu, videćete da je ''samostalnost'' uspešno zapečaćena, bez naznaka, na koji rok i u kojoj budućnosti ćemo prisustvovati otvaranju iste.^[1]

 

„Samostalni“ državni organ… Kamen spoticanja u mnogim pravnim raspravama. Struka kaže da „samostalnost“ nije dovoljna. Savet Evrope je, kroz svoja konsultativna tela, izneo mišljenje da to nije dovoljno. Tu pre svega mislimo na Konsultativno veće tužilaca (CCPE).^[2]

 

Pa ipak, nakon upućenog pitanja, preko naloga Udruženja javnih tužilaca, na društvenoj mreži, zapitali smo se dokle ćemo svi mi biti žrtve vremenske kapsule i zapečaćene definicije.

 

 

Twitter: @gradjanin_sveta: ‘’Zamišljam hrabrog JT, koji smatrajući da je nezakonit nalog, koji je dobio od nadređenog, nakon neuspeha u tužilačkoj hijerarhiji, o tome obavesti javnost, koristeći se Zakonom o zaštiti uzbunjivača. Mislim da za to ne postoje pravne prepreke. Da li je bilo slučajeva? @tuzioci

 

 

Iako neprecizno postavljeno, ne možemo a da se ne zapitamo da li je ovo legitimno pitanje svakog građanina Republike Srbije.

 

Ako pođemo od pretpostavke da jeste, onda je i odgovor sasvim jednostavan: Svaki tužilac na teritoriji Srbije, dužan je da postupa po obaveznim uputstvima Republičkog javnog tužioca, i to po osnovu čl. 25 Zakona o javnom tužilaštvu.

 

U vanrednom stanju, dobili smo tri Opšte obavezna uputstva Republičkog javnog tužioca - dva se odnose na organizaciju rada tužilaštva sa namerom očuvanja zdravlja zaposlenih, kao i uspostavljanje politike krivičnog progona za krivična dela Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije iz čl. 248 KZ i Izazivanje panike i nereda iz 343 KZ. ^[3]

 

Treće se odnosi na obavezu predlaganja pritvora, kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

 

 

Da li je definicija obavljanja tužilačke funkcije baš toliko jednostavna?

 

Život čoveka nije slika koja je oslikana samo crnom i belom bojom. Nađe se tu još po neka neka boja. Samim tim, rad javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u vreme vanrednog stanja ne treba isključivo da se svodi na Opšte-obavezna uputstva Republičkog javnog tužioca. Nesporno je da ona moraju da se poštuju.

 

Integritet i ugled javnog tužilaštva nije suspendovan  u vreme vanrednog stanja. To se odnosi i na svakog nosioca javnotužilačke funkcije.

 

Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca nije suspendovan.

 

Javni tužioci dužni su da svoju dužnost vrše pravedno, nepristrasno, predano i u što kraćem vremenu.

 

Najbitnije, niko im ne brani da vrše funkciju nezavisno od bilo kakvog spoljašnjeg uticaja, u skladu sa sopstvenom ocenom dokaza i tumačenjem pravnih normi.

 

Kako će javni tužioci i zamenici javnih tužioca ispoštovati Ustavom apsolutno zagarantovano pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu?

 

Iskreno, teško. Odluka o proglašenju bolesti Covid - 19 izazvana virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću, u ovom momentu, je promenjena 14 puta. Uredba o merama za vreme vanrednog stanja je promenjena, za sada, „samo“ 9 puta itd.

 

Nabrajanje hiperaktivne aktivnosti donošenja propisa u vreme vanrednog stanja i njihove usaglašenosti sa Ustavom je nešto što nije u nadležnosti tužilaštva, već Ustavnog suda.

 

Na kraju, svaki izgubljeni život je razlog za veliku tugu. Plašimo se da će nakon okončanog vanrednog stanja, javno-tužilačka organizacija imati razloga da žali zbog mnogih postupaka jer nisu uspeli da se u pojedinim predmetima odbrane od pritiska.