Redovni negativni izveštaj o stanju pravosuđa u Republici Srbiji – godina 2020.

Ideja vodilja ovog teksta, koji je i svojevrsni lament, krije se u dve poznate izjave možda i najumnijih ljudi u svetskoj istoriji. Hana Arent je u svom čuvenom delu „Izvori totalitarizma“ upozorila da je preduslov za ostvarenje totalne dominacije uništenje pravne ličnosti čoveka. Onog trenutka kada izgubimo veru da pred sudom možemo rešiti svoje sporove, ili zaštititi svoja osnovna prava i slobode, nalazimo se u stanju anomije i ne možemo se smatrati građanima. S druge strane, Albert Ajnštajn je slavno ustvrdio da je ludilo kada stalno ponavljaš istu stvar i očekuješ drugačiji rezultat.

Pokušavam da predstavim i pojasnim frustrirajući proces reformisanja, odnosno konsolidovanja, pravosuđa u Republici Srbiji, kao i percepciju domaćih i stranih stručnih organizacija o dinamici (ne)napredovanja, koje odslikavaju i stav domaće javnosti i pravne struke o stanju u pravosuđu. Serija reformi pravosuđa, praćenih provizornim strategijama i akcionim planovima čiji se efekti ne evaluiraju, pokazala je da je moguće neprestano se menjati bez vidljivih bitnih promena.

Za vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava u državi neophodno je nezavisno, stručno i delotvorno pravosuđe. Ne postoje primeri koji dokazuju suprotno. Kada je vlast zasnovana na minimalnom moralnom i društvenom konsenzusu građana, sa pravednim i jasnim zakonima, te razumnom i nužnom merom diskrecionih ovlašćenja, nezavisno pravosuđe može biti uspešan čuvar ustavnosti i zakonitosti. Kada je u pitanju vladavina prava, opravdano je biti sumnjičav prema zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, ali je racionalno očekivati da će pravosuđe i ustavno sudstvo stati na njen branik.

Neposredan povod ovih razmatranja predstavlja ocena Evropske komisije (oktobar 2020) da Srbija nije napredovala u oblasti pravosuđa i zaštite osnovnih prava. Isti stav su nešto ranije iskazale respektabilne i kompetentne međunarodne organizacije kao što su Freedom House i Evropska komisija za demokratiju kroz pravo Saveta Evrope („Venecijanska komisija“), kao i stručne domaće organizacije Beogradski centar za ljudska prava, Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) i drugi. Poenta je da je dijagnoza ista, mutatis mutandis, svake godine. Veliki nespokoj uliva lakoća sa kojom sve tri grane vlasti negiraju problem i nastavljaju da rutinski doteruju fasadu liberalno demokratskog poretka.

Navodno su neophodne ustavne promene da bi se efektivno osigurale pretpostavke sudske nezavisnosti i autonomije tužilaštva od političkih grana vlasti, kao i njihove odgovornosti. Postojeći postupak izbora, odnosno imenovanja, članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i dalje ostavlja mogućnost presudnog političkog uticaja i onemogućava ova tela da se adekvatno bore za interese pravosuđa. Narodna skupština bira sudije na predlog Visokog saveta sudstva na tri godine, ukoliko se radi o prvom izboru. Za trajno obavljanje sudijske funkcije pita se samo Visoki savet sudstva. Ali se svaka dosadašnja vlast grčevito držala kontrole nad većinom glasova u ovom telu. Kao poseban problem ističu se nedozvoljeni pritisci na pravosuđe. Državni zvaničnici kontinuirano komentarišu tekuće istrage i sudske procese, kao i delovanje konkretnih sudija i tužilaca, najčešće u sinergiji sa tabloidima. Problemi su brojni, a izvesno je da su građani zainteresovani da vide da postoji sistem imenovanja, napredovanja, alokacije predmeta, odgovornosti i premeštanja sudija i tužilaca koji je zasnovan na objektivnim kriterijumima. Takav sistem predstavlja ključan korak u obezbeđivanju nezavisnosti pravosuđa.

Kako smo došli u situaciju da kvalitet pravosuđa stagnira, a povremeno i regresira tokom više od dve decenije samostalnog i asistiranog reformisanja? Da li su naše sudije i tužioci stručni, osposobljeni i dostojni funkcije koju obavljaju? Vlasti su na talasu sumnje u ispunjenost ovih kriterijuma 2009. godine u traljavom postupku opšteg reizbora nosilaca pravosudnih funkcija efektivno razrešile 837 sudija i preko 200 tužilaca. Ustavni sud je, sasvim opravdano, poništio ove odluke kao neustavne. Možda je među razrešenim sudijama bilo nestručnih i nedostojnih, a možda je i među onima koji su reizabrani bilo takvih. Nesumnjivo je jedino da je taj proces bio istorijska greška, koju će pamtiti svi u pravosudnom sistemu. Nezavisnost sudstva je uzdrmana na ustavnom nivou, a političke grane vlasti su poslale jasnu poruku da su nosioci pravosudnih funkcija sasvim ranjivi.

Sociolozi (Vuković, Mrakovčić), istraživači javnog mnjenja, nam kontinuirano predočavaju podatke o nepoverenju u pravosuđe i nezadovoljstvo pravosuđem. Poverenje u pravosuđe je godinama na zabrinjavajućih 20%, a manje poverenja uživaju jedino političke stranke. Građani su nezadovoljni brzinom rešavanja sporova, kvalitetom rada tužilaštva, načinom na koji sudije odolevaju pritiscima i kvalitetom optužnica. Indikativno je što ni anketirani pripadnici pravničke profesije (sudije, tužioci, advokati) nemaju poverenja i visok stepen zadovoljstva stanjem u pravosuđu. A oni imaju odličan uvid u realno stanje, bez naslaga medijskih manipulacija.

O ulozi Ustavnog suda, njegovom mogućem doprinosu zaštiti principa nezavisnosti sudstva, „glasnom ćutanju“ o važnim temama, otimanju o nadležnosti sa Vrhovnim kasacionim sudom, prebacivanju fokusa sa normativne kontrole ustavnosti na zaštitu individualnih prava i drugim važnim pitanjima elokventno su već pisale kolege na ovom portalu. Ustavni sud je važan akter, a ako nije deo rešenja, predstavlja saučesnika u delegitimisanju pravosuđa.