Potkopavanje (nipodaštavanje) građana

Tragični povodi prema kojima niko ne može da ostane ravnodušan i intezivna medijska kampanja uspeli su da „donesu“ informacije do većine građana o zakonima koji propisuju mere protiv porodičnog nasilja, pooštravanje kaznene politike, doživotnu kaznu bez mogućnosti da se ikad ispita mogućnost uslovnog otpusta izvršioca pojedinih teških krivičnih dela, pa čak i mera zabrane da se proda jedina nepokretnost građana zbog komunalnog duga do 5.000 evra.

Ispod radara javnosti ostaju međutim mere koje uzrokuju krupne pravne, pa time i društvene, promene. Najnoviji povod za ovaj zaključak predstavlja predlog Vlade od 31. januara 2020. godine upućen Narodnoj skupštini za usvajanje Autentičnog tumačenja člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Opet taj Zakon o izvršenju koji, osim kod nas, na svetu postoj samo još u Bugarskoj, pomislila sam. Zar nije dovoljno što je za četiri godine njegove primene već tri puta bio menjan? Pomenuti zakonski član propisuje da će se direktno na račun advokata izvršiti naplata parničnih i troškova izvršenja, ukoliko advokat ima overeno punomoćje. Prema Vladinom predlogu pak, ovaj član treba razumeti tako da advokatu nije potrebno overeno punomoćje?!

Nakon što sam se malo pozabavila dosad donetim autentičnim tumačenjima, došla sam do zaključaka koje vredi podeliti sa građanima i ukazati na takve „puzeće“ mere i njihove pogubne po društvo i građane.

Pre svega, razjašnjenje za one koji o tome možda dosad nisu razmišljali. Poslednjih 30 godina, makar na papiru, država u Srbiji počiva na podeli vlasti i nezavisnosti sudske vlasti. Podela vlasti znači da Vlada (izvršna vlast) priprema predloge zakona (i kasnije ih i sprovodi); Narodna skupština (zakonodavna vlast), u liku poslanika koje su na izborima izabrali građani, usvaja i donosi zakone; a u slučaju spora sudovi (sudska vlast), primenjujući i tumačeći te zakone na konkretan slučaj, odlučuju da li je neko povredio zakon i, ukoliko jeste, izriču određene sankcije. Nezavisnost sudske vlasti znači da sudija pri donošenju odluka treba da bude nezavisan da bi bio nepristrasan i sposoban da deluje bez ikakvih ograničenja, neprimerenog uticaja, pritisaka, pretnji ili mešanja, neposrednog ili posrednog, od strane bilo kog, ne samo izvršne i zakonodavne vlasti, već i od pritisaka unutar sudstva.

Tumačeći zakone prilikom presuđivanja, sudovi često donose različite odluke u sličnim situacijama. Ako se to dešava dugo i u velikom broju slučajeva, postoji problem za koji „politička“ vlast (izvršna i zakonodavna) „svaljuju“ isključivu krivicu na sudsku vlast. Istini za volju, i sudije su odgovorne za ovo. Sudije bi morale mnogo bolje da se obučavaju, i tokom obavljanja svoje sudijske dužnosti, i da ne podležu „diktatu statistike“ da pošto-poto, pa i po cenu zdrave logike, rade nerazumno veliki broj odluka u nerazumno kratkom vremenu (šta bi bilo kada bi lekari tako lečili i operisali ljude?) već da svoje odluke argumentuju jasno i potpuno.

Ali, dosledna primena prava zahteva i da izvršna i zakonodavna vlast obezbede da sudovi i sudije budu ravnomerno i razumno opterećeni (što znači da sudska područja i nadležnost budu „fino naštimovane“ prema površini područja i broju predmeta, sudija i ostalih zaposlenih), da Vrhovni kasacioni sud ima takvu nadležnost koja mu omogućava da u većem broju slučajeva o određenom pitanju izrazi svoj stav (smernicu ostalim sudovima), da odluke najviših sudova budu lako dostupne (i pretražive), da sudovi imaju odgovarajuće uslove rada, kao i da i sudije i njihovi saradnici budu odgovarajuće plaćeni za svoj rad, jer veliki broj sudskih službenika, pa i saradnici sa završenim pravnim fakultetom, i čak i položenim pravosudnim ispitom, godinama žive u neizvesnosti i bez mogućnosti planiranja porodice ili rešavanja stambenih potreba pošto rade na određeno vreme, a često i predugo i bez ikakve naknade za svoj rad. Ali pre svega, za doslednu primenu prava potrebna su stabilnost društvenog sistema i „dobri“ zakoni.  Društvena stabilnost podrazumeva da se ne donose desetine, pa i stotine, zakona godišnje i da se jedni te isti zakoni ne menjaju svake godine, ponekad čak i više puta godišnje. „Dobri“ zakoni su oni koji odgovaraju našim društvenim uslovima i tradiciji, i koji su primenjivi, dosledni i međusobno usaglašeni.

Ostavljajući trenutno po strani mučna iskustva pojedinih građana prilikom izvršenja, iseljavanja iz stanova zarad dugova minornih u odnosu na vrednost stana (što se i sad može desiti za dugove koji nisu komunalni), zloupotrebe prilikom prinudne prodaje nepokretnosti u izvršnom postupku, ogromne, neprimerene troškove izvršenja, pomislila sam: šta sad opet rade sa tim zakonom. Zašto Vlada, kod jasne zakonske odredbe da advokat MORA DA IMA overeno punomoćje svoje stranke da bi za sebe naplatio troškove postupka (troškovi postupka obuhvataju ne samo nagradu za advokata, već i izdatke stranke za sudske takse, veštačenja i slično), predlaže Skupštini da se ova odredba razume, i time i da suštinski „propiše“ (kome, ako ne sudijama), da advokatu NIJE potrebno takvo punomoćje? Najlakši odgovor na ovo pitanje jeste: zato što jedan drugi zakon (Zakon o parničnom postupku) izričito propisuje da u takvim slučajevima advokatu nije potrebno overeno punomoćje. Ovo je inače odličan dokaz tačnosti zaključka da su odgovorni i predlagač zakona (Vlada) i donosilac zakona (Narodna skupština), a ne samo sudovi, za (ne)ujednačenu primenu prava. Pouzdanost zaključka „zakucava“ činjenica da je Narodna skupština autentično tumačila isti član 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i 2016. i 2017. godine.

Ali zašto se uopšte razmišlja o donošenju autentičnog tumačenja, umesto da se jednostavno izmeni Zakon o izvršenju i obezbeđenju i propiše i njime isto što je propisano i Zakonom o parničnom postupku – da advokat neposredno, i bez overenog punomoćja, može da naplati troškove dosuđene njegovoj stranci?

Šta je u stvari autentično tumačenje? U određenim, uobičajeno veoma retkim slučajevima kada u primeni kojeg zakona postoji nejasnoća ili neusklađenost sa drugim zakonom, tako da se to odražava na tumačenje zakona od strane sudija i uzrokuje nedoslednu primenu prava, dešava se da zakonodavac (kod nas Narodna skupština) odluči da „objasni“ razlog zakonske odredbe koju je propisao. To autentično tumačenje zakonske odredbe, koje vrši onaj koji je i doneo zakon vrši se na isti način kao i kada se donosi zakon. Jedina razlika je što za zakon važi da se ne primenjuje povratno (retroaktivno), dok se autentično tumačenje primenjuje retroaktivno, jer nije zakon, već samo objašnjenje. Donošenju autentičnih tumačenja ne pribegava se često zato što se time remeti podela vlasti - zakonodavac nameće sudovima svoje tumačenje prava i time „sudi“ on, a ne sudovi.

Za jedanaest godina, od 22. januara 2001. godine (od kad postoji podaci u elektronskom obliku na sajtu Narodne skupštine) do skupštinskog saziva od 31. maja 2012. godine, Narodna skupština usvojila je samo jedno autentično tumačenje. Suprotno tome, za sedam godina, u sazivima od 31. maja 2012. do kraja 2019. godine, Narodna skupština donela je čak petnaest autentičnih tumačenja (još dva predloga za donošenje autentičnih tumačenja odbijena su zbog pritiska javnosti).

Među autentičnim tumačenjima je i ono da odredbu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, prema kojoj je „funkcioner“, između ostalih, i svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, treba razumeti tako da se ta odredba ne primenjuje na lica izabrana u organe privrednih društava čiji je osnivač javno preduzeće. Posledica je da lica izabrana u organe privrednih društava čiji je osnivač javno preduzeće nisu dužna da prijave svu imovinu, svoju i članova svoje porodice, ni prilikom stupanja na funkciju ni posle nje. Valja biti svestan činjenice da je prijavljivanje imovine funkcionera jedna od aktikorupcijskih mera koja omogućava proveru da li su funkcioneri zloupotrebili službeni, odnosno društveni položaj ili uticaj, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga. Međutim, zahvaljujući pomenutom autentičnom tumačenju, uprkos bombastičnim izjavama i merama donetim radi borbe sa korupcijom, čak ni ako funkciju završe sa znatno većom imovinom od one koju su imala pre stupanja na funkciju, a koja se nije mogla steći od redovnih primanja, lica izabrana u organe privrednih društava čiji je osnivač javno preduzeće neće biti dužna da pravdaju ovu činjenicu.

Brojni su razlozi zbog kojih je u poslednjih nekoliko godina politička vlast pribegla ovako čestim autentičnim tumačenjima zakona. Među njima je najvažniji taj da naši političari, ni trideset godina kasnije, nisu spremni da prihvate ustavna načela o podeli vlasti i nezavisnosti sudske vlasti, čemu su dokaz, između ostalog, i njihove izjave o tome da je nezavisnost sudstva fetiš ili da je sudstvu potrebna „eksterna kontrola“. Takvo potkopavanje sudstva za posledicu ima urušavanje pravne države i utiče na lošiji položaj građana. Umesto da sudi, sudstvo se večito bori za normalne uslove za rad ili što je još gore, pojedini njegovi predstavnici prihvataju uticaj političke vlasti na sudjenje i odustaju od dužnosti da pravično sude. Važno je prihvatiti činjenicu da nema prečica u „lečenju“ pravnih i društvenih problema, i da naizgled logične konstatacije i rešenja (sudije su krive za neujednačenu primenu prava, jer su nestručne ili jer rade u nečijem interesu, pa im treba objasniti kako da sude i kontrolisati ih), nisu tačne. Postoje odgovori i rešenja koji su, iako teži za razumevanje i drugačiji od zvaničnih, tačni. Na njih treba obratiti pažnju.