Odlučivanje Ustavnog suda - šta građani smeju da znaju?

Načelo javnosti je prisutno u različitim pravnim oblastima. Ako ga sud ne poštuje, to je čak razlog za ukidanje presude. Zašto je ovo načelo sveprisutno u radu sudova i šta ono uopšte znači?

Najednostavnije rečeno, predstavlja pravo svakoga da kontroliše rad sudova. To ovlašćenje proističe iz demokratskog uređenja, što podrazumeva koncepciju države kao servisa građana. Ovaj princip je toliko važan da je ugrađen u Ustav i mnoge zakone, kao i u međunarodne konvencije o ljudskim pravima. 

Pravo  javnosti da zna šta rade državni organi je javni interes, ali u nekim situacijama on može da dođe u sukob sa nekim drugim principima. Zato su od načela javnosti predviđeni i određeni izuzeci. Npr. javnost tokom suđenja u redovnim sudovima može biti isključena kada je to potrebno radi zaštite nacionalne bezbednosti, zaštite interesa maloletnika, prava privatnosti stranaka. Sve su ovo pravni standardi koji se u konkretnim slučajevima moraju tumačiti tako da ograničenja budu podesna za demokratsko društvo.

Sledi pitanje kako se načelo javnosti ostvaruje u našoj ustavnosudskoj praksi.

Iako ustavni sud nije redovan sud, na njega se takođe primenjuje pravo opšte javnosti da bude upoznata sa radom suda. To znači da bi svako morao imati pristup sudu i njegovim odlukama. Na taj način se obezbeđuje demokratska kontrola rada Ustavnog suda. Tajno i zatvoreno postupanje suda nije dozvoljeno. Sa istim razlogom, garantuje se pravo svakog da traži uvid u spise predmeta i izradi fotokopiju spisa predmeta. Takođe, javnost postupanja se obezbeđuje objavljivanjem odluka Ustavnog suda, informisanjem o radu na sajtu suda, kontaktu suda sa medijima itd. 

Ipak, sudeći po istraživanju CEPRIS-a o načinu odlučivanja Ustavnog suda, čini se da se načelo javnosti u njegovom radu ostvaruje samo parcijalno. U praksi se javljaju ograničenja koja suštinski devalviraju ovo načelo. 

Rekli smo da bi građani trebalo da imaju pristup sudu, a to podrazumeva pristup najvećem delu toka postupka. U radu Ustavnog suda to znači pristup redovnim sednicama suda kao i sednicama javnih rasprava. Uprkos tome,  Ustavni sud je odlukom iz 2011. godine javnost rada ograničio tako što je propisao da se redovnim sednicama  može  pristupiti samo  u izuzetno važnim slučajevima, po oceni Ustavnog suda.

Ovo rešenje je loše iz više razloga. Ono je protivno Zakonu o Ustavnom sudu koji propisuje načelo javnosti u svom integralnom vidu. Time se krši princip zakonitosti u radu i to od strane institucije koja je pozvano da taj princip štiti. Od prvorazednog značaja za građane je da se princip zakonitosti očuva jer se time čuva ceo pravni poredak. U materijalnom smislu, načelo javnosti, kako je primetila nekadašnja sudija Ustavnog suda Bosa Nenadić „doprinosi slobodnom i iscrpnom iznošenju različitih pravnih gledišta o spornim ustavnopravnim predmetima, ali i objektivnom, svestranom i demokratskoj kontroli podložnom postupanju suda”. Nenadić smatra i da javnost u radu “štiti nezavisnost Ustavnog suda i obezbeđuje demokratičnost njegovog rada jače od mnogih drugih ustavnih garancija nezavisnosti suda, dok njeno isključivanje potkopava nezavisnost Ustavnog suda, bez koje nema delotvorne ustavnosudske kontrole, odnosno ustavnosudske zaštite“.

Takođe, rešenje da Ustavni sud sam odlučuje koji su slučajevi izuzetno važni za pristup javnosti redovnim sednicama suda, govori o arbitrarnosti, jer nigde nisu prikazani kriterijumi procene važnosti slučajeva. To ne doprinosi poverenju građana u rad Ustavnog suda.

Koje oblike ostvarivanja načela javnosti još predviđa Poslovnik Ustavnog sud?

Osim prisustva postupku odlučivanja, Poslovnik Ustavnog suda predviđa još neke oblike ostvarivanja načela javnosti. Javnost se ostvaruje objavljivanjem odluka suda, izdavanjem biltena koji sadrži odluke suda, objavljivanjem dnevnog reda sednica, vremena održavanja javnih rasprava, odluka i ustavnosudske prakse, kao i važnijih podataka vezanih za rad suda, prisustvo novinara tokom javnih rasprava, održavanje konferencija za medije i slično. Ovi oblici  ostvarenja načela javnosti takođe trpe neopravdana pojačana ograničenja.

Primera radi, ne objavljuju se sve odluke suda u službenom glasniku, a bilten Ustavnog suda se ne izdaje od 2011. godine. Sajt suda postoji, ali mu se zamera funkcionalnost, neredovna ažuriranost i otežana preglednost informacija za građane. Tako je, npr. u poslednih 5 godina objavljena samo jedna informacija o vremenu održavanja samo jedne javne rasprave. Nije bila nijedne aktivnosti suda u odnosima sa medijima, ni u formi saopštenja, ni u vidu konferencija za medije. Sve ovo govori o manjku interesovanja suda za odnose sa javnošću, što smanjuje demokratski kapacitet institucije.

Isto se odnosi i na rešenje kojim se proširuje zabrana komuniciranja sa javnošću ne samo sudija, već svih zaposlenih u sudu,  i to ne samo o pitanjima iz predmeta, nego i na druga ponašanja koji bi mogla da otkriju bilo šta o načinu postupanju u predmetu. 

Iako je zahtev za očuvanje nezavisnosti pri odlučivanju suda legitiman, ovakvo rešenje predstavlja prejaku restrikciju načela javnosti. Kako smo ranije istakli, pri postojanju suprotnih interesa potrebna je mera, koja je u ovom slučaju narušena na štetu načela javnosti.     

Ovakvi i slični oblici postupanja daju osnova za ocenu o delimičnoj primeni načela javnosti u našoj ustavnosudskoj praksi. Zato insistiranje građana da znaju šta radi Ustavni sud ima puni značaj. Potrebno je da izgrađujemo načelo javnosti u radu sudova jer bez njega nema odgovorne vlasti i vladavine prava.