U velikoj meri ostvarivanje ljudskih prava i sloboda zavisi od rada organa izvršne vlasti – organa uprave. Za sticanje državljanstva ili statusa izbeglice, za ostvarivanje slobode okupljanja, radi upisivanja na fakultetitd. moraju se voditi postupci pred organima uprave u kojima ovi organi imaju ovlašćenje da (ne) priznaju postojanje, da (ne) omoguće ostvarivanje ili da ograniče neko pravo ili slobodu.
Zbog svoje specifičnosti, ostvarivanje prava i sloboda građana pred organima uprave je uređeno brojnim zakonima (o državljanstvu, o azilu i privremenoj zaštiti, o javnom okupljanju, o zaštiti podataka o ličnosti, o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, o zdravstvenoj zaštiti, o socijalnoj zaštiti itd). Iako je nezamislivo poznavati sve te propise kojih ima na stotine, bitno je imati na umu tri osnovnegarancije u vezi sa ostvarivanjem i ograničavanjem ljudskih prava i sloboda pred organima uprave.
Prvo, ljudska prava i slobode se mogu ograničavati samo Ustavom i zakonom (član 20. Ustava Srbije). To znači da propisivanje uslova za ostvarivanje nekog ljudskog prava ili slobode, odnosno propisivanje osnova za njihovo ograničenje nije dozvoljeno podzakonskim aktima, tj. aktima izvršne vlasti (uredbama, pravilnicima, naredbama, uputstvima, instrukcijama, mišljenjima itd). Stvarnost je, ipak, malo drugačija. U našoj praksi je čest slučaj da službenici u organima uprave tvrde da se moraju pridržavati nekog pravilnika, naredbe ili čak depeše koja im je dostavljena „odozgo“, zaboravljajući da se pre toga moraju pridržavati Ustava i zakona, koji su akti jače pravne snage. Ova ukorenjena navika jednog broja zaposlenih u administraciji rezultirala je time da su u nekim podzakonskim aktima doslovno prepisane i sve zakonske odredbe relevantne za neko pitanje, ne bi li postupajući službenik imao „sve na jednom mestu“. Od ovoga je opasnija – i za građane nelagodnija – situacija u kojoj je u tekst podzakonskog akta (ili još gore – internog akta organa uprave) udenut još neki novi uslov za ostvarivanje određenog ljudskog prava ili slobode, odnosno novi osnov za njegovo ograničavanje.
Primera radi, Uputstvom o postupanju prema dovedenim i zadržanim licima koje je 2012. godine doneo ministar unutrašnjih poslova (a koje nije ni objavljeno u službenom glasilu) predviđeno je da se, prilikom transporta, lice koje se dovodi obaveznovezuje sredstvima za vezivanje, iako je Zakonom o policiji predviđeno da se lice vezuje samo ako je to potrebno radi sprečavanja napada, otpora, bekstva ili samopovređivanja lica – dakle, ako se proceni da će lice pokušati bekstvo, pružiti otpor i slično. Ima i slučajeva u kojima usled neopreznog korišćenja terminologije od strane tvoraca podzakonskih akata može doći do neopravdanog ograničenja ljudskih prava i sloboda.Tako je jednim pravilnikom Komesarijata za izbeglice određeno da podaci o strancima kojima je priznato pravo na utočište (njihovo ime, prezime, država porekla, pol itd.) predstavljaju „strogo poverljive podatke“, koji će na pisani zahtev biti dostupni samo Ministarstvu unutrašnjih poslova, Republičkom javnom tužilaštvu, kao i sudovima za potrebe vođenja postupaka. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj navedeno nerazlikovanje pojmova „podatak o ličnosti“ i „strogo poverljiv podatak“ može biti uzrok raznih administrativnih nezgoda lica kojima je priznato pravo na utočište.
Drugo, organi uprave su, isto kao i sudovi, dužni da odredbe o ljudskim pravima i slobodama tumače u skladu sa važećim međunarodnim standardima ljudskih prava i praksom međunarodnih tela koja nadziru njihovo sprovođenje (član 18. Ustava Srbije). Ovde takođe treba dodati i praksu Ustavnog sudačije su odluke opšteobavezujuće. Iako ovе dužnosti moguizgledati kao prava noćna mora za službenike u organima uprave naviknute na ustaljeno, šablonsko postupanje – one to u stvarnosti nisu. Razlog je taj što veliki broj službenika nema ni predstavu o ovim dužnostima, a oni koji je imaju neretko nemaju podršku nadređenih ni znanje kako da ih ispune. Pošteno govoreći, nije ni osnovano očekivati da svi službenici u organima uprave pratei tumače praksu Evropskog suda za ljudska prava,dačitaju smernice i preporuke nekog od komiteta osnovanog međunarodnim ugovorom čiji je Srbija potpisnik ili da prate i analiziraju praksu Ustavnog suda. Država bi trebalo da se stara o tome da službenici koji vode postupke za ostvarivanje ili ograničavanje prava i sloboda građana imaju kontinuiranu obukuo načinu primene važećih standarda ljudskih prava u svom radu.Takav sistem obuka čini se da ne postoji, ili makar kod nas ne daje zadovoljavajuće rezultate.
Treće, zakonitost rada organa uprave podleže spoljašnjoj kontroli. Nakon što iskoristi pravona žalbu, kao i u slučaju kada žalba nije zakonom dozvoljena, građanin koji smatra da mu je nezakonito uskraćeno ostvarivanje nekog prava ili slobode, odnosno da mu je nezakonito ograničeno neko pravo ili sloboda pred organom uprave, može podneti tužbu Upravnom sudu protivtakvog („konačnog“) akta i voditi tzv. upravni spor, ako zakon ne obezbeđuje drugi vid sudske zaštite.
Sem postupka pred Upravnim sudom, koji obiluje formalnostima, koji je skup i obično dugo traje, građanima na raspolaganju stoji i jedan besplatan i neformalan mehanizam zaštite njihovih prava i sloboda pred organima uprave. Reč je o Zaštitniku građana, kome građani mogu podnositi pritužbe ukoliko smatraju da im je nezakonitim ili nepravilnim radom organa uprave povređeno neko pravo (bilo aktom, činjenjem ili nečinjenjem), u roku od jedne godine od izvršene povrede prava, odnosno od poslednjeg (ne)postupanja organa uprave u vezi sa povredom prava građana. Ombudsman je ovlašćen da kontroliše organe uprave i upućuje im preporuke o tome kako da otklone učinjene povrede prava građana, ne bi li zaštitio građane od vođenja dugih i skupih sudskih postupaka zbog propusta u radu organa uprave.
Poslednji nacionalni nivo zaštite ljudskih prava i sloboda uskraćenih pred organima uprave pruža Ustavni sud, rešavanjem po ustavnim žalbama građana koje oni mogu podneti nakon što iskoriste sva raspoloživa pravna sredstva (u koja se pritužba Zaštitniku građana ne računa). Ukoliko su nezadovoljni odlukom Ustavnog suda, građani se za zaštitu ljudskih prava i sloboda zajemčenih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokolima uz nju mogu obratiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ili nekim od komiteta (npr. Komitetu protiv torture UN).
Da bismo uvećali šanse za ostvarivanje naših prava pred organima uprave trebalo bi da se, prvo, upoznamo sa njihovom sadržinom, i drugo, da se za njih borimo. Ljudska prava su široka i heterogena oblast koja je u stalnom razvoju. Mali broj pravnika bi se mogao pohvaliti da dobro poznaje njihovu sadržinu. Zato je iluzorno očekivati da u organima uprave naše predmete razmatraju "automati za ljudska prava". Uglavnom je reč o službenicima opterećenim velikim brojem nesvrsishodnih poslova i procedura, koji smatrajući da su žrtve kršenja svojih prava nemaju naročitu motivaciju da se bave našim. U takvom sistemu smo svi obespravljeni, sa obe strane šaltera. A šta je izlaz iz ove zavrzlame?