Izbori u Srbiji 2020. godine

U najvećem delu ljudske istorije, izbori su smatrani nedemokratskom ustanovom. Od Starih Grka (5. vek pre naše ere) do Monteskjea i Rusoa (18. vek naše ere), jedino je bacanje kocke bio demokratski način dolaska na vlast. Izbori su se doživljavali kao oligarhijski ili, u boljem slučaju, aristokratski postupak. Tek će širenje izbornog prava, u 19. veku, dovesti do poistovećivanja izbora sa demokratijom. Međutim, razvoj demokratske svesti nije se zaustavio na opštem izbornom pravu. Postepeno se shvatalo da izbori moraju da budu i jednaki, a potom i neposredni, i konačno slobodni da bi predstavničko telo, koje se obrazuje na njima, zaista bilo izraz narodne suverenosti. Drugim rečima, ako nisu opšti, jednaki, neposredni i slobodni, izbori nisu demokratski.

Sazrevanje demokratske svesti išlo je i u drugom pravcu. U početku, izbori su se izjednačavali sa glasanjem i utvrđivanjem rezultata glasanja, ključnim fazama izbornog procesa. Otuda se verovalo da je dovoljno da pomenute pretpostavke budu zadovoljene na biračkom mestu - u trenutku popunjavanja glasačkog listića, njegovog ubacivanja u glasačku kutiju i prebrojavanja glasova - da bi izbori bili demokratski. Međutim, razvoj sredstava masovne propagande učinio je da izborna kampanja postane podjednako značajna, ako ne i odlučujuća faza izbornog procesa. Kada se njome kontroliše, „nameštanje izbora“ na sâm dan glasanja postaje izlišno. Zbog toga su sve mere predostrožnosti na biračkom mestu nužna, ali ne i dovoljna jemstva demokratskih izbora. Proizilazi da su sve faze izbornog procesa važne na svoj način te da načela opštosti, jednakosti, neposrednosti i slobode moraju biti zadovoljena čitavim tokom izbora, mutatis mutandis, da bi oni bili demokratski.

Pod svim fazama izbornog procesa podrzumeva se i zaštita izbornog prava. Nju pružaju izborna administracija (birački odbori i izborna komsija) i svi ostali organi vladavine prava (sudstvo, tužilaštvo, ombudsman(i) i regulatorna tela) i njima potčinjeni organi reda (policija). Za demokratsku svest danas nema spora da je vladavina naroda neostvariva bez vladavine prava. Primera radi, jednakost stranaka u izbornoj kampanji, koja uključuje slobodu saopštavanja izbornih programa i mogućnost dopiranja do svih birača, nije ostvariva bez pozitivnih obaveza elektronskih medija; naime, da obezbede u toku izborne kampanje zastupljenost političkih stranaka i kandidata bez diskriminacije, i uopšte istinito, potpuno i blagovremeno informisanje. Na taj način se omogućava i pravo birača da primaju informacije o učesnicima izbora na osnovu kojih jedino mogu doneti promišljenu i slobodnu odluku o tome za koga će glasati. O tim obavezama elektronskih medija obično se stara posebno regulatorno telo ili sâma izborna komisija, a protiv odluka ovih organa moguće je pokrenuti sudski postupak. Kada se rad regulatornih tela i sudova stavi u kontekst izbornog spora, jasno je da demokratski izbori nalažu da ovi organi postupaju jednako prema svim učesnicima izbora, dakle profesionalno i nezavisno. U tome se ogleda ta neraskidiva veza između vladavine naroda i vladavine prava.

Imajući u vidu ove premise demokratskih izbora, šta se može reći o njihovoj ispunjenosti u Srbiji 2020. godine?

Pandemija zarazne bolesti COVID-19, sama po sebi, ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost održavanja demokratskih izbora. S obzirom da postoji objektivna mogućnost zaraze, rizične kategorije građana – stariji i hronični bolesnici – verovatno će se uzdržati od izlaska na birališta. Posebno je pitanje da li će moći da glasaju građani koji žive u inostranstvu, pogotovo u zemljama u kojima postoji zabrana kretanja i okupljanja. Republička izborna komisija je 31. maja 2020. godine odredila održavanje izbora na 43 biračka mesta u inostranstvu. To je za deset biračkih mesta manje nego što ih je bilo na predsedničkim izborima 2017. godine. Smanjenje broja biračkih mesta svedoči o nemogućnosti održavanja glasanja u inostranstvu, za birače koji više nemaju „svoja“ biračka mesta. No, problem će biti i za birače čija biračka mesta su zadržana, i to zbog zabrana kretanja koje su na snazi ili koje se mogu vratiti na snagu u državama u kojim žive, s obzirom na razvoj pandemije. Iz tih i drugih razloga, Venecijanska komisija je, u svom najnovijem izveštaju od 26. maja 2020. godine, preporučila razmatranje odlaganja izbora kada je proglašena epidemija zarazne bolesti. 

Ako se osnovano može pretpostaviti da će određene kategorije stanovništva biti diskriminisane prilikom glasanja na predstojećim izborima, za izbornu kampanju je već sada jasno da ne odgovara zahtevima demokratskih izbora. Izlazak iz vanrednog stanja i povratak u (zvaničnu) izbornu kampanju odvijali su se u atmosferi bakljada koje su bile organizovane na krovovima stambenih i javnih višespratnica u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Tom političkom akcijom, na koju je pozvao istaknuti poslanik vladajuće Srpske Napredne Stranke, ugrožavani su životi, zdravlje i imovina onih koji stanuju u pomenutim zgradama i/ili u njihovoj blizini. Da je reč o izbornoj kampanji moglo se zaključiti po pesmama koje su se puštale, a koje su po svojoj sadržini bile govor mržnje i uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje protiv jednog opozicionog političara koji za vladajuću stranku simbolizuje čitavu opoziciju. Takvim postupcima su se nedvosmisleno činila krivična dela nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije (član 248 Krivičnog zakonika) i diskriminacije po političkoj osnovi (član 387 stav 4 Krivičnog zakonika). Međutim, tužilaštvo i policija su ostali gluvi i slepi na ove događaje iako su makar za prvo krivično delo bili dužni da postupaju hitno na osnovu Opšteobaveznog uputstva Republičke javne tužiteljice od 16. marta 2020. godine.

Zloupotreba dece u političke svrhe dodatno baca svetlost na nedemokratski karakter tekućih izbora. Ustav izričito propisuje da su deca zaštićena od svakog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64 stav 3), a Zakon o političkim stranakama da delovanje stranaka ne sme biti usmereno na kršenje zajemčenih ljudskih prava (član 4). Međutim, vladajuća sranka je najpre podnela izbornu listu naslovljenu „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Republička izborna komisija je već istog dana tu listu proglasila, iako je dužna da se stara o zakonitosti izbora i onda kada donosi odluku o tome da li se jedna lista može proglasiti ili ne (član 34 stav 1 tač. 1 i 11 Zakona o izboru narodnih poslanika). Potom je ta ista stranka napravila izborni spot u kojem se emocije jedne devojčice koriste da bi se prikupili politički poeni. Regulatornom telu za elektronske medije, koje je nadležno da kontroliše rad pružalaca medijskih usluga, između ostalog i u pogledu poštovanja dostojanstva ličnosti, posebno maloletnih lica (čl. 50 i 68 Zakona o elektronskim medijima), uključujući i zabranu korišećenja maloletnika u političke svrhe (član 24 stav 4 Pravilnika o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga) bila su potrebna puna tri dana da zabrani pomenuti spot i to tek posle velikog pritiska javnog mnjenja.

Za sve to vreme, dok su političko nasilje i zloupotreba dece bili tolerisani, javni medijski servisi i druge televizije s nacionalnom frekvencijom ignorisali su ili su čak i sami učestvovali u hajci na parlamentarne opozicione stranke koje su više od godinu i po dana bojkotovale parlament i odlučile da bojkotuju i izbore upravo zbog njihovog nedemokratskog karaktera. Legitimno mišljenje parlamentarne opozicije očigledno ne interesuje javne medijske servise i druge televizije s nacionalnom frekvencijom iako od (ne)demokratskog karaktera izbora neposredno zavisi legitimitet budućeg saziva parlamenta, a time i čitavog političkog sistema Srbije. To takođe nije bila tema ni za Regulatorno telo za elektronske medije uprkos tome što je ono dužno da se stara da elektronski mediji obezbede istinito, potpuno i blagovremeno informisanje, i posebno u toku izborne kampanje zastupljenost političkih stranka bez diskriminacije, dakle i onih koje te iste izbore bojkotuju (član 47 stav 1 tač. 1 i 5 Zakona o elektronskim medijima).

S obzirom na uočene nedostatke izborne kampanje i očekivane nedostatke  glasanja, već sada se može pouzdano reći da su parlamentarni izbori u Srbiji 2020. nedemokratski. Tu ocenu pojačava činjenica da u našoj državi nema ni institucija vladavine prava koje bi svojim delovanjem možda mogle da pomognu da se neki od nedostataka isprave. Tužilaštvo odavno ne regauje na prijave za krivična dela protiv izbornih prava, a takav stav je zauzelo i povodom nedavnog političkog nasilja na krovovima višespratnica u najvećim srpskim gradovima. Regulatorno telo za elektronske medije je takođe saučesnik u protivustavnom i protivzakonitom postupanju televizija s nacionalnom frekvencijom koje nepotpuno, a još češće pristrasno i čak ostrašćeno izveštavaju o svakom kritičkom pogledu na politiku Vlade i predsednika Republike. Time se zatiru javni prostor i sve demokratske ustanove koje u njemu žive.

Jedna od najpoznatijih podela demokratijâ je ona Lerija Dejmonda na pseudo, izborne i liberalne demokratije. Dok je u jednom trenutku Srbija bila na putu da postane liberalna demokratija, zbog nedemokratskih izbora ona se više ne može okarakterisati ni kao izborna demokratija. Potonula je u pseudo demokratiju. Hoće li nastaviti da tone isključivo zavisi od njenih građana…