Epitaf za srpski ustav

Pre izvesnog vremena, u jednom tekstu izneo sam tvrdnju da je Srbija zemlja bez ustava, to jest da je u njoj ustav samo naziv za knjižicu na koju se najviši zvaničnici zaklinju, da bi, pošto je u pitanju samo knjižica, odmah na zakletvu zaboravili. Paradoksalno, ali rešenjem Ustavnog suda da odbaci inicijative za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja, tačnost te tvrdnje je sada overio i pečatom potvrdio, i nadležni organ.

Zbog čega bi izreka rešenja Ustavnog suda mogla, osim što ispunjava uslov  lapidarnosti, da se stavi kao epitaf na preminuli srpski ustav? Kao što je dobro poznato, vanredno stanje u Srbiji nije uveo primarno nadležni organ, to jest Narodna skupština, već je Odluka doneta u sadejstvu tri funkcionera, Predsednika Republike, Predsednice Vlade i Predsednice Narodne skupštine. U toj odluci nije obrazloženo zbog čega se potegla “rezervna” procedura, kojoj se pribegava “kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane” (čl. 201, st.2). Javnosti je samo poturena tvrdnja da Narodna skupština tobože ne može da se sastane. Tvrdnja je netačna, jer je Skupština faktički mogla da zaseda, kao što su, uostalom, zasedali parlamenti svih evropskih zemalja u to isto vreme. Ustavni sud se ovim pitanjem u rešenju uopšte ne bavi, pod izgovorom da se ne bavi činjenicama niti o njima prosuđuje. Premda, zanimljivo, na drugim mestima u rešenju detaljno i ekstenzivno izlaže činjenice i pravno ih kvalifikuje (v. str 5-7). Naravno, isključivo one koje idu u prilog izreci rešenja.

Ovom prilikom nije mi namera da detaljno analiziram obrazloženje rešenja Ustavnog suda. Jer mi se čini da bih bio poput lekara, koji u društvu svojih kolega, nadnesen nad upravo preminulim pacijentom, pokušava da polemiše s njima kako bolesnik više nije živ, dok ga oni horski i učeno ubeđuju da jeste. Ili ako baš i nije, da izgleda kao da je živ. Takvo zamajavanje i drugih i sebe uvek je pomalo ponižavajuće i nedostojno. Verujem da će u budućnosti biti i takvih analiza, ali sam uveren da one ne mogu bitno da utiču na ocenu da je reč o odluci koja će ostati kao jedna od većih sramota ovog suda.

Zato bih se vratio pitanju s početka. Zbog čega je upravo ovo rešenje Ustavnog suda umrlica srpskog ustava? Ciničniji posmatrač prigovoriće da je naš ustav već dugo, ako ne mrtav, a onda na respiratoru, jer ga svakodnevno krše najviši državni zvaničnici, počev od Predsednika pa nadalje. U krajnjoj liniji, i sam Ustavni sud je u više navrata donosio važne odluke koje je stručna javnost ozbiljno kritikovala kao neosnovane i “protivustavne”.

Odgovor na ovo pitanje je relativno jednostavan. Osnovni princip svakog stvarnog ustava je podela vlasti. Odlukom o proglašenju vanrednog stanja vlast je taj princip grubo pogazila. Ustavni sud je, odlučivši da ustavnost takve Odluke ne razmatra, zanemario osnovni konstitucionalni princip zarad političkog rezona. A politički rezon je prost: režimu ne treba, usred predizborne kampanje, prikačiti stigmu rušitelja Ustava, a onima kojima su, na osnovu neustavne Odluke o proglašenju vanrednog stanja, prekršena ljudska prava, ne treba pružiti osnov za tužbe za odštetu. Ukratko, Ustavni sud je političku celishodnost i volju kršitelja Ustava, pretpostavio samom Ustavu i njegovom temeljnom principu. I tako je praktično “osnažio” odluku koja je i formalno uništila podelu vlasti u Srbiji, a time i njen ustav. To što je politički rezon zaogrnut u pravničku frazeologiju, ništa suštinski ne menja, već samo izaziva poseban moralni i profesionalni odijum, jer je pravnička “veština” instrumentalizovana u službi dnevne politike i to od strane onih “istaknutih pravnika” čija je prva dužnost da postupaju upravo obrnuto.

Da je tome tako, pokazuje i jedina argumentacija iz rešenja, koja je vredna spomena. Ona se upravo tiče odnosa principa podele vlasti i proglašenja vanrednog stanja.  Ustavni sud je izlaže na sledeći način: “Ovakvim alternativnim odlučivanjem (o vanrednom stanju, prim. aut.) sačuvan (je) „duh“ ravnoteže koji odlikuje svaki, u osnovi, parlamentarni sistem, odnosno ovakvo rešenje je u skladu sa zahtevom „ravnoteže i uzajamne kontrole“ iz člana 4. stav 3. Ustava, pa se time onemogućava i eventualna zloupotreba vanrednog stanja.” (str. 8). Da se time ne onemogućava zloupotreba vanrednog stanja, to je kristalno jasno i očigledno. I upravo je iz tog razloga preuzimanje i vršenje alterantivne nadležnosti ustavom striktno ograničeno. Ono što je manje upućenom posmatraču manje očigledno je da propisivanje alternativne nadležnosti za odlučivanje o uvođenju vanrednog stana nije nikakva “ravnoteža i kontrola”, već ustavno rešenje iz nužde, koje se primenjuje isključivo u situaciji kada Narodna skupština, zbog faktičke nemogućnosti, ne može da vrši svoju izvornu i samostalnu primarnu nadležnost za proglašenje vanrednog stanja. A o tome da li je faktička (ne)mogućnost postojala već je bilo reči.

Povrh ovoga, Ustavni sud smatra da su “poremećaj nadležnosti, najčešće u korist egzekutive, kao i potencijalno odstupanje od ljudskih prava i sloboda...opšta obeležja vanrednog stanja i kao takva nisu, sama po sebi, dokaz da je podela vlasti narušena niti da su kontrolni mehanizmi pravne države prestali da funkcionišu” (str. 7). Nema sumnje da se u vanrednom stanju, po prirodi stvari, klatno državne moći uvek i svuda pomera u korist egzekutive. Ali ono se još više pomera u njenu korist, kada egzekutiva samovlasno i neustavno preuzme nadležnost da odlučuje o samom vanrednom stanju. I jasno je da je tada podela vlasti ugrožena u samom temelju. A što se tiče “kontrolnih mehanizama pravne države”, istina je da oni ponegde i funkcionišu. Recimo u državama u kojima se Ustavni sud tokom vanrednog stanja ne “samouspava”, ili u kojima redovni sudovi ne sude optuženima preko skype-a.

Najzad, Ustavni sud ovaj deo svoje argumentacije zaokružuje “biserom” koji predstavlja inovativni “doprinos” političkoj i pravnoj teoriji: “... u vanrednom stanju, bez obzira na poremećaj nadležnosti najviših državnih organa, svakako dolazi do „sistemskog“ odstupanja od redovnog funkcionisanja državnih organa i javnih službi, što po pravilu ne ide na štetu građana, nego njima u korist” (str. 7). Dakle, vanredno stanje, prema mišljenju sudija US, nije nikakva naročita “pravna” neprilika, jer ograničavanje ljudskih prava u vanrednom stanju koristi građanima. Osim, kada im ne koristi, a što ustavotvorci širom sveta imaju na umu kada skrupulozno uređuju ovu materiju, naročito od vremena kada vanredna stanja, “po pravilu”, nisu išla u korist građanima. A što je, uzgred rečeno, i ustavotvorac u našem, sad već pokojnom ustavu, takođe imao na umu kada je primarnu i samostalnu nadležnost za uvođenje vanrednog stanja poverio Narodnoj skupštini.

Da zaključim. U zemlji u kojoj novinari ne informišu javnost, nego je dezinformišu, u kojoj policajci ne proganjaju kriminalce, nego ih štite, u kojoj profesori ne obrazuju studente, nego im prodaju ispite, nije neobično da postoje i sudije Ustavnog suda koje ne čuvaju ustav od vlasti, nego vlast od ustava. Ipak, postoji i razlika, zbog koje analogija nije potpuna. „Novinari“, „policajci“ i „profesori“ koji rade suprotno svrsi svog zanimanja, ne mogu se uopšte smatrati novinarima, policajcima ili profesorima. Oni su to samo po imenu. Pored njih, još uvek ima i pravih novinara, policajaca ili profesora koji zaista rade ono zbog čega postoje. S druge strane, ne znamo da li, posle ove odluke, postoji neki sudija Ustavnog suda koji to nije samo po imenu. Do sada se nije oglasio.

Za Ustav, međutim, sasvim je izvesno da više ne postoji. A epitaf, doduše bezličan i ružan, napisali su mu oni koji se nikad neće oglasiti.